Predsednik Republike Srbije, pa makar on bio i Aleksandar Vučić, nije „vrhovni komandant“ oružanih snaga. Da li zbog ličnih potreba ili pogrešnog tumačenja Ustava i zakona, tek sadašnji Predsednik je u ozbiljnoj pravnoj zabludi kada tvrdi da je „po Ustavu Srbije on vrhovni komandant oružanih snaga“, što je prvi put izrekao još 2017. u Dubrovniku. Ili pak Ustav Srbije to još uvek ne zna.
Nije trebalo mnogo, pa da brzoučeći ministri iz njegovog jata usvoje ovaj aksiom. Istine radi, to je fraza kreirana još u doba režima sadašnjih koalicionih partnera vladajuće stranke, kada je Slobodan Milošević oslovljavan ovom titulom.
I bivši (Aleksandar Vulin) i sadašnji (Miloš Vučević) ministar odbrane, ne propuštaju priliku da istaknu kako je „vrhovni komandant Aleksandar Vučić“ doneo određenu odluku, koja se tiče vojske i koja unapređuje sektor koji je bivša vlast opustošila topeći tenkove i unižavajući položaj zaposlenih u odbrambenoj industriji.
Ne ulazeći u fantazije Predsednika Republike, direktora BIA-e i ministra odbrane, mogu da tumačim samo ono šta kažu Ustav Republike Srbije i važeći propisi, a oni ne prepoznaju termin „vrhovni komandant“ i kažu sledeće:
Član 112. Ustava RS propisuje da Predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije.
Taj zakon na koji se Ustav poziva jeste Zakon o Vojsci Srbije, a on dalje kaže da Predsednik Republike ima ravno 14 ovlašćenja koja na osnovu ovog zakona obavlja, kao i da „Načelnik Generalštaba i starešine Vojske Srbije komanduju i rukovode Vojskom Srbije u skladu sa zakonom i aktima komandovanja pretpostavljenih“.
Dakle, za komandovanje i rukovođenje Vojskom Srbije, nije nadležan „vrhovni komandant“, već Načelnik Generalštaba i starešine Vojske Srbije uz, razume se, stratešku koordinaciju sa pretpostavljenima, uključujući ovde svakako i Predsednika Republike.
Prema tome, nema potrebe za bilo kakvim senzacionalističkim napumpavanjima postojećeg pravnog okvira, kao uostalom ni unižavanja uloge Predsednika Republike u lancu komandovanja. Ustav i zakon su tu prilično jasni. Nije da predsednik nema nikakva ovlašćenja kada je u pitanju vojska Srbije, ali nema potrebe za preterivanjima, kao kada predstavnici Vlade Srbije kažu da slede politiku Predsednika Republike ili da je on izdao nalog ili postavio određenog ministra.
Titula „vrhovnog komandanta“ nije zakonom definisana, niti se u bilo kom aktu u pravnom poretku ove zemlje pominje. Stoga je nejasno kako se i zbog čega baš ovom titulom okitio i sadašnji Predsednik Republike.
Vulin i Vučević mogu Vučića da oslovljavaju i doživljavaju kao vrhovnog komandanta. On to u njihovim životima verovatno de facto i jeste. Ali da nama nameću to zadovoljstvo svakako nemaju pravo, a ni uporište u pravnom sistemu ove zemlje.
Kim Džong Un je 2019. sebe proglasio za „Vrhovnog predstavnika svekorejskog naroda“. Pored toga, on je od ranije i Prvi predsednik Nacionalnog komiteta odbrane Demokratske narodne Republike Koreje, Vrhovni komandant Korejske narodne armije, Prvi sekretar Radničke partije Koreje… Došao je na vlast nešto posle „Vrhovnog komandanta oružanih snaga Vojske Srbije“ i od tada samo niže titule i zvanja, u zavisnosti od sopstvenih potreba i trenutnog raspoloženja.
Pored njega i drugi predstavnici različitih režima u istoriji, u državama poput Libije ili Ugande, davali su sebi za pravo da se kite titulama koje njihovi ustavi i zakoni, barem do njihovog dolaska vlast, nisu poznavali.
U evropskim državama kandidatima za članstvo u Evropskoj uniji ovakva praksa je nepoznata. U tom smislu, ukoliko je ikako moguće, trebalo bi suzbiti lične potrebe, traume i frustracije i pokušati, naročito u ovim neizvesnim vremenima, održati makar formalno status Srbije kao ustavne i parlamentarne demokratije.
Autor je advokat, predsednik UO Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI).
Peščanik.net, 18.01.2023.
