Foto: Predrag Trokicić
Politika predsednika Aleksandra Vučića izgleda ima samo jedno tamno mesto kada je u pitanju njena percepcija u svetu, naročito u SAD. To nečitljivo mesto bilo je i jedna od glavnih tema razgovora koje je predsednik Vučić po svemu sudeći vodio sa zvaničnicima Sjedinjenih Država. Istovremeno, domaći mediji su angažovali svu silu spoljnopolitičkih analitičara i bivših diplomata kako bi objasnili da je to zapravo najnebitnija tema i da im uopšte nije jasno zašto se toliko forsira kod nas. Naravno, u pitanju je specijalna veza Srbije sa Rusijom, koja je poslednjih godina materijalizovana ne samo „povoljnim“ ruskim oružanim aranžmanima, već i u vidu Rusko-srpskog humanitarnog centra (RSHC) u Nišu. Oko ovog humanitarnog centra ispreli su se brojni zapleti poslednjih meseci. Posebnu zainteresovanost, po nekima čak i zabrinutost, izražavala je Ambasada SAD u Srbiji, što je rezultiralo istorijskom posetom američkih predstavnika Centru 12. jula ove godine. Sve se dogodilo iza zatvorenih vrata, a javnosti je plasirana priča o tome kako su predstavnici Ambasade SAD „dobili odgovore na sva pitanja koja su ih zanimala“ od tamošnjeg direktora Vjačeslava Vlasenka. Akcenat je bio na razgledanju „elektronske opreme koja omogućava brzo dobijanje informacija o klimatskoj i tehnogenoj situaciji u regionu“.
Zapravo, sve je i počelo sa pričom o problemima koji nastaju zbog klimatskih promena, zbog čega su 2012. godine zamenik premijera i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić i zamenik ministra za vanredne situacije Rusije Vladimir Pučkov, potpisali međuvladin sporazum i Statut RSHC. Centar je u aprilu svečano počeo da radi. Tada je Dačić izneo viziju i misiju ovog centra, profetski nagoveštavajući da će „zbog klimatskih promena u regionu i Jugoistočnoj Evropi, doći do raznih vanrednih situacija, poput poplava, klizišta i zemljotresa i da je zato neophodno spremno dočekati te izazove“. Kako bi se to predupredilo, upozoravao je ministar unutrašnjih poslova, neophodno je sprovesti „zajedničko planiranje i stručno usavršavanje jedinica koje reaguju u vanrednim situacijama“. S druge strane, Dačićev ruski kolega Pučkov, inače izaslanik ministra Sergeja Šojgua, istakao je da će „zahvaljujući tom centru biti povećana bezbednost u regionu“. Lepa zamisao, humana i preventivna, jer je pomenuti region od tada bio zahvaćen velikim elementarnim nepogodama, poplavama i požarima kakvi se ne pamte. Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić imali su puna usta hvale za RSHC nakon majskih poplava 2014. Ostaće upamćena fotografija na kojoj se bračni predsednički par Nikolić ruskom amfibijom vozi kroz postapokaliptični Obrenovac. Nakon tog događaja RSHC je sve manje bio prisutan u medijima kao humanitarni a sve više kao obaveštajni centar. Naravno, obaveštajni u smislu koji nam je predočio ministar policije Nebojša Stefanović, koji je posetio ovaj ruski punkt u oktobru 2016. Tom prilikom Stefanović nije krio svoje oduševljenje „sistemom satelitskog monitoringa kriznih tačaka, koji bi mogao ukazivati na krizna mesta rapidnog povećanja temperature, što bi opet uticalo na preventivno delovanje ovog centra u smislu obaveštavanja i delovanja jedinica na terenu“.
Međutim, zahtev koji je ruska strana isporučila Vučiću, u vreme dok je zadivljeno posmatrao avionske akrobacije ruskih pilota na Vojnoj paradi 2014, sugerisao je dalji pravac razvoja odnosa između Srbije i Rusije. Zahtevano je, naime, da se potpiše Sporazum o uslovima boravka i imunitetu RSHC u Nišu. Kao glavni zagovornici ovog sporazuma u javnosti nastupaju ministri iz proevropske Vlade Ane Brnabić, njen zamenik Ivica Dačić, kao i ministri Aleksandar Vulin i Nenad Popović. Njihovom stavu je svakako blizak i bivši ministar vojni Zoran Đorđević kao i ostali članovi Vlade iz SPS-a. Nisu zanemarljivi ni „proruski“ kapaciteti kadrova iz SNS-a, izuzev premijerke Brnabić i eventualno Zorane Mihajlović. Sam Vučić ponavlja svoju mantru o saradnji sa svim stranama sveta i optužbe ambasadora Skota, baš kao i portparolka Ministarstva inostranih poslova Rusije Marija Zaharova, smatra apsurdnim.
U stvari, ovog klimatski poremećenog leta, taj se apsurd može uočiti samo u apsolutnoj nezainteresovanosti RSHC pa samim tim i Srbije za elementarne nepogode velikih razmera, koje su pogodile zemlje u okruženju, pre svega Crnu Goru i Hrvatsku. Iz dana u dan nižu se sve nepovoljnije vesti o požarima na Luštici, u Sutomoru, Markovini, Lastvi Čevskoj, Gospoštini i Podgorici, kao i na hrvatskom primorju kod Splita. Angažovana je i vojska, ali hvaljenih ruskih Berijeva B 200 niotkuda, kao ni njihovih helikoptera K32 za gašenje požara na nepristupačnim terenima. Oni su, izgleda, bili samo „pokrivalica“ u srbijanskim medijima za realno poslovanje RSHC. Ili je možda zatajio onaj „elektronski sistem za monitoring kriznih tačaka u regionu“, koji je svojevremeno hvalio ministar Stefanović, ili su se Rusi zainatili da bez dobijenog diplomatskog imuniteta neće gasiti ni najmanji požar, čak ni u Nišu.
Ovakvo stanje stvari navodi na pomisao da Dačić i Vučić zapravo nikada nisu govorili istinu o RSHC. Njihove izjave bile su više nalik na neki alegorijski diplomatski diskurs koji je izgleda mogao da dešifruje samo Kajl Skot. Tako je Dačićevu izjavu o budućim „klimatskim promenama u regionu“ trebalo čitati kao najavu političkih turbulencija u regionu, i to u ruskoj političkoj optici. Tu se pre svega mislilo na ubrzani proces crnogorskog ulaska u NATO, kao i na vučićevski „makedonski scenario“ u Skoplju, odnosno na implementaciju „platforme iz Tirane“. To su tri vektora ruske politike na Balkanu za koje je vršen monitoring iz RSHC. Udeo Srbije u realizaciji ovog „satelitskog osmatranja i obaveštavanja“ vidljiv je jasno u slučajevima Dikić (MUP) u Crnoj Gori, kao i Živaljević (BIA) u makedonskom Sobranju. Niko ne može da kaže da „vatrogasci“ iz Srbije nisu bili među prvima na mestima gde je trebalo gasiti antiruski požar. S druge strane, stvarne elementarne nepogode u regionu ipak moraju da čekaju avione za gašenje požara iz Ukrajine, Bugarske ili dalekog Izraela. Do tada, vatra može mirno da pucketa, jer humanitarnost u ovoj zoni ima jasnu demarkacionu liniju koja se ne prelazi. Ili se to čini protokolarno, kao što je jutros učinio zvanični Beograd ponudivši susedima pomoć nakon nedelju dana vatrenih stihija.
Peščanik.net, 19.07.2017.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
- Točak nesreće - 20/03/2024
