Možda se mi samo ne razumemo dobro s novoradikalima i njihovim shvatanjem demokratije. Kada razmišljaju o jednakosti – a ne razmišljaju, jednakost im je odvratna, ali hajde da kažemo da razmišljaju – oni sasvim sigurno ne misle na jednakost u odlučivanju ili u raspodeli dobara; ali moguće je da pomišljaju da je svako od nas dovoljno vredan da mu se ime nađe na spomeniku.
Dobro, ne na bilo kom spomeniku. Nego baš na spomeniku kakav su zamislili da podignu stradalima pod nadstrešnicom novosadske železničke stanice. Kao da su se konačno dosetili šta da nam ponude da bismo odustali od pobune. Sujetni, kakvi su, vide nas kao slične sebi i pada im na pamet da bi nam moglo biti drago da se jednom i naše ime nađe na spomeniku.
Recimo: krenete kolima kroz tunel, mahnete dežurnim vatrogascima, lekarima i sestrama na ulazu u tunel, odmaknete malo dublje i… tunel vam se sruši na glavu. Jednom kada padne, džabe vam i vatrogasci i lekari i sestre – tu vam je kraj. Ali u tom jednom trenu, kada to shvatite, stiže odmah i uteha: ime će vam ponosno stajati na spomeniku srušenom tunelu.
Ili je to spomenik žrtvama pod urušenim tunelom, a ne samo tunelu? Zaista, kad smo već kod toga, kome se podiže spomenik u Novom Sadu – nadstrešnici ili žrtvama? Možda čak i izvođačima radova? Na šta taj spomenik treba da nas podseća, koje tačno vrednosti treba da otelovi? Jer, spomenici se dižu zbog vrednosti do kojih nam je stalo, da nas na njih podsećaju.
Na ova pitanja može se odgovoriti iz barem dve perspektive: jedna je režimska, druga je perspektiva pobunjenih žitelja Srbije. Gledano iz ove potonje perspektive, stvari su jasne: spomenik koji bi podigle nove vlasti, posle svrgavanja tekućeg režima, služio bi kao podsetnik da je opasno po život imati kriminalce na vlasti. Vladavinu prava – tu vrednost bi, pored ostalih, otelovio taj budući spomenik.
S druge strane, želju da se podigne spomenik iz perspektive vlasti je teško objasniti. Svaki spomenik je poruka. Kao poruka, mora imati adresata. Ko bi bio adresat novoradikalskog spomenika ispred novosadske železničke stanice? Pobunjeni žitelji Srbije? Šta bi bila poruka za njih? Već smo je videli – krvavi srednji prst.
Sasvim u skladu s jednom sada već davnom izjavom notornog Vučevića: svejedno je da li 15 ili 1500 stradalih, Srbija ne sme da stane na putu (novoradikalskog) napretka ni po koju cenu. Da prevedemo: nije nas briga koliko će vaših života koštati da mi ostanemo na vlasti. (Ovo je i inače važna poruka vlasti, kada razmišljamo o njenoj smeni ne smemo je gubiti iz vida.)
To bi dakle bio spomenik – uvreda. Srednji prst, doslovno. Ali, nisu svi u Srbiji pobunjenici. Adresat bi mogle biti i pristalice novoradikala. Kako bi glasila poruka spomenika za njih? Recimo ovako: jeste, s nama na vlasti glava vam je sve vreme u torbi. Ali, sve i da je izgubite – a velika je verovatnoća s nama ovakvima da vam se to desi – ne očajavajte: vaša žrtva će biti zapamćena, podići ćemo vam spomenik.
Na njemu će ćirilicom, jer kako drugačije, stajati vaše ime. Jeste, izuzev vašim bližnjima, vaše ime nikome drugom ne znači ništa, jer ste pod nama i inače bili niko i ništa, ali i takvi kakvi ste, nebitni dakle, stigli ste, zahvaljujući nama, na spomenik, čemu ni u snu niste mogli da se nadate u svojim, opet zahvaljujući nama, bednim životima.
Nadalje, adresat bi mogle biti i osobe iz redova vlasti. Ako bismo za prethodne dve poruke rekli da su negativne, jedna uvredljiva a druga potcenjivačka, i obe okrenute ka sadašnjosti i prošlosti, za ovu je očigledno da je pozitivna i okrenuta ka budućnosti (što jedino ima smisla kada se razmišlja o spomenicima): tucite, kradite, ubijajte, pravite neopisivu štetu i ne brinite, nikada nećete položiti račun za svoja zlodela, dok god smo mi na vlasti.
Iz ugla kolektiva, spomenici su uvek to – poruka nas od danas za neke nove nas u bližoj ili daljoj budućnosti. Ali, videli smo, u slučaju prva dva adresata, ta budućnost je ukinuta, nas pod njima više neće biti. Tako da, s obzirom na budućnost, spomenik ispunjava svoju svrhu samo ako ga posmatramo kao poruku vlasti samoj sebi. Vladaćemo večno – to je poruka. (I nju takođe treba imati na umu kada razmišljamo o šansama za promenu.)
Pogledajte, šesnaest ljudi je stradalo zbog nas i… šta nam ko može. Ovaj spomenik neka vas trajno podseća na to da ste nekažnjivi i nedodirljivi, dok god ste vi zlikovci a svi drugi žrtve – tako bi nekako glasila poruka grupe na vlasti samoj sebi, ako se desi da tekući režim podigne spomenik stradalima ispred novosadske železničke stanice.
Preterujem? Dobro, može li se iz neke druge perspektive, treće to jest, osmisliti još neka poruka? Ne vidim kako. Jer, tih šesnaest ljudi se slučajno našlo na stanici ispod nadstrešnice tog 1. novembra 2024. u podne. Obični ljudi, mahom mladi, u običnom danu. Nije bilo ničeg herojskog u stajanju pod nadstrešnicom tog 1. novembra.
Sada je sve drugačije, sada je svaki prolaz kroz tunel ili prelazak preko mosta, ili vožnja autoputem, ili stajanje pod bilo kojom nadstrešnicom – herojski gest. Ali tog 1. novembra još nismo znali da je tako. Tada smo naučili. Banalno jesenje popodne. I onda tragedija. Ako se podiže spomenik tim ljudima, po čemu su oni izuzetni, šta ih to izdvaja od ostalih i kojim svojim osobinama treba da posluže kao primer za druge (jer zato se podižu spomenici)?
Jedino što ih razlikuje od nas je to što su tog 1. novembra imali mnogo manje sreće nego mi. Je l to treba da bude poruka spomenika – da u Srbiji treba da živite samo ako verujete da imate ludu sreću da izbegnete sva potencijalna stratišta? Tih šesnaest osoba bile su najdivnije za svoje bližnje, u to ne sumnjam, ali šta je to što ih po imenu i prezimenu čini važnim za ceo kolektiv, za sve žitelje Srbije?
Samo dve stvari: prvo, da 1. novembra nisu imali sreće i da su se zatekli na pogubnom mestu u pogubnom trenutku, i tako nam pokazali da je život u Srbiji pod stalnom pretnjom; drugo, da su žrtve jednog kriminalnog režima, i da su stradavši pokazali svima nama šta ovde možemo da očekujemo doslovno na svakom koraku svakoga dana dok god smo pod ovim vlastima.
Što nas vraća na opciju dva, da spomenik koji ima smisla mogu podići samo nove vlasti, kada se jednom svrgne tekući režim. Sve ostalo je gola uvreda.
To pak nije sve što se ima reći o spomeniku. Treba sumnjati da bi tekućem režimu ikada palo na pamet da se seća poginulih ispod nadstrešnice da nismo potom dobili proteste i pobunu. Nije režim pokazao poštovanje prema izgubljenim životima žrtava. Naprotiv, pobunjeni žitelji Srbije su demonstrirali da su ti životi važni.
Ljudskost je na strani pobunjenog dela društva, a ne na strani režima. Podizanjem spomenika režim bi sad da ukrade i prisvoji tu ljudskost. Ali, videli smo, to tako ne može. Dobro, to ja sad podilazim režimu, pretpostavljam da mu ljudskost nešto ipak znači i da bi njegovi članovi da se predstave kao pristojna ljudska bića makar za to morali enormno da lažu i da kradu i prisvajaju simbole stradanja čiji su vinovnici.
Sumnjam da kod njih postoji ta ambicija.
Čitalac, moj vršnjak, seća se dobro nekih tobože drugih vremena, sredine devedesetih, i čuvenog dokumentarnog filma „Vidimo se u čitulji“ (1994) Aleksandra Kneževića, Vojislava Tufegdžića i Janka Baljka. Simbolično, taj film kao da je obeležio konačni pad do tada manje-više pristojnog društva u varvarstvo. A pod varvarstvom, ako sledimo film, podrazumeva se kriminalizacija društva.
Naravno, taj proces kriminalizacije pod uticajem ondašnjih vlasti tekao je uporedo i unutar i van granica Srbije. Samo što je dokumentarni film izabrao atraktivniju i manje bolnu/sramotnu unutrašnju degradaciju, pa tome duguje i svoju neverovatnu, ali zaista neverovatnu popularnost. Umesto da služi kao otrežnjujuća opomena, otelovio je novu popularnu kulturu i nove uzore za jedno novo doba.
Trideset godina kasnije, pod istim režimom, i dalje u istim procesima duhovne i materijalne devastacije, došli smo do toga da treba samo promeniti naslov – vidimo se na spomeniku, a ne u čitulji.
I dodati objašnjenje: ako su se devedesetih u čituljama sretali kriminalci, jer je i tada već razorena Srbija ipak kako-tako (a zapravo jedva i samo prividno) čuvala granicu između kriminala i ostatka društva, barem u samoj Srbiji, sad se naslovna metafora proširila i važi doslovno za sve, izuzev za kriminalce na vlasti.
I zato da ponovimo za kraj – kada nam ovaj režim u svojstvu dželata podiže spomenik kao svojim žrtvama, on nas istovremeno ismeva i preti nam. Da ponovimo: svaki takav spomenik nije ništa drugo nego krvavi srednji prst pred licem žitelja Srbije. Ako im prođe da podignu taj spomenik, a treba se nadati i boriti se da se to ne desi, onda bi taj srednji prst bio jedino primereno rešenje za izgled spomenika.
Peščanik.net, 01.08.2025.
NADSTREŠNICA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Bogovi su pali na teme - 01/05/2026
- Priče iz ’85: nostalgija za nostalgijom - 28/04/2026
- Srećan kraj - 24/04/2026
