Bunjuelovu Viridianu (1961) uglavnom pamtimo po sceni pira beskućnika u otmenoj kući. Lokalni ološ, kome je uzalud pružena prilika da se udomi i privikne na rad, zaposeo je gospodarski dom, ispreturao ga i zagadio. Uz zvuke Hendlovog Mesije, nasumce ubačenog u gramofon, jelo se, pilo, kopuliralo i razbijalo. Usput, izigravajući Tajnu večeru, društvo se i fotografisalo “aparatom” što mu ga je priroda dala.
Iako je zlatni presek, ova scena nije i poenta priče.
Policija je uspostavila red, ali je unutrašnja trulež nastavila svoj tihi rad. Viridianine relikvije ubrzo su završile na lomači, a ona je rasplela kosu i došla na vrata gazdinog vanbračnog sina. Zatečen sa sluškinjom, s malo oholosti i cinizma rekao joj je: “Kad sam te prvi put video pomislio sam: Ova će završiti kartajući se samnom”.
I završila je! Digla je ruke i od samostana i od prosvećivanja. Došla je da se poda, sela za sto i čekala narednu podelu.
Simbolika kojoj Bunjuel pribegava samo se delimično može upotrebiti za naše prilike.
Da, ima i kod nas izneveravanja ideala, odustajanja od pobune, prepuštanja jačoj i bezobzirnijoj struji. I kod nas je gospodarski dom teško isprljati, jer se odavno isprljao sam. Ali, ološ, onaj politički, ovde nije ni marginalan ni privremen. I on i nered ovde nisu eksces, već nasleđeno i produbljeno stanje. Ako je takav spoj uopšte moguć (sigurno ima znalaca koji će reći da je već i isproban), mogli bismo poslužiti kao istorijski primer nacionalne ohlo-oligarhije.
Zbog toga je, u ne malom broju varijanti za sastav nove Vlade, samo jedna neutešna konstanta: vladavini nesposobnih, licemernih i korupciji sklonih ne preti ozbiljna opasnost. Svaka računica u postojećoj ponudi, sa stanovišta razboritosti i vrlina, praktično je beznadežna. Kako god okrenete, Vlada će biti formirana unutar osvedočenog bratstva vinovnika propasti. Bez velikog preterivanja mogli bismo reći, kao što je sredinom 19. veka za svoju državu rekao H. D. Toro, da su nekadašnji kritičari sadašnjih aktera na političkoj sceni, koji ponovo u njihovim redovima nalaze rešenje, jedna od najozbiljnijih prepreka promenama, i da niko pristojan sa novom vlašću ne bi mogao imati doticaja, a da se ne osramoti.
Glupost udružena s drskošću, naspram prostote udružene s obešću. Možete kombinovati i drugačije, a da ne napustite našu političku arenu. Nema te niskosti koja se ovde ne može prodati kao plemenita žrtva. Nema te bruke koja se ne da pretvoriti u partijsko veselje ili rasaditi kao proizvod kolosalne nepravde. Uz zanemarive izuzetke, svi kandidati za vlast bili bi i kandidati za lustraciju, da se kojim slučajem primenjuje zakon koji im je namenjen. Današnjeg srpskog političara ne pogađa ni davnašnja ni skorašnja kompromitacija, jer mu samo kompromitovanom unutar političke klase ne preti ostrakizam.
Pa šta je, pitaće neko, osim predaje stihiji svetovnog života mogla učiniti naša obeščašćena Viridiana? Mogla je pružati otpor. I naći nekog boljeg nego što je gazdin sin.
Peščanik.net, 24.06.2012.