Srbija se nedavno oprostila od dva svoja predsednika – Ivana Stambolića, bivšeg predsednika države i Zorana Đinđića, aktuelnog predsednika vlade. Obojica su žrtve unutrašnjeg političkog zločina koji je počinila sama država; nad Ivanom Stambolićem u avgustu 2000, a nad Zoranom Đinđićem dve i po godine kasnije, u martu 2003. I pored obilja informacija, oba ubistva su i dalje obavijena gustom maglom. Jedno je ipak nesporno: iako se u međuvremenu dogodila “revolucija”, počinioci ova dva ubistva su isti – isti državni organi, isti ljudi. Ta okolnost snažno povezuje sudbine Ivana Stambolića i Zorana Đinđića, zadajući dosad najsnažniji udarac brižljivo i sistematski iscrtavanoj slici o najnovijoj istoriji Srbije – slici, čiju okosnicu čini mit o 5. oktobru kao liniji razgraničenja između miloševićevske i postmiloševićevske ere, ali i kao o prvom istinskom preokretu u politici Srbije nakon Drugog svetskog rata, epohalnom događaju kojim je u Srbiji srušen komunizam.
Tu sliku ruši nesporna činjenica da je u pripremi ubistva premijera Đinđića učestvovala celokupna državna i paradržavna struktura – od pojedinih medija, političkih stranaka i javnih ličnosti, preko sudova i tužilaštva, do vojske i najbližih saradnika predsednika bivše SRJ – pri čemu su odlučujuću ulogu odigrali pojedinci čija nekadašnja odanost režimu Slobodanu Miloševića nija imala granica. Takođe, nesporno je da je ubistvo premijera Đinđića neposredno povezano sa grčevitim pokušajima da se izbegne saradnja države sa Haškim tribunalom, koju je Zoran Đinđić hrabro i odlučno prihvatio. Konačno, sada je već sasvim teško oboriti zaključak da je ubistvo premijera Srbije krajnji ishod politike “legalizma” kojim je vrh jugoslovenske vlasti nakon 5. oktobra pravdao blokadu svake istinske reforme za koju se zalagala Vlada Srbije na čelu sa pokojnim premijerom. Od početka je bilo jasno da je taj “legalizam” ruganje zdravoj pameti; nakon Đinđićevog ubistva saznali smo da je u njegovoj osnovi stajao dalekosežni cilj – “i posle Miloševića Milošević”. Zato, ubistvo Zorana Đinđića jeste zaostavština Slobodana Miloševića, ali isto toliko i nasleđe 5. oktobra, kojim se Srbija pred sobom i pred svetom lažno predstavila kao zemlja rešena da raskine sa svojom zločinačkom prošlošću. Danas, kada se brutalno suočavamo sa razmerama tog zla, izgleda kao da 5. oktobra nije ni bilo.
Sudbine Ivana Stambolića i Zorana Đinđića se dodiruju i zajedno ispisuju priču o Srbiji u vremenu kada je za nju nastupilo doba odgovornosti. U izvesnom smislu, ubistvo Ivana Stambolića je znamenje 5. oktobra, a ubistvo Zorana Đinđića, njegova posledica. Političar čije je svrgavanje s vlasti daleke 1987. označilo odbacivanje politike sporazuma i početak politike rata, uoči nastupanja “novog doba” surovo je likvidiran, a pobednici će njegovu sudbinu – kako njegovu smrt tako i njegov raniji politički poraz – arogantno i cinično pokušati da svedu na simplifikovan unutarkomunistički obračun dvojice lidera između kojih, zapravo, i nije bilo nikakvih bitnih razlika. Time su izjednačena dva srpska političara od kojih je za jednog Jugoslavija značila sporazum ravnopravnih naroda, a za drugog dominaciju Srba makar i po cenu genocida – samo na osnovu toga što su obojica bili komunisti. Tako je s u postpetooktobarskoj Srbiji politička opcija Ivana Stambolića, umesto rehabilitacije, ponovo odbačena, a velikodržavni nacionalizam s kojim je Milošević pobedio Stambolića i koji je potom osvojio takoreći celu Srbiju amnestiran je od odgovornosti za sve ono što će nakon 1987. uslediti; sa njim su, naravno, amnestirani i svi oni koji su taj nacionalizam prigrlili kao politički program postpetooktobarske Srbije. Ubistvo Ivana Stambolića, izvršeno tokom poslednjih dana vladavine Slobodana Miloševića i na osnovu toga protumačeno kao puki bezumni zločin odlazećeg para, ugrađeno je u veliki istorijski konstrukt u kome je laž prikazana kao istina, a istina kao laž. Zlosrećna Komisija za istinu i pomirenje koju je obrazovao novi predsednik SRJ trebalo je da ovu postpetooktobarsku istinu – prema kojoj je zločin, ukoliko ga je bilo, rezultat komunizma, a ne velikodržavnog nacionalizma – pretvori u zvaničnu državnu istinu.
Tako je tragična sudbina Ivana Stambolića postala svojevrsna paradigma kontinuiteta postpetooktobarske sa Miloševićevom Srbijom – kontinuiteta koji počiva na zločinu i zato ne trpi nikoga ko je spreman da se sa zločinom obračuna. Premijer Đinđić je ipak odlučio da u taj obračun uđe, i do 12. marta, kada je zbog toga izgubio život, on je zapravo bio jedini srpski političar koji je na to bio istinski spreman. Sa svojom vizijom Srbije na Zapadu, visoke inteligencije i ogromne energije, verovao je da se zlo može nadmudriti. Tu pogrešnu procenu platio je životom, ali čini se da je Srbiju naterao da ga razume i makar naknadno podrži. I, još važnije od toga, naterao je da se suoči sa istinom o sebi, brutalno joj predočivši cenu koju će plaćati sve dok tu istinu bude ignorisala.
Zato se, nakon svega, u Srbiji konačno naziru i pozitivni pomaci. Užas pred saznanjem o neverovatnim razmerama zločina koji je državu prožeo od vrha do dna, dominira nad profesionalnim ili dnevno političkim razlozima, motivisanom, često neuverljivom i iritirajućom zabrinutošću za sudbinu ljudskih prava, nezavisnosti sudstva (!) i pravne države pod vladom Đinđićevih naslednika. Stoga će strah od politike koja je povezana sa zločinom u narednom razdoblju najverovatnije bitno određivati političko opredeljenje građana. To je velika šansa za Srbiju, ali ona će je iskoristiti samo ako bude razumela da je zločin koji je nju vitalno ugrozio povezan sa zločinom prema drugima, i ako bude osudila i odbacila politiku koja je zločin proizvela. Odluka vlade da Ivan Stambolić, dve i po godine nakon što je ubijen, bude sahranjen uz najviše državne počasti, simbolički je čin koji budi nadu. Možda je upravo smrt Zorana Đinđića ona prekretna tačka na kojoj će politika zločina, a sa njom i najnovija istorija Srbije, konačno početi da se sagledava u njihovom pravom značenju. To bi onda značilo da je ubistvom premijera u Srbiji odigran poslednji čin petooktobarske predstave velike obmane.
Gordogan, kulturni magazin, br. 1-2, zima 2002 – proljeće 2003.
Peščanik.net, 16.04.2003.
