Foto: Slavica Miletić

Foto: Slavica Miletić

Može li se Politika diskreditovati više nego što je to učinio njen kolegijum u saopštenju „Pokušaji diskreditacije Politike“? Pošto je otkriveno da su barem dva teksta u Politici objavljena pod lažnim imenima i titulama, i s lažnim foto-portretima autora, a očito s namerom da se ispod krinke navodne kompetencije plasiraju ženomrzački stavovi, kolegijum Politike je sastavio objašnjenje koje dodatno kompromituje ovu novinu.

Kolegijum insinuira da se Politika našla na udaru nevladinih organizacija i „društvenih mreža“ („Politika radi po zakonima Republike Srbije i zato joj neće suditi ni presuđivati nevladine organizacije i društvene mreže“ – gordo se oglasio kolegijum, propustivši da objasni kako se to „društvene mreže“ ispostavljaju kao akteri bilo kakve radnje), te da je upravo ta novina najveća žrtva podmuklih napada: „Tako se bez ikakve sumnje može reći da je Politika ta koja je u ovom slučaju najviše oštećena i prevarena, kao i, naravno, naši čitaoci.“

Sama prevara, pak, smatra kolegijum, sastoji se u sledećem:

„Naime, pogrešili smo što nismo detaljno proverili identitet autora koji se putem elektronske pošte lažno predstavio kao forenzički psihijatar iz kanadskog grada Montreala, doktor Petar Veličković, čiji je tekst objavljen u rubrici Pogledi 18. jula ove godine. Budući da nije postojao razlog da sumnjamo u identitet čoveka koji nam se predstavio kao ekspert, tim pre što u novijoj istoriji srpskog novinarstva ovakva prevara nije zabeležena, objavili smo tekst lažnog doktora koji nam je poslao i ’svoju’, a kako se kasnije ispostavilo, fotografiju izvesnog nemačkog glumca Andreasa Kaufmana… Pokazalo se zatim da ovo nije bio jedini napad takve vrste na našu medijsku kuću, jer se identičan udar dogodio i početkom maja, tada pod identitetom izvesnog Milovana B. Vučića iz Los Anđelesa.“

Pored toga što se Politika našla „žrtvom“ napada za napadom, šta još možemo da zaključimo iz saopštenja kolegijuma? Prvo, da kolegijum smatra da je jedino sporno lažno autorstvo objavljenih tekstova. Ali, kritičari Politike ponajmanje se bave dokazivanjem autorstva; za njih je pre svega sporan ženomrzački sadržaj lažno potpisanih tekstova. O tome kolegijum nema šta da kaže, iz čega mogu slediti najmanje dva izvoda: ili se objavljeni tekstovi uklapaju u urednički koncept Politike, zbog čega se novina opravdano našla na meti kritike; ili Politika nema urednički koncept i objavljuje šta god da neko pošalje redakciji, bez ikakve provere sadržaja i identiteta autora.

Posmatrano sa strane, ne zna se šta je po redakciju gore od te dve opcije. Uz sve to, treba skrenuti pažnju i na to da je obrazac saopštenja sasvim u skladu sa obrascima tekstova zbog kojih se Politika opravdano našla na „udaru“. U spornim tekstovima nasilnici se opravdavaju, a žrtve predstavljaju kao odgovorne za nasilje. Objavivši te tekstove, Politika se stavila na stranu nasilnika, da bi u sledećem koraku sebe, a ne žene o kojima je bila reč u tekstovima, predstavila kao najveću žrtvu. Pored ovog, još jedan obrazac primetan je u saopštenju. Umesto izvinjenja, kritičarima se implicitno preti tužbom, a sud se proglašava jedinim relevantnim mestom za dalji razgovor.

Tako se jedna dnevna novina, koja se zaklinje u svoju slobodarsku tradiciji i kao takva čak traži privilegovani status pod skutom države, predstavlja kao instrument za gušenje javnog mnjenja i kritičke rasprave. A ako smo sve to možda pogrešno shvatili, kolegijum bi u nekom narednom saopštenju, u pokušaju da odbaci prigovore, mogao da objasni da li se ženomrzački stavovi iz lažno potpisanih tekstova slučajno ili namerno poklapaju sa ženomrzačkim stavovima iz tekstova stvarno postojećih autora. Takođe bi mogao da objasni i da li je reč o pukoj koincidenciji ili promišljenoj uredničkoj politici to što se prvi od dva sporna teksta našao u Politici upravo u vreme kada je bio aktuelan spor između supružnika Mali (uz pretnju otkrivanja istine o rušenjima u Savamali), sa naopakim stavovima koji drže stranu Siniši Malom, gradonačelniku Beograda.

Ako je reč o koincidenciji i podmetanju, onda bi kolegijumu trebalo sugerisati da „napadače“ na Politiku ne traže među nevladinim organizacijama i „društvenim mrežama“, nego upravo u vladinim ili paravladinim telima, jer bi se moglo pokazati da im je te tekstove podmetnuo neko blizak vlastima.

Peščanik.net, 21.07.2017.

Srodni link: Ana Jovanović – Lažni doktori protiv stvarnih žena

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)