Srbija pred izborom.
Kakva ili kolika država
Onog trenutka kada je u posttitovskoj Jugoslaviji – u formi zahteva za reviziju federalne ustavne formule iz 1974 – postavljeno na dnevni red srpsko nacionalno pitanje, otpočeo je proces raspada jugoslovenske države. Dovođenjem u pitanje prihvatljivosti (kon)federalnog ustrojstva, a ubrzo, kao odgovor na neprihvatanje projekta centralizacije, i osporavanjem legitimiteta unutrašnjih granica, poljuljani su i za kratko vreme srušeni temelji posleratne Jugoslavije.
Ulazeći u postkomunističko razdoblje, u kome iza jednopartijske diktature nije ostala dovoljno solidna osnova za stvarnu i trajnu jugoslovensku integraciju, jugoslovenski narodi su se našli pred problemom redefinisanja sopstvenih nacionalnih interesa. Za Srbe, koji su od nastanka nacionalne države početkom XIX veka suočeni s činjenicom podeljenosti nacionalnog korpusa državnim granicama, to je, u uslovima osporavanja jugoslovenskih državnih temelja, značilo reaktuelizaciju pitanja odnosa državne matice prema delovima sopstvenog naroda van njenih granica. Ponovo je otvoreno pitanje izbora izmenu istorijskih alternativa: srpsko pitanje kao kulturno i civilizacijsko, ili primarno, kao državno-pravno pitanje. Ove dve moguće opcije imale su fundamentalno različita polazišta u određivanju prema strateškim pitanjima Srbije i srpskog naroda na jugoslovenskom, pa i širem balkanskom prostoru. Prva od njih podrazumevala je primat razvojnih pitanja državne matice i društva u njoj i pokušaj stvaranja moderne demokratske države kao izvora blagostanja sopstvenih građana, s jedne, i solidnog, respektabilnog oslonca sopstvenom narodu van njenih granica, s druge strane. Izbor ove opcije podrazumevao je spremnost i sposobnost okretanja sebi i iziskivao veliki napor da se na ruševinama starog režima stvori moderno društvo sposobno da ekonomski, kulturno i politički korespondira sa savremenim svetom. Ovakvo razumevanje nacionalnog interesa Srba nije nepoznato u srpskoj istoriji, ali je ono, javljajući se tokom poslednjih decenija XIX i početkom XX veka, bilo bez značajnije društvene podloge i zato ostajalo na marginama osnovnih političkih tokova.
Druga opcija značila je postavljanje pitanja državne teritorije u prvi plan i podrazumevala je širenje državne matice do zamišljenih etničkih granica. Za razliku od prve, ova opcija nije postavjlala pitanje kakva država, već kolika država. Istorijski dominantna, ona je i ovoga puta odnela pobedu. Iako je u njoj bilo sadržano direktno osporavanje teritorijalne celokupnosti, ili čak same državnosti drugih jugoslovenskih republika, iako je, stoga, njen izbor podrazumevao, ili barem nije isključivao rat, Srbija, tačnije njena intelektualna i politička elita, kao prononsirani tumač nacionalnih interesa celog srpskog naroda, ipak se priklonila ovoj drugoj opciji. Na kraju XX veka, jedan evropski narod sa svojom državnom maticom odlučio se da ratom rešava pitanje svoje nacionalne dijaspore; ratom protiv srodnih naroda s kojima je 70 godina živeo u državnoj zajednici i za koje vreme je dva puta, zajedno s njima, identifikovao jugoslovenski državni okvir kao optimalan za rešenje sopstvenog nacionalnog pitanja; ratom u kome je kao glavni oslonac i garant uspeha trebalo da posluži vojna sila, u čijem su stvaranju (i enormnom jačanju) učestvovale i njene projektovane žrtve; ratom koji je, budući apsurdan kao verovatno nijedan rat u istoriji čovečanstva, morao vremenom da dobije tako nakaznu formu da sve učesnike u njemu dovede u stanje u kome se njihove ljudske dimenzije više ne mogu prepoznati; ratom koji je narode koji su u njemu učestvovali, biološki, materijalno i moralno razorio.
Predstoji vreme u kome će srpski narod uz pomoć svoje buduće elite morati sebi da objasni uzroke svoje ovako tragične sudbine na izmaku XX veka. Dublja analiza nacionalnog projekta, koji gotovo ni sa jedne strane nije osporen, mora biti prvi korak u nacionalnom samopreispitivanju. Pred naukom će, pak, stajati zadatak da objasni otkud današnjoj srpskoj intelektualnoj i političkoj eliti zabluda da je na pragu XXI veka moguće stvarati državu na način na koji je ona stvarana u XIX veku – oživljavanjem istorijskih mitova i pozivanjem naroda da ujedinjenjem u jednu družavu osveti sve svoje bitke izgubljene u istoriji. I, još čudnije: kako je moguće da društvena sadržina novog državnog programa bude utemeljena na dominantnim, iako već tada ne i jedinim, ideološkim i političkim premisama agrarnog i patrijarhalno-kolektivističkog društva Srbije XIX veka – na strahu od promena koje nosi moderno doba, otporu prema zapadnom tipu civilizacije i okretanju tradicionalnom sistemu vrednosti i ideji sveslovenstva, pod pokroviteljstvom Srpske pravoslavne crkve. Kao da je društvo davno zaustavljeno u svom razvoju i da je u Jugoslaviji bilo samo zatomljeno ostavši skoro netaknuto modernizatorskim pokušajima koje je ona (Jugoslavija) činila. Čini se da novim državnotvorcima nije bilo potrebno mnogo napora da tlo na kome je trebalo zidati novu državu temeljno očiste od njegovog 70-godišnjeg istorijskog nasleđa. U istorijskoj svesti naroda, za relativno kratko vreme, premošćen je (ili bar tako izgleda) takoreći čitav XX vek, i iz nje je izbrisano jugoslovensko multikulturno i multinacionalno iskustvo kao istorijska greška, koja je srpskom narodu ugrozila individualitet. Reinterpretacija istorije na temelju nove (stare) nacionalne ideologije probudila je mitsku svest i, u trenutku kada je to mnogima izgledalo malo verovatno, razorila jugoslovensku višenacionalnu zajednicu.
Uzroke tek treba objasniti. Da li je prihvatanje jugoslovenskog višenacionalnog političkog koncepta kao optimalnog rešenja sopstvenog nacionalnog pitanja bilo samo privid, model nametnut silom vlasti i pomoću ideoloških fikcija, ili su, upravo obrnuto, ovim načinom uništeni rezultati izvornog, autentičnog istorijskog izbora? Koji god odgovor dobili na prethodno pitanje, bićemo suočeni s drugim, neuporedivo težim i značajnijim: Kako dalje? Jer, ovaj rat doneo je jednu, kako izgleda, konačnu političku činjenicu: na Balkanu nije više moguća jugoslovenska država. Nacionalno pitanje jugoslovenski narodi moraće da rešavaju van zajedničkih državnih okvira. Životni je interes srpskog naroda da, sa svoje strane, za rešenje tog pitanja u budućnosti uobliči program koji će isključivati rat kao način negovog ostvarenja.
Republika, Glasilo građanskog samooslobađanja, Beograd, br. 73–74, 1993.
Odlomci iz knjige Olge Popović-Obradović Kakva ili kolika država, Ogledi o političkoj i društvenoj istoriji Srbije XIX-XXI veka koju je priredila Latinka Perović u izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji
Peščanik.net, 22.02.2009.
DRUGA SRBIJA
