O govoru mitropolita Amfilohija Radovića nad odrom Zorana Đinđića u Svetosavskom hramu

 
Zašto je ubijen Zoran Đinđić – to je pitanje kojim će se, bojim se, najmanje baviti pravosudni organi, mada ni njih ne treba isključiti, pitanje kojim će se najverovatnije baviti istorija, odnosno istoriografija, ali i kojim bi bilo preko potrebno da se bavi srpsko društvo, ukoliko hoće da postane normalno. Time, naravno, ne želim da kažem da se ubistva premijera ili predsednika ne dešavaju i u drugim državama, u drugim društvima, čak i daleko civilizovanijim od našeg, ali ono što je specifično za ovo ubistvo jeste da su u njemu, odnosno iza njega stajale sve relevantne institucije društva i države, počev od generala, odnosno vojske, preko sveštenika, odnosno crkve do naučnika i pisaca, odnosno njihovih relevantnihi institucija. Takvih primera ubistava premijera i predsednika zaista je, ako ih uopšte i ima, malo, a ja čak i ne bih rekla da ih ima.

Odmah nakon ubistva premijera, mnogi tumači tog doganaja okrenuli su se nešto daljoj prošlosti, pa su pokušali da u njoj potraže neke primere za koje bi se mogla utvrditi sličnost sa slučajem ubistva premijera Đinđića. Obično se pominjao knez Mihailo Obrenović, zatim kralj Aleksandar Obrenović, pa kralj Aleksandar Karađorđević. Po mom dubokom uverenju, daleko preciznije, tačnije od svih analitičara, onaj nešto dublji istorijski kontekst, razumeo je niko drugi nego Amfilohije Radović u govoru koji je održao pored odra pokojnog premijera, u govoru koji je nazvan Opelom premijeru Zoranu Đinđiću.

U tom svom govoru Amfilohije Radović je Zorana Đinđića povezao sa dinastijom Obrenović, koja je pod kraljem Milanom Obrenovićem  postala simbol vezivanja Srbije za zapad, a samim tim i za politiku modernizacije Srbije. Za ogromnu većinu onovremene Srbije, dakle s kraja XIX veka ta politika okretanja ka zapadu bila je zapravo ravna izdajstvu. Zato je ubistvo poslednjeg Obrenovića nakon kojeg je došlo do duge vladavine Narodne radikalne stranke za onovremenu Srbiju kvalifikovano, interpretirano ne kao zločinački čin nego kao legitiman, kao herojski čin, čije izvršioce ne treba kažnjavati, nego ih treba slaviti kao heroje i spasioce naroda. Upravo tu istoriju Srbije vrlo dobro je naučio i vrlo je dobro razumeo Amfilohije Radović i tim svojim govorom on je onima koji su u Srbiji to umeli da čuju i razumeju poručio: tako prolaze u Srbiji oni koji je vode na Zapad, oni su uvek bili i ostaće izdajnici i zato oni predstavljaju legitimnu metu za odstrel. To je ta crvena nit koja povezuje ubistvo Zorana Đinđića sa tom nešto daljom prošlošću Srbije koju je Amfilohije Radović u najvećem pravoslavnom hramu predočio srpskoj javnosti na jedan vrlo dijabilički način.

Postoji, međutim, jedan bliži i rekla bih značajniji istorijski kontekst od ovoga na koji je ukazao Amfilohije Radović u Opelu pokojnom premijeru. Treba se pomeriti za 100 godina unapred, u vreme kada je ideja moderne Srbije koju je simbolisao pokojni premijer Đinđić postala problematična ne samo više i ne na prvom mestu iz nekih načelnih, ideoloških, kulturoloških razloga koji su mogli čak prerasti u pravu mržnju prema Zapadu. Pojavio se jedan mnogo prozaičniji razlog otpora takvoj viziji Srbije, a on je bio vezan za činjenicu da je Srbija u to vreme, nakon svršenih ratova devedesetih i zločina nevinenih razmera, neumitno ušla u doba odgovornosti. Pokazalo se da Srbija nije spremna za takvo suočavanje i da je u njoj previše onih koji zaziru od takvog suočavanja, boje ga se, bilo zato što se boje moralne odgovornosti, odgovornosti pred istorijom, političke odgovornosti ili se možda boje i krivične odgovornosti.

Svi su oni s razlogom u Đinđiću prepoznali veliku opasnost i umesto njegovoj koncepciji moderne Srbije, oni su se okrenuli politici legalizma, a to znači i kontinuiteta sa režimom Slobodana Miloševića. I to je zapravo bila smrtna presuda za Zorana Đinđića, jer ta politika legalizma, zapravo kontinuiteta sa prethodnim režimom, mogla se oslanjati i faktički se oslanjala samo na takozvani patriotski blok, odnosno na antihaški lobi i organizovani kriminal, koji su, naravno, među sobom bili simbiotički povezani i koji su vrlo brzo nakon 5. oktobra rekonsolidovani, i iz dana u dan sve više dobijali na značaju.

Temeljne državne institucije koje su prethodno bile sistematski i do kraja razorene, potom kriminalizovane, upregnute su tada u funkciju odbrane ratno-zločinačke mafije. Svi su se oni međusobno povezali, došlo je do isprepletanosti njihovih interesa i oni su se sklupčali u jedno jedinstveno zlo. Situacija je bila, takoreći, bezizlazna, saradnja sa Hagom je bila pod sistematskom blokadom, lustracija se odbacivala, a sudovi su bili ili nesposobni ili korumpirani ili kako vidimo i upleteni u organizovani kriminal. Tada se Srbija zapravo davila u zločinu.

Sa svim tim nosio se Zoran Đinđić i prva reformska vlada. Eto, to su bili ti rezultati legalizma sa kojim se posle 5. oktobra pravdala svaka blokada reformi koju je vlada premijera Đinđića pokušavala da ostvari. Naravno da je od početka bilo jasno da je politika legalizma obično ruganje zdravoj pameti, ali tada je, 12. marta, postalo jasno da to ima jedan ozbiljniji cilj, a to je – i posle Miloševića – Milošević, a to je podrazumevalo i put ka novom zločinu. Na taj način je 12. marta, tim ubistvom zapravo srušen mit o 5. oktobru, tada je u stvari, znači posle 5. oktobra, a ne pre 5. oktobra, toj viziji moderne Srbije zadat najteži udarac, ako ne i odlučujući udarac, jer tada je Srbija bila suočena sa saznanjem da se borba za modernu Srbiju može izjednačiti sa Sizifovim poslom, i to poslom za koji se plaća najveća cena.

Odlomak iz knjige Olge Popović-Obradović Kakva ili kolika država, Ogledi o političkoj i društvenoj istoriji Srbije XIX-XXI veka koju je priredila Latinka Perović u izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji

Peščanik.net, 22.02.2009.

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU

TEMA – ATENTAT