Ustavni sud je nedavno doneo odluku kojom je prvi put utvrdio povredu prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta čoveka koji se nalazi na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu u Požarevcu-Zabeli. Drugim rečima, utvrđeno je da su ga u više navrata, neopravdano ili prekomerno, tukli pripadnici službe obezbeđenja u Okružnom zatvoru u Beogradu i u KPZ u Zabeli. Takođe je utvrđeno da mu je bila uskraćivana lekarska pomoć i da nadležni organi nisu sproveli delotvornu istragu povodom njegovih žalbi. Nadležnim organima je naloženo da sprovedu delotvornu istragu povodom zlostavljanja koje se dogodilo 24. decembra 2011. godine u KPZ u Zabeli, ali ne i povodom drugih incidenata u kojima je utvđena povreda, dok je njemu dodeljena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Uprkos nesumnjivo pozitivnom pomaku Ustavnog suda, koji se pre svega ogleda u utvrđivanju povrede u ovom konkretnom slučaju, tj. materijalnog i procesnog aspekta zabrane zlostavljanja[1] , i inkorporaciji standarda Evropskog suda za ljudska prava u praksu Ustavnog suda – postavlja se pitanje da li je to dovoljno. S druge strane, može se zastupati stav da Ustavni sud nije imao velikog izbora osim da utvrdi povredu, s obzirom da bi u protivnom predmet sigurno došao pred Evropski sud za ljudska prava. Bilo kako bilo, pre nego pređemo na konkretan slučaj bilo bi korisno ukratko opisati kontekst u kojem se ovo dešava.

Mi zapravo ne znamo koliko često se zlostavljanje u tzv. zatvorenim ustanovama (policijske stanice, zatvori i psihijatrijske bolnice) u Srbiji dešava. Iako pojedine nevladine organizacije sprovode nezavisne posete zatvorima, njihovi izveštaji sadrže samo navode pojedinih zatvorenika bez dokumentovanja samog zlostavljanja[2] . Razlog za ovo je pre svega u činjenici da su nevladine organizacije obavezne da prethodno najave svoje posete i nisu ovlašćene da fotografišu zatvorenike. Zaštitnik građana takođe najavljuje posete policijskim stanicama i zatvorima te je retko u prilici da dokumentuje zlostavljanje.[3] Sa druge strane, pojedine presude Evropskog suda za ljudska prava jasno ukazuju na odsustvo volje državnih organa, pre svega pravosudnih, da gone i kažnjavaju počinioce zlostavljanja.[4] Ono što je izvesno je da, prema mom najboljem saznanju, ne postoje sudske odluke kojima je neki državni službenik osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora zbog krivičnog dela Iznuđivanje iskaza ili Zlostavljanje i mučenje. Tako je na primer slučaj koji je pre par godina uzburkao javnost (snimak na kojem se vidi kako uniformisani policajac u policijskoj stanici u Vršcu zlostavlja maloletnog romskog mladića) okončan odustajanjem od krivičnog gonjenja dok su policajci vraćeni na posao. Čini se da ovde nailazimo na začarani krug, jer suzbijanje zlostavljanja u zatvorenim ustanovama nije moguće bez efikasnog postupanja tužilaštava i sudova.


Činjenice

Krenimo od početka. Podnosilac Ustavne žalbe je tvrdio da je bio izložen zlostavljanju u tri odvojena vremenska perioda. Neposredno nakon hapšenja podnosilac se žalio Istražnom sudiji da je, prilikom saslušanja u Policijskoj stanici 29. novembar u Beogradu 18. jula 2005. godine bio zlostavljan od strane policije i čak opisao zlostavljanje (stavljanje na elektrošokove, gušenje stavljanjem kese na glavu i guranje pendreka u usta). Istražni sudija i lekar Okružnog zatvora u Beogradu konstatovali su da su kod podnosioca nakon ispitivanja u policiji postojale izvesne povrede za koje je tvrdio da su nastale tako što su ga policajci zlostavljali. Ipak, državni organi nisu dalje postupali po ovim žalbama.

Podnosilac je u periodu u kom se nalazio u pritvoru u Okružnom zatvoru u Beogradu (od jula 2005. do oktobra 2011. godine) bio izložen kontinuiranom zlostavljanju od strane zaposlenih u ovoj ustanovi. U vezi s tim zlostavljanjem zatvorenik je podneo najmanje 13 pritužbi upravniku OZ u Beogradu, direktoru Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i ministru pravde tvrdeći da je bio tučen, fizički i psihički ponižavan i da mu nije pružana medicinska pomoć. Po ovim pritužbama nadležni organi takođe nisu postupali, tj. nisu ni pokušali da utvrde njihovu verodostojnost, pokrenu krivični postupak i eventualno kazne odgovorne.

Konačno, zlostavljanje ovog zatvorenika nastavljeno je u VII paviljonu KPZ u Zabeli, u koji je premešten radi izdržavanja kazne zatvora u oktobru 2011. godine. Zaposleni u službi obezbeđenja u VII paviljonu 22. decembra upotrebili su sredstva prinude kako bi savladali navodni otpor podnosioca Ustavne žalbe i uveli ga u njegovu sobu.[5] Posle toga je zavodski lekar konstatovao određene povrede. Prilikom posete majke i brata 24. decembra zatvorenik se požalio da su ga tukli i zamolio ih da o tome obaveste službu Zaštitnika građana. Istog dana, nakon završetka posete, usledilo je novo zlostavljanje u suterenu VII paviljona KPZ u Zabeli koje nije zabeleženo u službenim evidencijama niti je zatvorenik odveden na lekarski pregled. Stručni tim Zaštitnika građana postupajući po pritužbi porodice podnosioca posetio je KPZ u Zabeli 27. decembra 2011. godine i utvrdio da je zatvorenik 24. decembra 2011. godine bio izložen torturi, kojom prilikom su mu od strane službenih lica nanete telesne povrede.[6] Do danas nadležni organi nisu utvrdili identitet počinoca zlostavljanja. Konačno, osnovno javno tužilaštvo je 15. maja 2013. godine donelo odluku da nema osnova za pokretanje krivičnog postupka.

Ovom prilikom neću se baviti temeljnom analizom odluke Ustavnog suda, već naglašavanjem pojedinih aspekata odluke za koje smatram da su bitni i od interesa za javnost.

Za dalje razumevanje teksta potrebno je reći da, iako u kolokvijalnom govoru reči zlostavljanje, mučenje, nečovečno ili ponižavajuće postupanje imaju manje ili više slično značenje – u pravu se ovi pojmovi razlikuju. Zlostavljanje predstavlja opšti pojam koji uključuje mučenje, nečovečno ili ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje izvršeno od strane službenog lica. Sva tri oblika zlostavljanja su zabranjena, s tim što mučenje predstavlja najteži oblik za koji je, pored visokog intenziteta patnje i bola nanete žrtvi, neophodan i određeni psihološki element kod počinioca mučenja. Naime, neophodno je postojanje specifične namere zlostavljača, koja podrazumeva da on na umu ima određeni cilj koji nanošenjem bola i patnje želi da postigne.

Klasičan cilj zlostavljača obično je iznuđivanje priznanja, ali može biti i nezakonito kažnjavanje za delo za koje se žrtva sumnjiči ili je osuđena. Važno je naglasiti da za bilo koji prestup, od saobraćajnog prekršaja ili utaje poreza, pa do najtežih krivičnih dela kao što su ubistvo ili silovanje – kazna treba da bude ona koja je određena zakonom i izrečena od strane sudije, ni manje ni više. Primer za “manje” bio bi korupcija u zatvorima, gde se finansijski bolje stojećim osuđenicima olakšava izdržavanje zatvorske kazne. Primer za “više” je nezakonito kažnjavanje tj. izlaganje šikani, uznemiravanje ili prebijanje pojedinih osuđenika od strane državnih službenika. Lica osuđena za pojedina krivična dela koja u javnosti izazivaju naročito zgražavanje i osudu (npr silovanje, obljuba sa detetom itd.) naročito su izložena ovoj vrsti nezakonitog tretmana.

U ovom smislu, mučenje predstavlja nanošenje naročito velike boli i patnje, praćeno posebnom namerom da se lice dodatno kazni za delo za koje je osuđeno. Ovde se legitimno može postaviti pitanje razlike između ova tri oblika zlostavljanja, tj. zašto je važno utvrditi da određeni oblik zlostavljaja predstavlja mučenje, kada su i lakši oblici zabranjeni međunarodnim i domaćim pravom i predstavljaju krivična dela. Odgovor je da mučenje, kao najteži oblik zlostavljanja izvršenog sa određenom namerom, sa sobom nosi naročitu težinu i stigmu kojom se obeležavaju zlostavljači i uopšte država koja toleriše ovakve pojave.

Slično, utvrđivanje mučenja ima najveći potencijal da skrene pažnju međunarodne i domaće javnosti i pošalje poruku o nedoupustivosti ovakvog ponašanja u jednom civilizovanom društvu. S druge strane, ne treba zanemariti ni činjenicu da Krivični zakonik Republike Srbije predviđa najtežu kaznu (kazna zatvora od 1 do 8 godina) za mučenje koje izvrši službeno lice u vršenju službe, što je ovde upravo slučaj.


Odluka Ustavnog suda

Zlostavljanje koje se prema tvrdnjama podnosioca dogodilo 18. jula 2005. godine u prostorijama Policijske stanice 29. novembar u Beogradu US nije razmatrao, jer se sporni događaj odigrao pre stupanja na snagu Ustava Republike Srbije 8. novembra 2006. godine.

Zlostavljanje koje se dogodilo u OZ Beograd US je podelio na dva dela, pre i posle stupanja Ustava na snagu. Za događaje pre 8. novembra 2006. se takođe proglasio nenadležnim, dok je povodom događaja nastalih nakon ovog datuma utvrdio da je u dva navrata primena mera prinude protiv podnosioca bila opravdana ali prekomerna, tj. nesrazmerna, kao i da ga je nakon druge upotrebe sredstava prinude lekar pregledao tek 11 dana nakon spornog događaja. US je ovo postupanje kvalifikovao kao nečovečno (materijalni aspekt), dok je nepostupanje nadležnih organa po podnosiočevim žalbama predstavljalo povredu procesnog aspekta zabrane zlostavljanja.

Povodom događaja iz decembra 2011. u KPZ u Zabeli, US je našao da je primena sile protiv podnosioca 22. decembra takođe bila opravdana ali nesrazmerna, dok je primena sile 24. decembra bila neopravdana. US je ovo postupanje takođe kvalifikovao kao nečovečno postupanje a ne mučenje (sic!). Konačno US je utvrdio da, uprkos tome što su nadležni organi preduzeili niz radnji sa ciljem da utvrde počinioce, istraga nije bila delotvorna jer identitet komandira koji su učestvovali u zlostavljanju još uvek nije utvrđen.

Ustavni sud nije bio spreman da načini ovaj poslednji korak i da postupanje prema osuđeniku u KPZ u Zabeli kvalifikuje kao mučenje. Pitanje za sudije Ustavnog suda je: Zašto? Iako je u odluci koja se proteže na 45 strana Ustavni sud opsežno citirao relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava i odredbe Konvencije Ujedinjenih nacija protiv mučenja, prilikom odlučivanja da ovo postupanje kvalifikuje kao nečovečno a ne mučenje, zadovoljio se navodom da iz navoda podnosioca i dostavljene dokumentacije nije dokazano da je postojala namera da mu se te povrede nanesu radi postizanja određenog cilja.[7]

Sa druge strane, okolnosti slučaja svakako sadrže snažne indicije da je nanošenje telesnih povreda od strane dežurnih komandira imalo za cilj kažnjavanje podnosica zbog učinjenog krivičnog dela. Naime, mučenje nije reakcija nastala u gnevu, već obično zahteva određene pripremne radnje. Ovaj napad je izvršen dva dana nakon upotrebe sredstava prinude koje je prikazano kao legitimno i nakon kojeg je, saglasno važećim propisima, zatvorenik odveden na lekarski pregled. Ovaj sled događaja, prijavljivanje i dokumentovanje samo prve primene mera prinude i primene sile drugi put neposredno nakon posete porodice, jasno ukazuje na postojanje taktike unapred osmišljene u cilju prikrivanja zlostavljanja i smanjenja kredibiliteta pritužbi podnosioca. Ukoliko tome dodamo i prirodu krivičnog dela za koje je osuđen jasno je da skup indicija i pretpostavki jasno ukazuje na je zlostavljanje izvršeno u cilju nezakonitog kažnjavanja i da prema tome predstavlja mučenje.

Iako prvobitno nisam nameravao, radi boljeg razumevanja postojanja nezakonitog kažnjavanja kao specifičnog cilja, moram da pomenem prirodu krivičnog dela koje je ovaj osuđenik izvršio. Naime, on je osuđen na 40 godina zatvora za teško ubistvo: zato što je seksualno zlostavljao ćerku svoje tadašnje devojke usled čega je nesrećno dete preminulo. Iako ovaj zločin kod svakog čoveka izaziva zgražavanje i osudu, to ne daje za pravo državnim službenicima da uzimaju pravdu u svoje ruke. Kao što pravda treba da bude slepa, tako i pojedinci ne treba da uzimaju mač iz njenih ruku. Kako se država ophodi prema ovakvim osuđenicima u dobroj meri odslikava karakter te države i društva.


Odšteta

Podnosilac ustavne žalbe je dobio naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra. Ustavni sud navodi da se prilikom određivanja visine odštete vodio sopstvenom i praksom Evropskog suda za ljudska prava, ekonomskim i socijalnim prilikama u Srbiji itd. U svakom slučaju, utisak je da je 1.000 evra preskromna suma za zlostavljanje koje se protezalo uzastopno nekoliko godina i koje je moralo da kod dotičnog lica prouzrokuje kontinuiran strah i nesigurnost od nastavka ili ponavljanja zlostavljanja. Naročito ako imamo u vidu odsustvo reakcije nadležnih organa, koja je praktično rezultirala u nekažnjivosti zlostavljača koji su svakodnevno bili u njegovoj blizini i u prilici da nesmetano nastave sa zlostavljanjem. Možda je ovo pitanje povezano sa nekvalifikovanjem postupanja kao mučenja, jer u suprotnom US ne bi mogao olako da dosudi ovako nisku naknadu nematerijalne štete.


Šta je Ustavni sud naložio (ili nije naložio) nadležnim organima

Ustavni sud je naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak povodom događaja od 24. decembra 2011. godine delotvorno okončao u najkraćem roku. Nejasno je zašto se Ustavni sud ograničio samo na događaj od 24. decembra, kada je utvrdio prekomernu upotrebu sile i odsustvo delotvorne istrage i 22. decembra, kao i prilikom trajanja mere pritvora? Pitanje da li će i na koji način nadležni organi sprovesti ovaj nalog Ustavnog suda je naročito interesantno jer, prema standardima Evropskog suda koje je Ustavni sud takođe pomenuo u svojoj odluci, država po pitanju sprovođenja istrage nema obavezu rezultata već sredstava.

To znači da državni organi imaju obavezu preduzimanja dostupnih operativnih mera koje se od njih mogu razumno očekivati radi pronalaženja učinilaca i da, ukoliko mere koje su preduzeli ne daju rezultate, ne postoji apsolutna obaveza da se pronađu počinioci. Iako je jasno je da bi obaveza rešavanja svakog konkretnog slučaja, imajući u vidu neograničen broj okolnosti koje mogu uticati na uspešnost istrage, predstavljala nesrazmeran teret za državu, teško je poverovati da je ovaj slučaj toliko komplikovan da je potreban Scherlock ili Poirot kako bi ga rešio.

Ustavni sud je takođe odbio da odluči o zahtevu podnosioca za premeštaj u drugi zavod za izvršenje krivičnih sankcija, kao i da se odgovorna lica, kada se identifikuju, suspenduju do okončanja sudskog postupka, navodeći da nije nadležan da odlučuje o ovim zahtevima podnosioca. Sa druge strane, ne postoje formalno-pravni osnov koji bi po ovom pitanju mogao da ograniči njegovu nadležnost.

Naime, član 170 Ustava glasi: Ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Član 89 stav 2 Zakona o Ustavnom sudu glasi: Kada Ustavni sud utvrdi da je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, može poništiti pojedinačni akt, zabraniti dalje vršenje radnje ili odrediti preduzimanje druge mere ili radnje kojom se otklanjaju štetne posledice utvrđene povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda i odrediti način pravičnog zadovoljenja podnosioca.

Takođe član 104 stav 1 navodi: Državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice dužni su da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda.

Prema tome, pitanje je zašto i na osnovu kojih propisa se Ustavni sud oglasio nenadležnim da naloži izvršenje ovih mera, koje bi svakako doprinele delotvornosti istrage. Naime, jasno je da je iluzorno očekivati sprovođenje delotvorne istrage u situaciji kada je zatvorenik i dalje u vlasti lica koja su ga zlostavljala.

Peščanik.net, 17.10.2013.

———–    

  1. Povreda materijalnog aspekta zabrane zlostavljanja predstavlja utvrđivanje od strane suda da se zlostavljanje zaista dogodilo. Povreda procesnog aspekta zabrane zlostavljanja ne predstavlja utvrđivanje da li je do zlostavljanja došlo, već konstataciju da nadležne vlasti nisu sprovele temeljnu, nezavisnu i delotvornu istragu o žalbama na zlostavljanje.
  2. Vidi na primer izveštaje i biltene Beogradskog centra za ljudska prava, kao i Izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji.
  3. Izuzetak je upravo ovaj slučaj u kojem je Zaštitnik građana postupajući po obaveštenju dobijenom od porodice zatvorenika posetio osuđeno lice i dokumentovao povrede.
  4. Vidi na primer prijateljsko poravnanje u predmetu Petković i presude u predmetima Hajnal protiv Srbije i Stanimirović protiv Srbije.
  5. U odluci Ustavnog suda može se videti obrazac postupanja pripadnika službe obezbeđenja u OZ u Beogradu i u KPZ Požarevac. Naime, do upotrebe sredstava prinude, koje su zabeležene, a prema izjavama službenih lica koja su silu primenila, dolazilo je nakon što je zatvorenik odbio neko naređenje ili čak nasrnuo na njih. Tako je u KPZ u Zabeli ovaj zatvorenik odbio naredbu da uđe u sobu i pružao pasivan otpor držeći se za cevi od radijatora. Komandiri su objasnili kako su morali da upotrebe gumene palice kako bi neposlušnog zatvorenika odvojili od tih cevi i smestili ga u sobu. Ova opravdanja deluju u najmanju ruku sumnjivo i zahtevaju temeljnu istragu o okolnostima, opravdanosti i srazmernosti upotrebe sile.
  6. Tekst preporuke Zaštitnika građana koja sadrži detaljan opis nanetih povreda dostupan je na http://www.ombudsman.rs/.
  7. Strana 41 odluke Ustavog suda.