Foto: Peščanik

Foto: Peščanik

Puč u Hercegovačkoj trajao je nekoliko sati, u mačvanskoj varošici Vladimirci država Srbija ne funkcioniše već danima. Tamo je, naime, nečija privatna vojska okupirala Skupštinu opštine i ne dozvoljava legalno izabranim organima vlasti, tj. opštinskim odbornicima, da zauzmu svoja mesta i formiraju vlast. Ulaz u zgradu, kako pišu novine, onemogućava „desetak ćelavih i nabildovanih batinaša“.

U njoj se zabarikadirao bivši predsednik opštine, treba li reći član Srpske napredne stranke, na čijem je čelu premijer Vučić, a odmah do njega ministar policije Stefanović. Ali, ako je već tako, a jeste, onda u stvari ta neidentifikovana kamarila nije „nečija“, još manje ničija, nego je njihova. Jer, da nije, odmah bi državne bezbednosne snage stupile u dejstvo i očas posla bi tu šaku jada privele „k poznaniju prava“.

Ali, i ovo je još samo jedan primer da policija u Srbiji nije organ države, nije državna, nego je partijska što znači da štiti interese vladajuće partije, a ne građane i zakone.

Da je država Srbija, tj. država u Srbiji više privatno nego javno dobro svedoči još jedan sasvim skorašnji primer, sa takoreći suprotne strane društvenog spektra. Naime, socijalno-ekonomski dijalog (ili je bolje reći: „dijalog“) između sindikata i poslodavaca presekao je premijer Vučić tako što je – ako neko slučajno nije upućen: povećavši je sa 121 na 130 dinara po satu – lično odredio minimalnu cenu rada. Ovaj slučaj, međutim, izazvao je mnogo manju pažnju javnosti, i još manje kritika Vučićevog autoritarnog ponašanja. Osim poslodavaca, nije se pobunio praktično niko. U svojim istupima oni su dokazivali da će od te mere mnogo manju korist imati – ako je uopšte budu imali – radnici, a mnogi veću, kroz poreze i doprinose, država, što je poseban apsurd. A što je još gore, ova mera se uopšte ne odnosi na javni sektor, na koji vlada, kao vlasnik, i ima pravo da utiče, nego na privatnu privredu, koja je ionako u mnogo težem položaju od države. Ali, nije to ni najvažnije. Ova, oktroisana cena rada, gde jedan čovek, jednim potezom pera, pomera čitave klase ljudi, zapravo još više svedoči o ogromnoj moći premijera Srbije. I, zajedno sa onim prethodnim naravno, da je Srbija zemlja u kojoj sve veći broj institucija, od vrha do dna društvene piramide, postaje samo gola ljuštura, bez sadržine i značaja. I da je sve više stvari pod kontrolom tog jednog čoveka. Što nas vraća na početak, tj. na pitanje: ko je dao znak za povlačenje države iz Hercegovačke.

Peščanik.net, 15.09.2016.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)