Vesna Rakić-Vodinelić – intervju

Profesorka beogradskog Pravnog fakulteta Univerziteta Union i predsjednica Političkog saveta Nove stranke govori o prošlonedjeljnoj rekonstrukciji kabineta Ivice Dačića i o pritiscima na pravosuđe od strane prvog potpredsjednika Vlade Srbije, Aleksandra Vučića

Na višemjesečno licitiranje srbijanskih medija o tome kome će se od svojih ministara premijer Ivica Dačić uskoro zahvaliti na saradnji, prošle nedjelje je konačno stavljena tačka. Iz kuće Velikog brata – kako je rekonstrukciju Dačićevog kabineta nazvala profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union i predsjednica Političkog saveta Nove stranke, Vesna Rakić-Vodinelić – izašlo je ukupno devet ministara. Među njima i sva tri Ujedinjenih regiona Srbije, čime je stranka sada već bivšeg ministra finansija i privrede, Mlađana Dinkića, faktički prestala da bude dio vladajuće većine u Skupštini Srbije. Uprkos činjenici da je kabinet premijera Dačića ostao bez jednog broja “slabo vidljivih” i prilično nepopularnih ministara, malo kome je jasno zašto je srbijanska Vlada uopšte rekonstruisana. Da li je riječ o unutarstranačkim bitkama, pokušaju promjene dosadašnje politike ili o, kao što to tvrdi profesorka Rakić-Vodinelić, prostom “zamajavanju i sluđivanju građana Srbije”?

“Rekonstrukcija Vlade Srbije je reality show koji traje još od februara i čiji je cilj zabava i zamajavanje i onako sluđenih i očajnih građana Srbije” – kaže Vesna Rakić Vodinilić. “Međutim, za razliku od, recimo, Velikog brata, u kome postoje kakva-takva pravila za izbacivanje, ovde se – iako im je to dužnost – niko od političara nije ni potrudio da građanima objasni šta su želeli, a šta su u stvarnosti postigli učinjenom rekonstrukcijom.”

Šta nije objašnjeno? Šta Vam nije jasno?

Nije mi jasno, na primer, da li su predsednik Vlade Ivica Dačić i njegov prvi potpredsednik Aleksandar Vučić imali zamerke na estetski, intelektualni ili neki drugi profil svojih ministara; ili je, pak, reč o tome da su pomenuta dvojica, rekonstruišući Vladu, zapravo pokušavala da promene politiku koju su vodili u proteklih godinu dana. Koliko znam, do promene politike se dolazi putem izbora.

Sa druge strane, ako su premijer i njegov potpredsednik želeli da zamene određene ministre zbog toga što ih ne vole ili zato što misle da javnost o tim ljudima ima negativno mišljenje – ako su, dakle, hteli da ih na neki način kazne – u tom slučaju su ministri, uz odgovarajuće obrazloženje, morali biti opozvani. Ako već sami nisu želeli da podnesu ostavke.

Ipak, smijenjeno je devet ministara…

To nema značaja. Ministar prosvete, Žarko Obradović je, recimo, trebalo da bude smenjen zbog skandala oko polaganja male mature. Da vas podsetim: učenici su, na dan ispita, iz štamparije prethodno ukradene testove iz srpskog jezika i matematike mogli da kupe na ulici za hiljadu ili dve dinara. Kao ilustracija načina funkcionisanja ove Vlade i njenog nedostatka odgovornosti pred građanima, zanimljive su dve stvari: prvo, ministar obrazovanja, bez obzira na objektivnu odgovornost, odbio je da zbog pomenutog skandala sam podnese ostavku; drugo, kada je već smenjen, premijer Dačić – koji je istovremeno i Obradovićev partijski šef – građanima nije ponudio odgovor na pitanje šta nije bilo dobro u radu ministra Obradovića. Zašto je “izbačen”? Isto se dogodilo i sa ministrom poljoprivrede, visokim funkcionerom Vučićeve Srpske napredne stranke: očigledno, taj čovek nije kažnjen zbog skandalozne odluke da nivo aflatoksina u mleku poveća za – deset puta!

Nije! Prvi potpredsjednik, Aleksandar Vučić je sa sjednice Glavnog odbora stranke poručio da ministra Kneževića nije smijenio zbog skandala sa aflatoksinom.

Da, ali zbog čega je onda smenjen?! Da li to neko zna?! Ne zna, naravno. I, ako gledam kao pravnik – a uglavnom se trudim da stvari posmatram na taj način – zaključujem da je cela ujdurma sa rekonstrukcijom napravljena kako bi se zadovoljili apetiti najjače političke stranke i njenog vođe koji je sada uspeo i da se na elegantan način oslobodi Mlađana Dinkića. Iako se odgovornost za Dinkićevo izbacivanje iz Vlade pripisuje Ivici Dačiću…

Mislite da to nije „zasluga“ premijera Dačića?

Nije. Pa, setite se da je samo desetak dana pre Dačićeve “odluke” da se Mlađan Dinkić izbaci iz Vlade, ministarka energetike i potpredsednica Vučićevih naprednjaka, Zorana Mihajlović, u intervjuu nekim beogradskim novinama rekla kako nije zadovoljna Dinkićevim radom. Dakle, imam utisak da je Aleksandar Vučić, pre Dačićeve “odluke”, pripremio teren za Dinkićevu smenu, čime je, ne samo smanjio broj koalicionih partnera, nego i povećao broj resora u Vladi koji će sada pripasti njegovoj Srpskoj naprednoj stranci. Tako je izbegnuto najavljivano raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.

Mediji spekulišu da je krajnji cilj rekonstrukcije zapravo bilo raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, nakon kojih bi potpredsjednik Vučić konačno formalizovao svoj status premijera.

U nameri da raspiše izbore, Vučića je, navodno, sprečila instrukcija SAD-a koje misle da u ovom momentu izbori nisu dobro rešenje. Kada bismo posmatrali racionalno, bez folklornih dodataka koji su, inače, obeležje naše politike, morali bismo priznati da bi, sa stanovišta Aleksadra Vučića, vanredni parlamentarni izbori bili logičan put do cilja. Zašto? Zbog toga što je Vučićeva popularnost u Srbiji u ovom momentu na vrhuncu; u slučaju izbora, po svemu sudeći, njegova stranka bi osvojila više glasova nego pre godinu dana, a on bi preuzeo mesto premijera. Budući da su protiv takvog raspleta bile neke zemlje EU i SAD, Vlada je rekonstruisana, tako da je najjača politička partija, Srpska napredna stranka, bez izbora, dobila dodatne resore u Vladi i udeo vlasti koji je u ovom trenutku verovatno realan. Sve je to, nažalost, dovelo do dodatnog jačanja Vučićeve moći. Kažem “nažalost”, zato što se zna koliko opasno i pogubno može biti ako se nekontrolisana moć skoncentriše u rukama jednog čoveka.

Da li je moć koju ima potpredsjednik Vučić nekontrolisana?

Jeste. Vučić tu moć crpe iz svojih brojnih funkcija. Dobro, videli smo da se odrekao funkcije ministra odbrane; ali, ostalo je toga… Tu, pre svega, mislim na službe bezbednosti što je, kao što znate, makar u mitološkom smislu, u Srbiji uvek bilo neobično važno. I što je Vučiću donelo neverovatnu popularnost. A sami znate da je prvi potpredsednik Vlade – čak i među pristalicama Srpske radikalne stranke – dugo važio za prilično neatraktivnog, čak odbojnog političara; sada je, zahvaljujući naporima da se predstavi kao nekakav Robin Hood koji se bori protiv moćnih tajkuna, postao najomiljeniji političar u zemlji. Ne pitajući se previše koliko će ta borba stvarno dovesti do nekog rezultata, koliko je u stanju da zaista spreči korupciju i gde su tu institucije, većina građana tu Vučićevu borbu očigledno ceni i poštuje.

Mislite da griješe?

Prvo, moram da vas podsetim da se u Srbiji ljudi hapse uglavnom zbog korupcije koja je izvršena u prošlosti, u vreme ranijih vlada; nikako danas. A, ako pažljivo pogledate, videćete da se neke stvari – u zdravstvu, školstvu pa nadalje – ponavljaju i da to nije uspela da spreči bilo kakva Vučićeve pretnja i namera da se bori protiv korupcije. Drugo, kako se odvija ta čuvena borba protiv korupcije i kriminala? Na koji način? Čini mi se da je to najvidljivije na primeru Miroslava Miškovića. Nadam se da ne moram da naglašavam kako se veoma zalažem za to da Mišković odgovara za sve ono za šta se utvrdi da je odgovoran; međutim, ako gledamo sa stanovišta prava, hapšenje ljudi sa pozicije nekontrolisane moći je za jedno društvo bez demokratskih institucija strahovito opasno. Svi znamo ko je Miroslav Mišković, na koji način se obogatio; ali, u ozbiljnim društvima sa ozbiljnim pravosudnim sistemom ne važe argumenti “svi znamo”, “priča se”, “čuli smo”; navode morate dokazati. Ne smete javno presuđivati, komentarisati proces koji je u toku.

Naročito ako, kažem, imate toliku moć u svojim rukama. Uostalom, videli ste da je Štefan Füle političarima i medijima u Srbiji nedavno skrenuo pažnju na činjenicu da se u demokratskom svetu ne toleriše kršenje pretpostavke nevinosti.

U tom smislu je – bez obzira na to ko je Miroslav Mišković – zanimljiva izjava potpredsjednika Vučića da bi eventualno puštanje najvećeg srbijanskog tajkuna iz pritvora doživeo kao “lični poraz”.

Ovakvo kakvo je, na koji način je naše pravosuđe moglo da protumači tu Vučićevu izjavu? Kao preporuku? Izvinite, u demokratskom svetu, u uređenim državama – bez obzira, kažem, o kome je reč – tako nešto je nezamislivo. Pored toga, ko je Vučić da najavljuje hapšenja? Je li to njegov posao? Da li on u javnosti nastupa kao prvi potpredsednik ili kao tužilac za organizovani kriminal ili republički tužilac? Zašto se ignoriše činjenica da pritisci na pravosuđe od strane izvršne vlasti sada imaju i svoje konkretno ime i prezime: Aleksandar Vučić? Najzad, postoji li u Srbiji institucija koja je sposobna da ograniči i kontroliše enormnu moć skoncentrisanu u rukama prvog potpredsednika Vlade Srbije?

Postoji li?

Ko?! Parlament?! Nažalost, srbijanska Skupština nikada nije bila dovoljno jaka da bi mogla da ograniči, sputa ili kontroliše tu vrstu moći. Ko drugi? Da neće možda neko iz pavosuđa, Ustavni sud? Ipak, hoću da kažem da za ovakvo stanje u društvu i pravosuđu nije odgovoran samo Aleksandar Vučić ili, recimo, prethodna ministarka pravde, Snežana Malović o čijoj sam skandaloznoj reformi pravosuđa toliko pisala; izvinite, za to deo odgovornosti snosi i druga strana.

Mislite na tužioce i sudije?

Naravno. U igri između izvršne vlasti i pravosuđa ne možemo reći da je tužilaštvo nevino. Jer, tužilaštvo danas ne samo da radi ono što se od njih traži, nego čak i ono što pretpostavlja da bi se moglo dopasti onima koji su tog momenta na vlasti. U tom smislu, veoma je iritirajuće slušati žalbe tužioca za organizovani kriminal koji ovih dana tvrdi da za vreme prethodne vlade nije mogao da radi svoj posao zbog toga što ga je u tome sprečavala vlast Borisa Tadića. Dobro, ali zašto to onda nikada nije rekao? Znate, biti sudija ili tužilac nije samo čast, nego i obaveza. U današnjem svetu – naročito u državama u tranziciji – ta zanimanja nose veliki rizik, tako da od ljudi koji u sebi nemaju dovoljno moralne snage da se odupru pritiscima političara ili bilo kog drugog lica, ne bi trebalo tražiti da obavljaju sudijske ili tužilačke funkcije.

Koliko će na evidentne pritiske politike na pravosuđe uticati početak pregovora Srbije o članstvu u EU?

Veoma mnogo. Tim pre što će se, koliko znam, krenuti od poglavlja 23 i 24 koji se odnose na korupciju i nezavisnost poravosuđa. U tom smislu, verujem da će pregovori sa EU – kao i presude Evropskog suda za ljudska prava – neke stvari konačno regulisati. Posebno ako se zna da se dosadašnja vlast, naročito Aleksandar Vučić, pokazala veoma osetljivom na sve ono što dolazi iz EU. Uostalom, i iz toga Vučić crpe deo svoje ogromne moći.

Iz čega?

Iz podrške Zapada. Zbog kooperativnosti koju prema njima pokazuje, Evropa ga za sada ne posmatra kritički.

Doduše, moram da kažem da se Vučić, Nikolić i Dačić ne ponašaju na način koji su se ponašali nekada, devedsesetih. Dosta toga se promenilo… Uočivši tu promenu, Zapad je, imam utisak, veoma pozitivno reagovao, pokazavši spremnost da aktuelnoj vlasti zbog nekih stvari progleda kroz prste. Reč je uglavnom o onome do čega Evropi nije stalo koliko nama koji ovde živimo; zato za sada ne reaguju. Sa druge strane, građanima Srbije ne sme da bude svejedno imaju li demokratiju i poštuju li se u ovoj zemlji ljudska prava.

Očigledno je da, za razliku od zapadnih političara, sami niste spremni da aktuelnoj vlasti progledate kroz prste…

A zašto bih? Živim ovde…

Razumijem. Ali, da li se, po Vašem mišljenju, ipak nešto promijenilo na bolje? S pravom ste oštro kritikovali vlast Borisa Tadića, zagovarali ste „bele listiće“… Jeste li se pokajali?

Prvo, u Srbiji i dalje ništa nije dobro. Drugo, ako uporedite ljude na vlasti samo kao likove, kao figure, verujem da je većini građana bilo mnogo prijatnije gledati – ne kažem i slušati – Borisa Tadića nego Tomislava Nikolića. Pritom, nemam ništa dobro da kažem ni o jednom od njih. Sa druge strane, moram da priznam da su se neke važne stvari ipak promenile. Pre svega mislim na potpisivanje Briselskog sporazuma kao koraka u pravcu rešenja složenog i komplikovanog pitanja Kosova. Pored toga, Srbija je na pragu otvaranja pregovora sa EU što je, takođe, veoma bitan napredak. Sve to još uvek ne znači da bih mogla reći da je aktuelna politička garnitura bolja od prethodne; nikako! Niti da mi više prijaju. Naprotiv, i od njih mi se diže želudac. Ali, ako pokušate da hladne glave analizirate postignuto, videćete promene, kao i to da, majušnim koracima, Srbija ipak počinje da izlazi iz dekadencije u koju je bila upala zahvaljujući vlasti Borisa Tadića. To propadanje bi se, da je Tadić kojim slučajem ostao na vlasti, sigurno nastavilo. Ovako, u dve navedene tačke je, kažem, napravljen određeni pomak; sve ostalo je kao što je i bilo: jednako strašno i nepodnošljivo.

BH Dani, 09.08.2013.

Peščanik.net, 10.08.2013.

VESNA RAKIĆ-VODINELIĆ NA PEŠČANIKU