Kad bi jednog lepog dana neki naučni institut pokušao da ustanovi i izmeri sveobuhvaćajuću štetu koju vladalac nanosi ovoj sve žalosnijoj zajednici (koja, možda baš zbog svoje upropašćenosti, razboljenosti, siromaštva i očajanja traži za sebe pompezne nazive: Srpski Svet, Svesrpski sabor i sl.), bilo bi dobro da, makar u završnim razmatranjima, antropolozi, psiholozi, teolozi i filozofi prouče obrazac ponašanja koji je uveliko u svečanom opticaju, a koji će možda nadživeti i tvorca, rodonačelnika žanra: ohola i bezobalna drskost se kao model ophođenja najpre primila kod najbližih vazala (potonji uvek svesrdno oponašaju vladara koliko god kome to ide od ruke), e, sad se ta, kako rekoh, preohola predrskost ne može cela skrasiti u Ani Brnabić, u Vulinu, Vučeviću, Vučićeviću i sl., nego se, već, vidimo, razlila, poput otrovne tekućine iz prevrnute cisterne, sve do anonimne devojke, puke vojnikinje partije, koja u stilu vladara, a sličnog je i rasta, na pitanje šta radi u Sportskom centru Banjica – usred izborne svečanosti – odgovara sa nadmenošću pripadnika više vrste, i, nisam stigao da ju izručim zaboravu, a doprla mi je do očiju poslanica direktora Botaničke bašte, povodom, gle, osujećenog i u začetku suzbijenog pokušaja Seke Aleksić da u vrtu snimi mislim neku reklamu.
Jasno je da cenj. biolog ne haje za „liberte, egalite, fraternite“, nije ga kad je bio dete to dirnulo, a docnije je odlepršalo u zaborav, doduše, taj se slogan tiče društva, a autor je okrenut prirodi gde je hijerarhija, kao i u tiraniji, vrhovni zakon. Evo kako već na početku pisma rangira nesuđenu poslovnu partnerku: Pretpostavljam da ni vi, da ste na mom mestu, ne biste dozvolili da u Univerzitetskoj Botaničkoj bašti pevačica te kategorije snima gaćice. Ja stvarno ne bih ulazio ni u diskusiju ni u raspravu sa jednom Sekom Aleksić. To mi kao prvo ne dozvoljava moje znanje, drugo moje ime, a treće institucija ispred koje stojim.
San našeg vođe o Srbima kao nadnarodu, ovaploćuje se zasad u pojedincima koji se već tako osećaju i tako se drže: kako bi naučnik takvog ranga, toliko slavan, ovenčan i direktorskim žezlom, uopšte mogao da razgovara sa građankom koju rasistički i potcenjivački čašćava atributom „jedna“! Pa nemojte mi reći da ste pregledali nacrt svakog spota snimljenog u vašem đardinu, da ste pročešljali tekstove sviju pesama kojima su vaši klijenti, rokeri i pop-pevači, plašili ptice i sekirali komšije rade da otpočinu oko ponoći!
Istaknuti biolog bi, ako već kuburi sa poznavanjem društva, morao znati da sve vrste u prirodi imaju svoje mesto, što bi reklo da i pevaljke (jer tom rečju označava Seku Aleksić) imaju svoje mesto, u ekološkom lancu, u lancu ishrane, uopšte u poretku stvari koje sve skupa, te stvari, sve profesije i njihovi protagonisti, zajedno sa paleološkim ostacima i zajedno sa budućim vrstama, koje se pri tome i menjaju, čine bios, život. Naučniku ne priliči da nipodaštava ma koje stvorenje, bilo da se ovo našlo u prirodi kao plod slučaja, evolucije ili volje Tvorca Svedržitelja. I drugo, ili prvo: čovek tako široke naobrazbe govori o donjem vešu kao da je u nekom crkvenom odboru zadužen za ćudoređe i za suzbijanje razvrata, vređa ga reklamiranje donjeg veša, kao da intimno rublje izaziva najstrašniju sablazan kod pretankoćutnih televizijskih gledalaca, koji bi, zgroženi, svi do jednog, prepoznali u pozadini bilje i endemsko rastinje Botaničke bašte i zabranili bi svojim potomcima da ikada tamo kroče!
Šta je Botanička bašta i kako bi biljnom i životinjskom svetu Seka Aleksić naudila? Botanička bašta je ovozemaljska maketa Rajskog vrta, najslavnije bašte u kojoj gaćice još nisu ni izmišljene, ni reklamirane, ni nošene, pa ipak, zar, po predanju, ne potičemo svi iz tog biblijskog zabrana (ako nismo potekli iz Kaosa, ko bi to znao)? Isterivanju iz Raja prethodio je događaj poznat kao prvobitni greh, u Beogradu je predupređeno potencijalno ogrešenje o dobar ukus, a o tome šta je učtivo, a šta je neprilično odlučuje inokosni organ zvani u našem Svetom pismu direktor!
&
Možda je za doktora biologije Botanička bašta Sveta zemlja, i ne dopušta da se sakralno i odveć svetovno prožimaju u hladu drevnih hrastova, ili nadomak rascvetale agave, ali ne verujem u iskrenost tolikog čistunstva, pre bih rekao da Milorade Bekrijo naprosto drži korak sa vladajućom klasom, razumeo je duh vremena, ispravno ga je razumeo… Ali je – u zajapurenosti i u želji da jednim udarcem ubije dve muve: da se predstavi kao naučnik ravnodušan prema režimu te da Botaničku baštu prikaže kao područje zaštićene finoće – rekao da „Informer“, jakože Seka, ne može ništa kod njega da snima, dakle, ako bi Dragan J. Vučićević hteo da snimi reklamu za fabriku šešira („Begej“ je moja omiljena), nema tih para za koje bi mu se dveri Botaničke bašte otvorile!
Možda i nema tih para, ali ako bi vladar poželeo da baš u tome vrtu pročavrlja sa svojim omiljenim novinarom, direktoru bi bila čast da ih lično dočeka u probranom zelenilu, pa bi se, poželevši im ugodan razgovor, na vrhovima direktorskih prstiju udaljio gradeći se da je nešto baš počeo da kalemi na drugom kraju vrta.
Peščanik.net, 10.06.2024.
