Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Emocije spram vladajuće klike, ekstremno su neodredive. Voleti ili mrzeti nekoga na vlasti, jeste osobena varijanta nastranosti, izražena kroz bezbroj nijansi konfuznih odnosa prema nekome ko poseduje veliku moć.

Vladari moraju da podnesu sve, pa i trajne posledice svog neuporedivog posla, ako tu uopšte bilo kakvog smislenog posla ima. U našem slučaju, građani okupljeni u tabloidima zaduženim za hoblovanje i poliranje vođe, pokrenuli su akciju za sprečavanje navodne mržnje. Prema vlasti i njenom opskurnom simbolu, dakle i prema državi, onakvoj kakvu je oni vide.

U kategoriji opštih osećanja protiv kojih se ti smlaćeni zaljubljenici bore nema ravnodušnosti, spasonosnog stava koji obara sve što je u ljudskom političkom fondu ustajalo. Na primer: „živeo, želimo ga, volimo ga!“, to može, to se traži i podstiče. Gomila slabo plaćenih urlatora i vikača parola izgovara naučene lekcije lažne masovne ljubavi.

„Mrzimo skota, doleee, vidite dokle nas je doveo!“ I to je u redu, gde ima manifestne mržnje, svakako se nešto nalazi na drugoj strani, kao njena negacija. Da ne kažem ljubavi, jer je taj pojam davno postao sablasna lozinka praznine u visokim političkim sferama.

Najopasnija je rezignacija ravnodušnih, onih koji svoju i sudbinu društva uzimaju kao nešto što se može popravljati ili kvariti bez njih, uz stav koji je proizvod svojevrsne filozofije beznađa: „Ma ko ga bre jebe!“

Glagolska radnja ovde navedena, koja može da bude i posledica nekakve ljubavi, ali i obične erotske gimnastike, u svojoj biti je ignorisanje moći, ali i nemoći. Uz neizbežnu psovku koja je istovremeno i izvrsna odbrana: šta mi može taj, šta mi mogu oni oko njega. Ne može da mi bude gore, nema nade da mi bude bolje. Nalazim se u zoni propasti i dobro mi je.

Teza o tome da mržnje prema vladi i vladaru ovde ima, i da je ona opasna po opstanak zato što je potmula, nastala je priglupom trivijalizacijom uspešne šale ozbiljnih, ali duhovitih „njuzovaca“. Terajući svoju ironiju do nivoa da je mogu razumeti i bitno limitirani javni čuvari vlasti, podstakli su njihovu pohlepu za monopolom u zaštiti gospodara. I to optužbom da „šire mržnju“ prema Vučiću.

Rekao bih da ništa nije gore nego da te budale brane, pa je u tom smislu neprijatno biti na Vučićevom mestu. Terajući svoju nesuvislu teoriju o zaveri satiričara do besmislenog kraja, proglasili su „mržnju prema vlasti“ za ozbiljan udar na samu vlast i Vučića lično. Iz toga se može videti kako mentalni čuvari vođe žele da budu gospodari osećanja i da svoje bizarno orvelijanstvo postave na „branik otadžbine“.

Nisam siguran da li je opšta mržnja prema vlastima legitimna, naravno ako je ima. Mržnja pojedinca je intimna i neprikosnovena, osim ako pojedincu ne dođe da se izlane. Možda vlast sama ima teškoće sa razumevanjem svoje pozicije: žustre kritike doživljava kao mržnju, ne uspevajući i ne želeći da uoči razliku. Neko je već postavio tešku dijagnozu elite kao „emocionalno nestabilne grupe“, koja dovodi u opasnost društvo, ali i sebe od društva. Nepristajanje na njih nije mržnja, ali bi ona mogla da bude iščitana u definisanju javnih stavova. Bar kao deo poslednje odbrane od realnog sunovrata. I odsustvo bilo kakve vrste altruizma prema pripadnicima ovog režima može da bude lekovito.

Čežnja za apsolutnom ljubavlju kod nesrećnika koji su sebi pribavili autoritarni status, prirodni je otpor saznanju o sopstvenoj ništavnosti. Imati moć, a nemati počast u operetskim masovnim izlivima ljubavi, znak je bitne nedovršenosti i dodatni razlog za opasan gubitak samopouzdanja. Zbog toga su tabloidni radnici poželeli vrhunac svoje akcije: ne samo zaustavljanje mržnje, nego dostizanje idilične plebiscitarne ekstaze: ritualno cvetno kupanje vođe u najboljim osećanjima svoga naroda.

Scene masovnog transa koji bi bio neosporni dokaz odanosti Vučiću, već nadilaze najsmelije parodične zajebancije, sve ibije, borate, kimove i leteće cirkuse. Ali, ne bi se reklo da je ideja o hitnom zaustavljanju mržnje i bacanju cveća pod točkove potekla samo od ubogih i zanesenih čuvara najsvetlijeg lika. Pre mesec, možda dva, u jednoj izjavi Vučić je rekao: „Mene ne voli niko, osim srpskog naroda.“

Zastrašujuće! Izjava u sebi sadrži nepojmljivi, neutemeljeni egocentrizam, komični narcisizam, antitezu o mržnji izvan homogenog etnosa, emotivnu prikraćenost i neopisivi infantilizam. Ideja da je zadobio (stekao) ljubav naroda jeste iluzija na kojoj taj čovek gaji svoju čudovišnu aroganciju i nervozno, sasvim opsesivno traganje za novim količinama nežnosti, ma gde se one nalazile.

Pa, ko ga onda mrzi i ko mržnju širi, ako ga voli narod, pa onda i potpisnik ovih redova o uterivanju ljubavi! U genezi ove poruke poima se ideja o tome da će svaki pokušaj mržnje biti osujećen kolektivnim ljubavnim osećanjem svih Srba, bez izuzetaka.

Morao bih da licitiram sa rang listama svih svojih ljubavi. I tu ni na milionitom mestu nema onoga kome je stalo da ga čak i ja volim. Pa kakva su onda moja osećanja, ako me je logika ove priče već podstakla da se izjasnim?

Ja sam rezignirani, spram vladajuće moći ravnodušni građanin, kome je ponuđeni predmet opšte ljubavi sasvim odvratan. Izvan toga i moj je stav proizvod svojevrsne filozofije beznađa. Lozinku te filozofske škole kojoj sam sklon, možete pronaći odmah, u prvom delu ovoga teksta, na samom kraju petog pasusa.

Peščanik.net, 17.11.2017.