Narode Moj!
Da, tako ti se obraćam: jednome od mojih prethodnika, koji je izgradio par kilometara pruga i još manje kilometara asfaltnih puteva, i pioniri su govorili „ti“ kad su mu predavali Štafetu, a ja tebi govorim „ti“; ono „moj“ ne znači da sam tvoj gruntovni vlasnik, nego da te ljubim onako kako te u tvojoj stradalnoj istoriji niko nije ljubio; stoga mi ne treba množina, čak ni ono najslađe – sestre i braćo, jer bih vas i tako delio, a vidim vas kao celinu kakve u vasioni i u evoluciji nije bilo: je li ijedan narod imao gospodara koji bi meni bio ravan?
Znam, jer sam jedan od najobrazovanijih ljudi današnjice – skromne su samo hulje – da je „narode moj!“ bilo zloupotrebljavano u pozorištu, i da mnogima pred oči izađe kralj Ibi kad to čuju, ali bilo bi kukavički i štaviše podlo kad vas, izbegavajući poneki podrugljiv osmeh, ne bih oslovio onako kako i vi i Ja zaslužujemo! Jer, u tome idiomu – eto, i tu reč držim u glavi, kao što držim hiljade toponima i desetine hiljada statističkih podataka od kojih mnoge sam i tvorim! – očituje se ono što Mi je u duši i na usnama kad god na tebe pomislim, a Ja na tebe, narode, mislim češće nego što se ti samog sebe spomeneš. Ako sam na prethodnim izborima trijumfovao pod sloganom Zorana Đinđića, i gle, dobro beše veoma, zašto da dovodim Alfreda Žarija u neravnopravan položaj, zašto da ne preuzmem reči njegovog junaka!?
&
Prekorevam sebe što sam prema članovima Partije bio iskreniji nego prema tebi, narode Moj! Registrovane vernike sam na našoj predizbornoj svetkovini – a sve su nam svetkovine predizborne, jer su izbori kruna demokratije – očinski podrugljivo, blago, i za njihovo dobro, pitao ko bi za njih glasao kad ne bi Mog imena bilo u zaglavlju svake izborne liste i na svakom ovozemaljskom bilbordu, i izazvao sam salve aplauza, hiljade lica ozario sam ovom istinom koju ja najbolje znam, jer sam Ja Istina, i Istina se ispoljava najvećma kroz Moje besede, kroz Moja proročanstva, pa ću te u ovome pismu – gde je svaki slog prožet srpstvom i Mojom neizmernom moći, moći koja bira da se prema tebi, narode Moj, uvek ispoljava kao ljubav, kao briga, kao nada, kao radost – i Moja, i tvoja podsetiti: kad god mogu nešto veliko da ti dam, narode Moj, zasluživao ti to ili ne, bio ti blagodaran ili nezahvalan, bio ti svestan ili nesvestan ko je izvor svega što imaš i svega što te u budućnosti od Mene čeka – ja ti dam! Ali te sad, kao što sam pitao moje partijske sledbenike, pitam: ko bi tebe uvažavao, ko bi se tebi divio, ko bi tebi zavideo, narode Moj, ko bi te od dušmana unapred čuvao i sačuvao, da ti nije Mene!
Ko bi ti drugi, u jednom danu, u jednom dahu, ponudio i smrtnu kaznu i Luja Vitona!? Znam da si judgemental, narode Moj, ako neko vidi tvoju mračnu nutrinu, Ja je vidim, i udovoljiću joj, zamoliću Moje verne i presposobne vazale da smrtnu kaznu vrate, i u naš Ustav i u našu stvarnost; dopire Mi do ušiju prekor, da je ukidanje smrtne kazne civilizacijska tekovina, ali svim takvim pametnjakovićima velim: zar nije smrtna kazna još veća, još starija, još dublja i hiljadu puta dugoročnija tekovina!
Beograd na vodi, koji je Moj dar tebi, narode Moj, nema još groblje, nadam se da na tom svetom tlu još niko nije ni umro, bio bi poprište izvršenja smrtne kazne, jer ne mislim da ikoga lišim života na podmukao partizanski način, i pogotovo ne kao kompletni idioti koji su Savamalu noću priveli višoj svrsi, nego ću, u stilu tolikih kraljeva i careva, koji su makete današnjeg Mene, naložiti da to bude usred bela dana, kao nauk kriminalcima, na čijem sam Ja navodno čelu, pod tuđinskim pseudonimom, ali i kao poklon tebi, narode Moj, jer nakon svakog pogubljenja svetina, a to je drugo ime za tebe, narode Moj, izlazi obnovljena, ojačana u zajedništvu i u ljubavi prema onome ko sudbinu i pravednika i grešnika drži u svojoj ruci. Kompaniji „Luj Viton“ biće čast da u Beogradu otvori lanac prodavnica, nećeš morati u mrsko inostranstvo da bi kupio tašnu i da bi platio paprenu carinu, koja bi se doduše opet tebi, uvećana, vratila, kroz autoputeve koji su moja prirodna emanacija.
Znam, narode moj, da uprkos svemu što za tvoju dobrobit preduzimam, nisi još platežno sposoban da praviš kolekcije tašni slavne kompanije koju sam udostojio da svoje kožnate pipke pusti i po Srbiji, ali oni koji neće nikad kupiti skupocenu tašnu biće zaposleni u „Luju Vitonu“, kao prodavci, noćni čuvari, spremačice, kao skladištari ovog organskog otpada, koji će naša nauka uskoro moći da reciklira u nešto vrednije možda i od našeg voljenog litijuma, da ne govorim koliko će Srpkinja i Srba postati štavioci kože, krojači, koliko će metalaca praviti kopče i koliko će radničkih i zanatlijskih porodica klicati čas „Luju Vitonu“ čas Meni!
Znam da ti već popušta pažnja, čitanje ti nije jaka strana, čak ni kad lično Ja pišem lično tebi, narode Moj, ali te Ja volim kao što roditelj voli dete koje neće biti ni odlikaš ni navijač, zato priznaj sebi, u skrovitosti tog tvog narodnog srca, da nisi nikada živeo ovoliko dobro, osećaš to naravno i sam, ali te svaki put veseli kad od mene čuješ za koliko je procenata tvoje blagostanje uzletelo, i, pogotovo, kad ja izračunam i kažem ti koliko si se uzdigao iznad suseda, koji bi možda bili bar malo uspešniji, iako ti nisu ni po čemu ravni, kad bi nešto radili, umesto što danonoćno mrze Srbiju i zavide joj na uspesima koji ne znaju gde bi se sve razmestili i raskomotili: u putogradnji, sportu, naoružavanju… Ko ti je dao kvadrate, kubne metre, kilometre, kule i gradove, za sad doduše samo ovaj na vodi, ali biće ih još, tako mi letećih taksija, tako mi večitih rivala! Još toliko toga jedva čekam da ti poklonim, iz Moje nepresušne duhovne i delatne riznice, i neka me desnica moja, i neka me EXPO zaboravi, ako te zaboravim, narode Moj!
Ovo bi moralo biti dovoljno do 2. juna, ne moraš pismo nikome da šalješ: pobedio sam, nadmašio sam i prevazišao lanac Svetog Antuna, gde se od primaoca zahteva da pismo prepiše i pošalje na devet adresa, ili će ga sustići lepra, kuga, bankrotstvo i krah u ljubavi, sad je svak dobio svoje pismeno, u kome nema pretnji i koje ne iziskuje ni najmanji izdatak ili dangubljenje, ovaj besplatni destilat čiste nade čitaj svake večeri pre odlaska na počinak, spomeni se ovog slova ljubve, utuvi u tu narodnu glavu da Beograd sutra ne sme da stane.
Ne moraš da mi odgovoriš na ovu preljubaznu poslanicu, jedan jedini kružić oko liste koja nosi božansko ime biće Mi dovoljna hvala, to će nam, i tebi, narode Moj, i Meni, služiti na čast! Živela Srbija!
Peščanik.net, 23.04.2024.
