Marai o socijalizmu

Ako u mađarskoj književnosti postoji značajan pisac koji je blagovremeno i tačno prepoznao demone ruskog socijalizma, onda je to Šandor Marai: on nije, poput mnogih, naknadno obukao uniformu antikomunizma, nego je – osetivši pogubnost tih demona – napustio domovinu. Otišao je u emigraciju jer nije znao (nije hteo da živi i da piše) u Rakošijevoj diktaturi. Nije on, međutim, mrzeo samo Rakošijevu diktaturu, nego i Kadarov gulaš-komunizam. Oštro, ponekad i preterano oštro zamerao je onim mađarskim (tada živim) klasicima koji su se nagodili sa kadarizmom. Naravno, nije imao lepe reči ni za predratnu seljačko-vojničku, konzervativno građansku desnicu, koja se šepurila u izglancanim čizmama, u smiljem i koviljem, turul-pticom, pantljikama, gajtanima, srmenim dugmadima okićenim uniformama. Njegova dela su zabranjena u tadašnjoj Mađarskoj, ali nije ni on ostao dužan. Kad je režim krajem osamdesetih počeo da se rastače, da se razmekšava, zabranio je da se njegove knjige objavljuju u Mađarskoj, sve dok i poslednji sovjetski okupatorski vojnik ne napusti njegovu domovinu i sve dok u Mađarskoj vlada jednopartijski sistem. Izvršio je samoubistvo u 89. godini života, u Americi, i nedugo potom, 1989. godine, u Mađarskoj je instalirana parlamentarna demokratija, a sovjetski vojnici su napustili zemlju. Niti jedan brbljivi neofita ne može reći da je u bilo čemu, u bilo kojoj meri bio popustljiv prema režimu, da je tražio naklonost socijalista. U njegovoj zaostavštini je pronađen rukopis pod naslovom Hteo sam da ćutim (a koji je, zapravo, svojevrsni nastavak njegove knjige eseja Ispovesti jednog građanina), i u tom tekstu Marai piše i o socijalizmu i on jasno saopštava ono što današnji brbljivci-hvalisavci ignorišu. „… kapitalistički način proizvodnje je u stanju da u omasovljenom svetu obezbedi kako širokim masama tako i pojedincu prihvatljivu formu življenja samo ako se ljudski nagodi sa socijalizmom.” Razmišljao je, dakle, o mirovnom sporazumu socijalizma i kapitalizma, a misiju građanina-humaniste video je u prihvatanju uloge graditelja „čovekolikog, diktature oslobođenog socijalizma”. Svoje znamenite Ispovesti jednog građanina Marai završava ovom rečenicom: „… kao neko ko je ostao vesnik jedne izgubljene bitke, i koji je izdeklamovao ono što je imao da kaže: hoću da se sećam i da ćutim.”

Hteo je da ćuti, ali ipak nije ćutao, kao pravi pisac, ispričao je priču do kraja, bez obzira na to, koliko je ona sneveseljavajuća bila, bez obzira ba to što je kvarila slavljeničko, dobro raspoloženje. Imajući u vidu raspoloženje javnosti danas, Marai je – srećom – zaista onaj koji kvari slavlje, i njegova knjiga Hteo sam da ćutim baš zbog toga deluje neverovatno savremeno. Jedna od najaktuelnijih knjiga mađarske proze.


Ljudske sudbine

Mađarski predsednik Janoš Ader je u srpskom parlamentu u ime mađarske države (srpska štampa je to posebno naglasila) osudio Mađare koji su u Drugom svetskom ratu počinili zločine nad nevinim Srbima i zamolio oproštaj za te zločine. Srpski parlament je prethodno izglasao Deklaraciju u kojoj je osudio akte protiv civilnog mađarskog stanovništva u Vojvodini počinjene krajem 1944. i početkom 1945. godine. Parlament je uz to ovom Deklaracijom pružio moralnu satisfakciju za nepravdu koja je učinjena prema stanovnicima mađarske nacionalnosti tri sela (Žabalj, Čurug, Mošorin) koji su bili proglašeni, na principu kolektivne odgovornosti, ratnim zločincima. Oni su, dakle, nevine žrtve. Zla koja su počinile države, inicirali su političari, pa je red da ih političari i isprave. Oni, međutim, koji se zanimaju za ljudske sudbine, postaviće nezaobilazno pitanje: šta će biti sa ostalim mađarskim žrtvama? Ko su među njima nevini? Ako zločinci imaju imena, onda ni nevine žrtve ne smeju ostati bezimene. Žrtve su prinuđene da, kao pojedinci, traže da budu rehabilitovani. Koliko je takvih sudskih procesa privedeno kraju, i s kakvim epilogom? O tome niko ne govori. Kakvi se postupci primenjuju u ovim procesima? To su škakljiva pitanja i o tim pitanjima ćutimo. Mađarski manjinski političari neprestano ponavljaju da smo stupili u novo razdoblje. Rečeno je i to da su ovom Deklaracijom vojvođanski Mađari oslobođeni stigme zločinačke nacije. Trebalo bi, unekoliko, precizirati stvari. Nema sumnje, da su događaji s kraja 1944. i početka 1945. bili zločini, isto kao i zločini Hortijeve soldateske. Međutim, još početkom 1945. godine Tito je vojvođanskim partijskim rukovodiocima ljutito zamerio što se širom Vojvodine ubijaju nedužni Mađari, bez suda, rekavši da to treba odmah obustaviti. Ovo ne opravdava Tita, ali je istina i to da se u narednom periodu nije koristila sintagma „zločinačka nacija“. Od tada se u političkom diskursu govorilo o odgovornosti Hortijevog režima, što je predsednik Mađarske Janoš Ader i ovog puta priznao. Može se postaviti pitanje jugoslovenskoj, odnosno srpskoj vladi, zbog čega se ustručavala, zašto nije htela da se suoči sa zlodelima počinjenim u istoriji njenog sopstvenog naroda. Zašto nisu izneli celu istinu? Ova okolnost je, bez sumnje, izazvala traume u građanima mađarske nacionalnosti, u svojoj knjizi Priče iz donjih predela predočio sam to duševno stanje u kojem se uobličila svest o kolektivnoj obeleženosti – a ona je duboko ranjavala duše čak i kad o tome niko nije govorio. Danas se mnogi boje da će revizija smrtnih presuda oskrnaviti dostojanstvo i moralne vrednosti antifašizma. Razume se, i o tome treba voditi računa, pogotovu sad, kad širom srednje-istočno-evropskih prostora jačaju desni ekstremisti – uznemirenost je, dakle, opravdana. Istina je i to, međutim, da se pod firmom antifašizma ne mogu prikriti činjenice da su preki sudovi lišili života veliki broj nedužnih ljudi. Dakle, nije samo reč o stanovnicima Čuruga, Žablja i Mošorina, već i o žiteljima drugih vojvođanskih gradova i naselja. O sudbini Jožefa i Karolja. O sudbini Bele i Tamaša. Ako ne budemo uvažavali, cenili dostojanstvo ljudskih sudbina, uzalud su svečanosti, u ljudima se budi sumnja da je, eto, i ovo samo politika, kao i mnogo toga drugog. I pomišljaju, naravno, da se političari poigravaju s našim sudbinama, kao što se poigravaju i sa ratom, i sa mirom.


Sumnje i nade

Najpre je samo procurila, a uskoro je i zvanično potvrđena vest po kojem će najkasnije u januaru sledeće godine početi pregovori o pridruživanju Srbije Evropskoj uniji. Neki su odmah izrazili svoje nezadovoljstvo, jer su očekivali neki raniji datum. Nije datum, naposletku, najvažniji – ima toliko toga da se uradi, da će i ovih nekoliko meseci biti malo. Siguran sam i u to, da najteže tek predstoji. Evropska ruža ima i svoje bodlje. Nakon što je ova odluka doneta, mirne savesti mogu napisati da se i u meni bore evroskeptična duša i žarka želja da se zemlja nađe unutar evropskih integracija. Moj skepticizam se temelji na proceni da briselska birokratija nije na visini svojih zadataka, nije u stanju da predoči sliku privlačne Evrope. U evropskoj politici je previše činovnika, evrokarijerista, činovnički politički aparat je hipertrofiran, mnogo je politike, mnogo je nadgornjavanja lidera nacionalnih država a premalo je kulture, intelektualne aure. Interesi kapitala razaraju duhovne sisteme vrednosti. U vezi sa Evropskom unijom, natopljenom kriznom ideologijom kapitalizma, imam i te kako mnogo sumnji, rezervi. S druge strane, međutim, u ovoj nesrećnoj Istočno-srednjoj Evropi evropske regulative, evropska pravila ponašanja deluju kao prolećne kiše.

 
Preveo Arpad Vicko

Autonomija.info, 05.07.2013.

Peščanik.net, 06.07.2013.