Zablude o “Zlatnom dobu”
Mit o političkom režimu u Srbiji 1903–1914. danas se ponovo aktuelizuje da bi se u njemu našao oslonac tezi o autentično demokratskom karakteru srpske državotvorne ideje i njenoj evropskoj liberalnoj orijentaciji. Njegova politička upotreba u ovom trenutku je možda opasnija nego ikad.
Oživljavanje interesa za našu noviju prošlost, koje traje već više godina, dobilo je u poslednje vreme jednu novu dimenziju – jačanje svesti o neophodnosti (re)interpretacije sopstvene istorije sa pozicija jasne kritičke distance. Poraz političkih projekata zasnovanih na istorijskim reminiscencijama, a pre svega njegove tragične posledice koje su ugrozile život svakog pojedinca i nacije u celini, stvorili su plodno tle za buđenje sumnji u mnoge duboko ukorenjene istorijske predstave, a time i prijemčivost javnosti za njihovo preispitivanje. Taj poraz je, naime, učinio evidentnim činjenicu da je rasterećenje naše istorijske svesti od mitova, fikcija i predrasuda zapravo naš vitalni interes.
Tipični istorijski mit
Jedan od predmeta pojednostavljenog, neretko i netačnog tumačenja naše novije istorije predstavlja srpsko demokratsko iskustvo u okviru kojeg se kao posebno značajno izdvaja razdoblje važenja liberalnog ustava Srbije od 1903, odn. parlamentarnog sistema vlasti koji je pod tim ustavom bio u primeni do Prvog svetskog rata. Reč je o političkom režimu izgrađenom posle ubistva poslednjeg Obrenovića, režimu za koji se osnovano može reći da u najvećoj meri predstavlja delo srpskih političkih stranaka, a među njima pre svega onih koje su činili radikali. Ovi su, naime, organizaciono jedinstveni do kraja 1904, a nadalje podeljeni u dve stranke – stranku starih i stranku samostalnih radikala – tokom čitavog razdoblja uživali podršku ¾ biračkog tela Srbije. Tesno povezana sa najšire prihvaćenim, a ničim utemeljenim sudom o radikalima kao o “prvoj, a može biti i jedinoj pravoj građanskoj stranci u Srbiji”, u našoj se svesti, bezmalo čitav jedan vek, održava predstava o režimu koji su oni izgradili 1903–1914. kao o “zlatnom dobu” slobode i parlamentarne demokratije. Kao i pomenuti sud o srpskim radikalima, ova se predstava može svrstati u red tipičnih istorijskih mitova. Uvođenje liberalnih političkih institucija i opredeljenje za parlamentarni sistem vlasti uzeti su kao dokaz postojanja liberalno demokratskog režima u praksi, iako već i elementarno istraživanje ovog razdoblja ukazuje na to da u Srbiji početkom XX veka nisu bile ostvarene čak ni osnovne pretpostavke ovog tipa režima.
Građanski karakter Radikalne stranke izvodi se uglavnom iz činjenice da se vođstvo ove stranke, još početkom devete decenije XIX veka, opredelilo za parlamentarizam, koji predstavlja jednu od najznačajnijih pravno-političkih tekovina liberalnom ideologijom prožetog evropskog građanstva i čija sama suština počiva na principima građanskog individualizma i političkog pluralizma. Međutim, kako to najnovija istoriografska istraživanja pokazuju, bezrezervno poverenje ogromne većine naroda u Srbiji, koje je Jovan Žujović nazvao “fanatičkom verom u radikalizam i njegove prvosveštenike”, Radikalna stranka nije zadobila prihvatanjem već, naprotiv, eksplicitnim odbacivanjem liberalne ideologije, kao reakcionarne i nedvosmislenim, programskim opredeljenjem za egalitarizam i kolektivizam kao temeljne principe društvene i državne organizacije. Značajnu ulogu u pridobijanju masa pritom je imala još jasno antievropska, istočno-pravoslavna civilizacijska orijentacija ove stranke.
Svojim programom zasnovanim na principima udruženog rada i samouprave, kao i svojom praktičnom politikom, stranka je zapravo verno izražavala kolektivnu predstavu o idealnoj državi i njenim ciljevima koju je pri kraju XIX veka imalo agrarno, vrlo siromašno i gotovo neraslojeno srpsko društvo u kojem je građanstvo bilo tek u zametku.
Antiindividualizam, država kao patrijarhalna zajednica, ekonomski egalitarizam i nacionalno-teritorijalni mitovi, a naročito onaj o Kosovu, bile su, naime, temeljne odrednice političke svesti tog društva. Stranka koja je takvu političku svest mobilisala, organizovala i programski artikulisala, teško bi se mogla uvrstiti u red građanskih stranaka, a njeno prihvatanje evropskih liberalnih institucija ne može se objasniti ideološkim i doktrinarnim pobudama, odnosno privrženošću principima građanskog individualizma i političkog pluralizma. Opredeljenje za parlamentarni sistem vlasti bilo je, naime, izraz pragmatičnosti vođnstva stranke koja je, kao nesumnjivi politički hegemon u biračkom telu, u takvom sistemu osnovano moglo očekivati dugu i ničim ograničenu vlast.
Deoba srpskih radikala
Kada je ubistvom Aleksandra Obrenovića uklonjena jaka vladalačka vlast, a potom donet i liberalni ustav, stekli su se uslovi za uvođenje parlamentarnog sistema vlasti u Srbiji. Radikali su se odmah pokazali kao jedina politička relevantna stranka u zemlji: već na prvim izborima sa nešto više od 75% glasova birača, oni su, zahvaljujući izbornom sistemu koji je znatno povlašćivao većinsku stranku, dobili 88% poslaničkih mesta postajući tako vladajuća stranka koja praktično nema opoziciju. Tak kada su se sami radikali podelili u dve stranke, srpski parlamentarizam je dobio opoziciju: staroradikali su gotovo sve vreme bili na vlasti, dok su samostalci bili daleko najznačajnija stranka opozicije. Stranačka deoba srpskih radikala, za kojom su usledili neobično žestoki međustranački sukobi, nije, međutim, značila suštinsko ideološko i programsko razilaženje. Ni jedna ni druga stranka nije se odrekla izvornih načela srpskog radikalizma, štaviše, obe su svoj politički kredit gradile međusobno se nadmećući u izjavama odanosti tim načelima, kao i njihovom idejnom tvorcu, Svetozaru Markoviću. Staroradikali su pri tome i formalno zadržali stari stranački program, dok su samostalci, kao radikalska levica, svoje ideološko nadahnuće pronalazili u kombinaciji izvornih načela stranke i modernih ideja o socijalnoj demokratiji i u svom programskom definisanju izričito su pristajali uz antiindividualistički koncept demokratije. Praktično-politički život i sam pruža obilje svedočanstava koja radikale obe stranke i u ovom razdoblju pokazuju kao političku grupaciju čija ideološka opredeljenja, slično kao u formativnoj fazi, određuje još uvek dominantan, agrarno-patrijarhalni politički mentalitet društva. Otpor prema kapitalizmu i buržoaziji i simpatije za političku zajednicu ekonomski jednakih pojedinaca, samouprava, narodna vojska i sl. činili su i dalje sadržinu preovlađujućih političkih težnji srpskog društva koje je na prelomu stoleća po svojim socijalnim karakteristikama i po svojoj političkoj kulturi još uvek bilo predmoderno, sasvim slično onom od dve decenije ranije.
Međutim, antiindividualističku političku svest radikali posle 1903. nisu iskoristili za realizovanje svog programa ekonomske i socijalne transformacije sistema, koji je (sistem) ostao primitivno kapitalistički, nego su je usmerili ka nacionalizmu sa ambicioznim teritorijalnim ciljevima i pripremi Srbije za rat. Sve je to višestruko onemogućivalo uspostavljanje liberalnidemokratskog režima i efikasnost parlamentarnih institucija u praksi. Ugrožene su bile i elementarne pravno-političke pretpostavke – zakonitost i poštovanje ustavnih sloboda i prava, s jedne, i nesporna prednost civilne nad vojnom vlašću, s druge strane.
Narušavanje političkih sloboda
Princip zakonitosti najteže je narušavan u domenu ostvarenja političkih sloboda. Ovo je naročito dolazilo do izražaja, prvo, u političkom progonu, povremeno i fizičkoj eliminaciji pristalica starog režima i dinastije Obrenovića i drugo, u višestrukim povredama načela slobode izbora, koje su mestimično bile tako drastične da su obezvređivale sam princip predstavničke vlasti. Ovo poslednje bilo je ne samo rezultat pritiska vlasti nego i prirodna posledica nerazvijene građanske svesti i kulture, a naročito indiferentnog odnosa prema individualnoj slobodi i nerazumevanja pa i stvarnog neprihvatanja ideje političkog pluralizma. To je uslovilo odsustvo elementarne političke tolerancije, koja je bila dodatno umanjena još i činjenicom da je izborna pobeda, koja je redovno donosila i državnu službu pristalicama pobedničke većine, u uslovima opšteg siromaštva, bila jedina garancija pristojne lične egzistencije. Sve je to izbornu, pa i političku borbu uopšte, pretvaralo u ostrašćene sukobe, često praćene čak i brutalnim fizičkim obračunima, u kojima je bilo i političkih ubistava. Samo funkcionisanje institucija odvijalo se uglavnom u pervertovanim formama parlamentarizma uz krajnju neefikasnost sistema. S jedne strane, vladajuća stranka je parlamentarnu demokratiju razumevala kao ničim ograničenu vlast većine, pri čemu je ovu poslednju, onde kada je ona bila nedovoljna da održi stabilnu vladu, ojačavala raspuštanjem skupštine, odn. vanrednim izborima.
Za jedanaest godina parlamentarne prakse skupština je raspuštena 5 puta, svi izbori su bili vanredni i na njima je, bez izuzetka, pobedu odnosila vladajuća stranka. S druge strane, opozicija je stajala na stanovištu da vlada koja ne poštuje ustavne slobode i ne uvažava prava manjine, uprkos većinskoj podršci nije legitimna, pa je čestim i dugotrajnim skupštinskim opstrukcijama blokirala rad institucija, a povremeno izazivala i ustavne krize, otvoreno pozivajući krunu da se umeša u parlamentarnu igru. Pored političke nezrelosti stranaka, javnog mnjenja i društva u celini – što bi se delimično moglo objasniti nedostatkom prethodnog parlamentarno-demokratskog iskustva i tradicije, kao i prekratkim trajanjem ovog razdoblja da bi se ta tradicija mogla izgraditi – srbijanski parlamentarizam je od samog početka bio suočen sa još jednim vrlo ozbiljnim neprijateljem, koji je i sam u izvesnom smislu proisticao iz pomenute političke nezrelosti.
To je bila značajna politička uloga vojske koja je, uprkos otporu koji su joj, kao pretnji civilnoj vlasti, pružale političke stranke, a naročito staroradikali, u celini gledano, bila posledica nedostatka snage i odlučnosti stranaka da joj se ozbiljno suprotstave. Osnovni razlog bio je rastući nacionalizam i proratno raspoloženje, u čijem su stvaranju političke stranke odigrale veoma važnu ulogu, a koje je od aneksione krize, 1908, dobilo karakteristike prave ratne psihoze, praćene militarizacijom društva u celini. U Srbiji počinju da se formiraju paravojne organizacije, koje uživaju podršku i direktnu pomoć najuglednijih prvaka srpskih političkih stranaka i istaknutih intelektualaca, pokreću se novi listovi koji propagiraju militarizam nasuprot demokratiji, a pred skupštinom se, pored već uobičajenih zahteva za uvođenjem narodne vojske, pojavljuju i predlozi o uvođenju “obavezne vojne nastave u građanskim školama”. Pred sam rat 1914, vojska je već počela da pokazuje otvorene pretenzije na političku prevlast u državi, u čemu je dobijala posrednu ili neposrednu pomoć opozicionih stranaka, koje su, ponete istovremeno snažnim nacionalizmom i željom da konačno obore Pašićeve radikale s vlasti, tako pokazale da nisu sposobne da čuvaju nespornu prevlast civilne nad vojnom vlašću.
Prekrajanje istorije
Mit o ovom razdoblju stvorili su već njegovi savremenici – radikali. Vladavina Obrenovića od tada je okvalifikovana kao nenarodna, “reakcionarna”, “austrofilska”, “izdajnička” – vladavina čijim je prestankom “brod Srbije konačno stigao k mirnom i tihom pristaništu ogrejan suncem slobode i zakonitosti”. Ovaj mit je već tada postao značajan politički instrument, koji je upotrebljavan za legitimisanje brutalnog ubistva kraljevskog para, političkog progona novog režima, bojkota međunarodne zajednice koji je, jači ili slabiji, trajao do kraja ovog razdoblja, kao i za prikrivanje jakog političkog uticaja vojske.
Posle ujedinjenja, 1918, mit o “zlatnom dobu” upotrebljavan je, i dalje pretežno u radikalskim redovima, kao argument u prilog tezi da je Srbija u Jugoslaviji jedini baštinik modernih, liberalnih državno-pravnih i političkih tradicija čime se pribavljao legitimitet centralizmu s jasno srpskim predznakom. Istoriografija, pre svega posleratna, takođne je dala značajan doprinos očuvanju ovog mita, čak i onda kada je, kao istoriografija komunističke provenijencije, bila daleko od glorifikacije ovog režima. Predstava, naime, o Radikalnoj stranci u XIX i početkom XX veka kao tipično buržoaskoj uglavnom je njeno delo. Ta predstava sistematski je negovana ne samo iz razloga dogmatske i šematizovane interpretacije istorije, nego i iz potrebe da se u dokazivanju pravolinijskog kontinuiteta socijalističke ideje i pokreta, od Svetozara Markovića do Komunističke partije, odstrane svi ostali pretendenti na baštinu ideja prvih srpskih socijalista, među kojima su, s puno razloga, najznačajniji upravo radikali.
Što se tiče istoriografije s antikomunističkim ideološkim predznakom, ona u oceni radikalne stranke stoji na istom stanovištu kao i komunistička istoriografija. Preuzimajući od nje bez rezerve sud o izvorno građanskom karakteru ove stranke, ona ga koristi kao dokaz za tvrdnju da je aktuelna nerazvijenost građanskog duha i građanske političke kulture i nesnalaženje u uslovima višepartijske demokratije isključivo posledica višedecenijske komunističke vladavine, odnosno diskontinuiteta inače nesporne, razvijene građanske demokratske tradicije.
Tako se mit o političkom režimu u Srbiji 1903–1914. danas ponovo aktuelizuje da bi se u njemu našao oslonac tezi o autentično demokratskom karakteru srpske državotvorne ideje i njenoj evropskoj liberalnoj orijentaciji. Njegova politička upotreba u ovom trenutku je možda opasnija nego ikad, jer njome ne samo da se podržava iluzija da je liberalno-demokratski režim moguće ostvariti bez građanskog društva, nego se, ignorisanjem fakta o poodmaklom stepenu militarizacije političkog režima u Srbiji posle majskog prevrata, a u svetlosti uspešne realizacije teritorijalnih ciljeva srpske države u balkanskim i Prvom svetskom ratu, pothranjuje pogubna zabluda o ostvarivosti, čak za srpski narod prividnoj povezanosti projekta liberalnodemokratske transformacije i ambicioznog nacionalnog programa.
Republika, Glasilo građanskog samooslobađanja, Beograd, 1–15.05.1995.
Odlomci iz knjige Olge Popović-Obradović Kakva ili kolika država, Ogledi o političkoj i društvenoj istoriji Srbije XIX-XXI veka koju je priredila Latinka Perović u izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji
Peščanik.net, 22.02.2009.
DRUGA SRBIJA
