Waiting Cat http://bit.ly/1t8KZdf

 
Uvodno poglavlje knjige Barbare GarsonDown the Up Escalator: How the 99 Percent Live in the Great Recession”, Doubleday, 2013.


Šta je izazvalo Veliku recesiju

(u tri scene i jednom telefonskom razgovoru)

Pre četrdesetak godina upoznala sam jednog čoveka i kasnije još tri puta došla s njim u dodir. Ove četiri scene, koje obuhvataju četiri decenije njegovog života, trebalo je da mi budu dovoljne da predvidim Veliku recesiju. Ali nisam to povezala sve do sada.


Prva scena

Krajem 60-ih radila sam u jednom kafiću blizu vojne baze iz koje su vojnici slati u Vijetnam. Mnogi vojnici koji su kod nas navraćali izdavali su antiratne novine i planirali demonstracije – jedna grupa je čak organizovala sindikat u vojsci.

Ali ja sam često sedela sa jednim mladićem koji se vratio iz Vijetnama i samo brojao dane do skidanja uniforme. Dvejn je imao kovrdžavu tamnu kosu, živahne oči, simpatičan osmeh i pomalo isturene zube. Bio je vešt majstor i umeo da popravi gramofon ili da donese deo uz koji je naš stari šapirograf glatko radio.

Nije mnogo govorio o ratu osim što je pričao da je njegova četa sve vreme bila naduvana. „Naša deviza je bila – ‘Hajde da ne radimo a da kažemo da smo uradili.’ Ja i još jedan momak smo to ispisali na velikom panou. Pano je preživeo čitav jedan dan“, rekao je sa mešavinom ironije i pravog ponosa.

Dotle je išao Dvejnov antiratni aktivizam. Nije nameravao da postane profesionalni vijetnamski veteran kao Džon Keri. Planirao je da se vrati u Klivlend i nadoknadi propušteno vreme u civilnoj kontrakulturi.

Uživala sam na pauzama s Dvejnom zbog njegovog toplog, samoironičnog humora, ali hiljade vojnika je prolazilo kroz kafić i nisam primetila kada je otišao.


Druga scena

Početkom 70-ih General Motors je uveo najbržu automobilsku pokretnu traku na svetu u Lordstaunu, Ohajo, i na njoj zaposlio radnike stare u proseku 24 godine.

Rukovodstvo se nadalo da će ovi zdravi, mladi i neiskusni radnici proizvoditi 101 automobil na sat bez obustave rada kojom bi se iskusni automobilski radnici sigurno služili. Ali takav tempo i monotonija tlačili su ove mlade radnike. GM je u Lordstaunu umesto obustava dobio niz usporavanja i kvarenja mašina kako bi se usporila traka. Uprava je to javno označila kao sistematsku „sabotažu“ – dok nije shvatila da time može da naškodi prodaji automobila.

Otišla sam u Lordstaun nedelju dana pre glasanja o štrajku, usred nacionalnih spekulacija o generaciji „hipi automobilskih radnika“ čije će priče o „humanizovanju pokretne trake“ navodno zauvek promeniti američki rad.

Prilikom organizovanog obilaska fabrike (kako bih drugačije ušla?), primetila sam Dvejna kako vazdušnim pištoljem ubacuje radio-prijemnike u kola. Prepoznali smo se, ali u disciplinovanom fabričkom okruženju oboje smo instinktivno pomislili da je najbolje da to ne pokazujemo. Umesto pozdrava, Dvejn mi je doturio ceduljicu sa svojim brojem telefona. Iste večeri u njegovoj kući, ukratko mi je ispričao šta mu se dešavalo otkad je odslužio vojni rok.

„Sećam se da ste mi ti i društvo dali ogroman banana split na dan kad sam se skinuo. Pa, otad je sve krenulo nizbrdo. Vratio sam se u Klivlend, živeo s ocem koji je bio nezaposlen. Čoveče, kakva je to bila gnjavaža! Ali mislio sam da će biti bolje ako se motorizujem, pa sam kupio auto. Ali pokazalo se da auto nije ljudsko biće i to je bio problem. Onda sam pomislio, ‘U stvari mi treba devojka.’ Ali pokazalo se da devojka jeste ljudsko biće pa je onda to bilo problem. Na kraju sam se zaposlio u General Motorsu da otplatim auto i devojku.“

Zatim me je upoznao sa svojom trudnom ženom, i činilo se da mu je mnogo draža nego što je govorio.

Mladi par se nije žalio na platu u General Motorsu. Međutim, Dvejn je planirao da da otkaz kad mu se žena porodi. „Još uvek sam tamo da bismo mogli da iskoristimo bolničko osiguranje.“ A posle? „Možda ćemo otići da obrađujemo zemlju.“ Ako to ne uspe, potražiće neki posao gde će moći da radi nešto „smisleno“.

Za Dvejna smislen posao nije podrazumevao lansiranje spejs-šatla ili lečenje raka. Podrazumevao je da postigne nešto vidljivo, recimo da popravi gramofon u kafiću, umesto da izvodi rutinske pokrete rukom na kolima koja prolaze pored njega svakih trideset šest sekundi.

Želeo je i da pobegne iz vojničke atmosfere fabrike. „Isto je kao u vojsci“, rekao mi je. „Čak koriste i iste reči, recimo ‘direktno naređenje’. Kobajagi imaš ugovor, tako da postoje neke stvari na koje prosto ne mogu da te prisile. Osim ako ti šef smene ne izda direktno naređenje, pa onda ili uradiš ili letiš.“

Tako su i pored velike plate Dvejn i njegovi prijatelji razmišljali da produže dalje. To nisu bili pusti snovi. Početkom 70-ih bilo je dovoljno posla, pa recimo, ako se neki tvoj prijatelj preselio u Atlantu, ili neka grupa koju voliš svira u Sinsinetiju, mogao si da stopiraš i da za dan-dva nađeš posao koji će ti pokriti troškove kirije i hrane.

Naravno, zbog toga je bilo teško voditi preduzeće. Uprava General Motorsa nije se razlikovala od mnogih drugih poslodavaca kada se žalila na izostanke od ponedeljka do petka, i na visoku fluktuaciju radne snage među mladim radnicima. Upravo u to vreme su američki proizvođači počeli da osećaju konkurenciju nemačkih i japanskih proizvoda, i prvi put u nekoliko decenija doživeli blagi pad profitnih stopa. Iz ove perspektive, pitam se da li je to bio trenutak kada su mnoge kompanije čvrsto rešile da učine nešto povodom svojih problema sa radnom snagom.

Ali ni Dvejn ni ja nismo mogli da naslutimo autsorsing i ofšoring koji će uskoro nastupiti. Za nas je to bilo vreme kad je bilo posla i kad Amerikanci nisu govorili o pronalaženju nego o humanizovanju posla.


Treća scena

Godine 1980. održala sam predavanje na univerzitetu u Mičigenu i primetila Dvejna u publici. Posle predavanja pozvala sam ga da pođe sa nama – sa mnom i profesorima koji su me tamo pozvali. Ali Dvejn je uzeo decu iz škole i odveo ih kod bebisiterke da bi stigao na smenu od četiri popodne. Njegova žena će ih pokupiti sat vremena kasnije kad se završi njena prva smena.

„Komplikovana logistika“, rekla sam.

„Teži manevri nego u Vijetnamu“, odgovorio je. Ali su ih on i njegova porodica svakodnevno uspešno izvodili.

Za tih nekoliko minuta koliko smo imali na raspolaganju, Dvejn mi je ispričao da više ne radi u automobilskoj industriji. „Mnogo otpuštaju.“ Da bi „bio korak ispred“, postao je mehaničar. A da bi bio ispred toga, svoje kvalifikacije je podigao do tačke da sada „programira mašine koje programiraju druge mehaničare“. Sležući ramenima, kao da je hteo da kaže „Šta se može…“

U to doba mašinske radionice su uvodile kompjutere, kako se mehaničari na klupama više ne bi bavili planiranjem, nego da se planiranje centralizuje u upravi ili odeljenju za planiranje. Dvejn je pomagao da se uvede automatizacija koja će mnoge njegove kvalifikovane kolege svesti na ulogu rukovaoca. Shvato je da za „korak ispred“ mora da spušta cenu tuđeg rada i olakšava zamenu drugih ljudi. Otud ono apologetsko sleganje ramenima.

Izgleda da njegova žena nije uspevala da ide ispred kompjuterske automatizacije. Obrađivala je podatke u osiguravajućoj kompaniji i najčešće se uveče vraćala kući žaleći se na glavobolju od celodnevnog buljenja u tadašnje nemobilne, treperave CRT monitore.

„Kancelarijski posao postaje gori od onih fabrika o kojima si pisala“, rekao mi je Dvejn. „Uzgred, dopala mi se knjiga.“ Mislio je na moju knjigu All the Livelong Day, sa jednim poglavljem o Lordstaunu u kojem se on pojavio.


Telefonski poziv

U leto 2008. pozvao me je neki čovek da mi kaže kako on i njegove sestre zovu svakog iz očevog imenika da ih obaveste da je on preminuo.

Dvejn je naprasno umro u Arizoni, gde se preselio pre nekoliko godina i radio u specijalizovanoj radionici koja je imala nekakve veze sa industrijskim laserima. (Izgleda da je „bio korak ispred“ do samog kraja.) Sahrana se održavala u subotu i bilo je puno mesta za goste sa strane. „Tata je napravio lepe dograđene spavaonice“, rekao mi je njegov sin.

Dvejnova deca (koja su razvožena između smena tačno u minut) pokušavala su da pronađu način da kuća ostane u porodici umesto da je prodaju nekom strancu koji možda neće umeti da ceni građevinsko majstorstvo njihovog oca. Ali sve je još uvek bilo „pod znakom pitanja“.

Nisam otišla na sahranu, ali sam makar uspela da na vreme pošaljem telegram saučešća.

Lehman Brothers je propao dva meseca kasnije, a ja sam počela da intervjuišem ljude koji su ostali bez posla, bez kuće ili ušteđevine u Velikoj recesiji, za potrebe ove knjige. Trebalo mi je dve godine razgovora sa žrtvama recesije da uvidim kako je Dvejnova istorija, sa čijim sam delovima bila upoznata, objašnjavala krizu koja nas je snašla posle njegove smrti.

Kad sam shvatila da Dvejn i njegova porodica treba da se nađu u istoriji Velike recesije, pronašla sam njegovog sina. Ispričao mi je da su njegove sestre, koje obe žive u Mičigenu, razmišljale da se presele u Arizonu, možda čak i zajedno, iako je jedna bila udata a druga nije. Čak su počele da ispipavaju kakve su šanse za zapošljavanje. (Jedna Dvejnova ćerka je medicinski recepcionar dok druga vozi dostavni kamion.)

Zatim je došao krah, i ko je tad smeo da se odrekne stalnog zaposlenja? Nažalost, dok su čekali, cene nekretnina su toliko pale da bi, čak i da su uspeli da prodaju Dvejnovu kuću po tadašnjoj ceni, i dalje dugovali banci preko 200.000 dolara. Kuća, sa svim Dvejnovim finim adaptacijama, sada je bila „pod vodom“.

Budući da je njihova majka dotad već otišla sa scene i da njihov otac nije ostavio nikakvo značajno nasledstvo, osim isplaćenog životnog osiguranja od 15.000 dolara i 6.000 dolara zaduženja na kreditnoj kartici, njegova deca nisu mogla da nastave da otplaćuju kredit za kuću. Tako su, po savetu advokata, banci poslali poštom ključeve i otišli.

„Tata bi se našalio“, kaže njegov sin. „’Dok sam bio živ, branio sam vam da bežite od kuće, ali naučio sam vas da treba da odete od kuće kad umrem.’ Tako nešto. Samo bi on to umeo da ispriča smešnije.“

Verovatno postoji neki način da ispadne smešnije, ali ni ja ne znam kako.

To ne znači da je Dvejn vodio naopak ili bezvredan život. Možda je njegovo imanje propalo u recesiji, ali on je bio prilično redovno zaposlen na sve zahtevnijim, a nadajmo se i „smislenim“ radnim mestima. Odgajio je troje dece koja se međusobno slažu i poštuju svog oca. I izgleda da je očuvao svoj samoironični ali ne i samopotcenjivački humor do kraja.

Sa druge strane: ovde imamo jednog radnika, u porodici sa dve plate, koji je držao korak ispred ofšoringa, držao korak ispred automatizacije, radio četiri decenije i umro bez ikakve ušteđevine, sa neotplaćenim stambenim kreditom većim od vrednosti kuće i 6.000 dolara zaduženja na kreditnoj kartici.

Što se tiče ove kreditne kartice, Dvejnov sin je insistirao da mi skrene pažnju kako je njegov tata prezirao „konzumerizam“ do kraja. Dok su deca odrastala, porodica nijednom nije kupila veliki televizor, nov auto ili najmodernije patike na kredit. Najveći deo tog duga od 6.000 dolara, smatra sin, ostao je od Dvejnove poslednje selidbe iz Ilinoisa u Arizonu, dakle moglo bi se reći da je u pitanju bila investicija u karijeru, koju je otplaćivao.

Sve mi to govori da je Dvejnova realna zarada, iako su njegove kvalifikacije rasle, ostajala je na istom nivou ili možda išla naniže tokom njegovog života. Ali naniže je neamerički pravac.

Od 1820. do 1970, realne satnice u Americi rasle su svake decenije, čak i tokom 1930-ih. Taj izuzetni vek i po (verovatno jedinstven u istoriji) završio se sedamdesetih. Od tada dosad – drugim rečima, tokom Dvejnovog radnog života – američke satnice su stagnirale ili opadale.[1]

Izgleda da se Dvejn nalazio na višem kraju – to jest stagnantnom kraju – ove platne statistike. Tokom godina kada su tolika radna mesta preseljena u inostranstvo i tolike kvalifikacije prebačene od ljudi na kompjutere, Dvejn je bio jedan od dalekovidih i srećnih Amerikanaca koji su uspevali da „budu korak ispred“.

Zašto onda tvrdim da je njegov život nagovestio Veliku recesiju?

Tokom decenija kada se Dvejnova zarada skoro nije menjala i dok su kvalifikacije njegovih manje srećnih kolega gubile vrednost, američka produktivnost je neizmerno porasla. Statistički govoreći, od 1971. do 2007, američka produktivnost je porasla 99 procenata; to jest skoro je udvostručena. U istom periodu, satnice su porasle 4 procenta. (Ne 4 procenta godišnje – 4 procenta za trideset šest godina.) Drugim rečima, produktivnost prosečnog radnika porasla je dvadeset pet puta više od njegove plate.[2] Ljudi kao što su Dvejn i njegova kompjuterizovana žena sa kancelarijskim poslom proizvodili su više na sat čak i dok su im plate ostajale iste ili padale.

Ali Amerika je potrošačka ekonomija. Dvejn je koristio reč „konzumerizam“ kad je prekorevao decu što traže najnovije drangulije. Ali za ekonomiste, „potrošačka ekonomija“ je neutralan termin koji označava društvo koje većinu svojih proizvoda prodaje interno. Mi u Sjedinjenim Državama 70 odsto svoje robe i usluga prodajemo jedni drugima. Ali ako je većina Amerikanaca zarađivala manje a proizvodila više, ko je kupovao sve stvari?

Kada je Henri Ford 1914. podigao plate radnicima na pokretnoj traci na fantastičnih 5 dolara na sat, objasnio je da njegova kompanija ne može da se razvija ukoliko Amerikanci ne zarađuju dovoljno da kupe kola koja proizvode. Kada su firme za koje je Dvejn radio počele da smanjuju plate, vodile su se logikom da umesto da svoje radnike plate da bi mogli da kupuju stvari, mogu isti novac da im pozajme. Možda to i nije bila toliko svesna odluka koliko iskorak iz nužosti.

Kada je Dvejn početkom 70-ih radio u General Motorsu, ova automobilska firma je ušla u posao automobilskog kreditiranja kako bi unapredila prodaju sopstvenih proizvoda. Kada je Dvejn umro, General Motors Acceptance Corporation nije davala samo kredite za kupovinu automobila, nego je bila i četvrti po veličini stambeni zajmodavac. TARP program ju je izvukao iz ogromnih hipotekarnih gubitaka.

Isto tako, još jedan industrijski gigant, General Electric, osnovao je svoju kreditnu podružnicu, GE Capital, da pomogne srednjim preduzećima da kupuju njihove generatore. Ali kako su realne zarade padale a realna prodaja se usporavala, ogranak se transforimisao u finansijsku firmu. Do 2007, godinu dana pre kraha, GE Capital je obezbeđivao polovinu profita General Electrica.

Korporacije koje nisu same postale banke ulagale su dobit u druge banke ili su je vraćale deoničarima koji to činili. Tako je regularni novac postao Volstrit novac. Drugim rečima, naša ekonomija je finansijalizovana. Ali šta su finansijske institucije radile sa svim tim novcem koji se gomilao u sve manje i manje ruku?

U mojoj knjizi Money Makes the World Go Around, pokušala sam da uđem u trag svojoj bankovnoj štednji koja je oticala u globalnu ekonomiju sredinom devedesetih. Najveći deo mog novca, pokazalo se, kružio je u zatvorenim krugovima trgovine valutama, hartijama od vrednosti i apstraktnijim derivatima. Onaj delić koji je procureo do, kako ga bankari zovu, „realnog sektora“, korišćen je za kupovinu vode iz trećeg sveta i energetskih sistema (bez ikakvih materijalnih poboljšanja na njima). Ostatak je pozajmljivan kompanijama, državama i privatnim građanima koji, po svemu sudeći, nisu bili vlasnici rastućih preduzeća niti imali rastuće prihode da bi mogli da ga vrate.

Prosto se osećao piramidalni miris. Ako ove godine nemam 10 dolara, a primanja mi ne rastu, kako ću dogodine imati 15 dolara da vam vratim novac s kamatom? Da se ponovo zadužim? Do kraja 90-ih svakom osim guvernerima bilo je jasno da ovako neće moći još dugo.

Ako zvuči kao da se hvalim svojom ekonomskom dalekovidošću, neka se zna da, iako sam coktala i odmahivala glavom nad studentskim kreditima, LBO operacijama, dot-com akcijama i zaduživanjim po kreditnim karticama, nisam predvidela da će najveća piramidalna prevara našeg doba podrazumevati prodavanje, sekuritizaciju i klađenje protiv stambenih kredita odobrenih Amerikancima koji nisu mogli da priušte kupovinu kuće.

Znala sam samo da je Amerika potrošačka ekonomija. Ali umesto da rast produktivnosti iz poslednjih četrdeset godina podelimo sa našim potrošačima, mi smo ga raspodelili toliko nejednako da je najveći deo ovog novog bogatstva otišao jednom procentu, dok su preostalih 99 odsto, uključujući i Dvejna, bili previše siromašni da kupe ono što su proizvodili. Na kraju nas je to sustiglo.

Međutim, razgovarajući sa žrtvama Velike recesije, primetila sam nešto čudno. „Siromašni“ Amerikanci su iznenađujuće bogati. Redovi pred narodnim kuhinjama iz 1929. izbegnuti su osiguranjem za slučaj nezaposlenosti. Dvočlana zaposlena porodica, iako je možda bila odgovor na pad zarada, predstavljala je još jedan vid osiguranja za nezaposlene. Većina nezaposlenih ljudi ne samo što ima šta da jede, nego može i da priušti kafu za poneti. Nijedan od dugoročno nezaposlenih u ovoj knjizi nije nosio termos.

Svesna sam, naravno, da preko 15 odsto američkog stanovništva živi ispod zvanične linije siromaštva i da se znatan broj njih bori sa, kako je sada nazivamo, nesigurnošću ishrane. Ali ovaj rad sam započela kontaktirajući ljude koji su ostali bez posla, stana ili ušteđevine tokom Velike recesije. To znači da su nekad imali jedno ili više tih „srednjoklasnih“ obeležja.

Par ljudi sa kojima sam razgovarala zapitalo se, baš u toku našeg razgovora, da li će ih možda „oporavak“ od recesije zateći u nekoj drugoj socioekonomskoj klasi. Neki se na zabrinjavajući način bore sa neizvesnošću. Ali možete sresti i ljude sa pravim talentom da ugrabe trenutke zadovoljstva i organizuju ohrabrujuće sitne rutina, čak i kad ne znaju tačno kako će rešiti krupnija pitanja, recimo da li će idućeg meseca raditi ili, u dva-tri slučaja, gde će naredne noći prespavati.

 
Down the Up Escalator, 2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 16.08.2014.

———–    

  1. Ove podatke navodi profesor Ričard Vulf, koji je to istakao u svojoj seriji mesečnih predavanja Update on the State of Global Capitalism, održanih na Breht forumu u Njujorku. Predavanja se mogu pogledati na adresi brechtforum.org.
  2. Statističke podatke je za mene prikupio Dag Henvud, urednik Left Business Observera. Henvud dodaje, uz svoju karakterističnu pravičnost, da ako uračunamo i beneficije, koje su porasle prvenstveno zbog rasta troškova zdravstvenog osiguranja, puna cena radnog sata za prosečnog poslodavca porasla je za skoro polovinu (49 procenata) od 1971. do 2007. Iako je ovo skupo za poslodavce, taj novac nije otišao radnicima u obliku koji mogu da potroše, niti je povećao njihov životni standard. Dakle, da budemo potpuno pošteni, mada neelegantni, mogli bismo reći da je od 1971 do 2007. rast produktivnosti bio 25 puta viši od rasta satnice i dvaput viši od rasta plate i beneficija. Obe cifre drastično odstupaju od istorijske američke tradicije daleko ravnomernije raspodele prihoda od povećane produktivnosti.