bakarno posuđe

Foto: Copper and Wheat

Na prvi pogled (i čekajući ugovor) Srbija je prodajom Rudarsko-topioničarskog basena „Bor“ moćnoj kineskoj kompaniji Ziđin napravila dobar posao. Mada ga u stvari nije prodala, nego će pod kineskom upravom RTB otkupiti sam sebe. Ipak, kurtalisala se bede i neće više morati da pokriva njegove gubitke ili da ga na jedan ili drugi način subvencioniše i pomaže. Mada, opet, ni to zapravo nije isključeno ukoliko stvari pođu po zlu. Onda će Srbija kao vlasnik 37 odsto firme imati obavezu (ako kojim slučajem ugovorom ne bude nešto drugo predviđeno – videćemo, valjda) da sa tolikim udelom učestvuje u saniranju finansijskog minusa. Ali hajde da tom crnom scenariju uskratimo poverenje i da se nadamo da će RTB poslovati pozitivno od čega će, zasluženo, i kineska firma (Zijin Mining Group – 17.500 radnika, 22. najveća rudarska kompanija na svetu, godišnji prihod 10 milijardi evra, čista dobit 230 miliona evra) imati korist.

Cena

Najpre, čini se da je ovaj aranžman sa Ziđinom oko RTB-a čak i bolji nego sa Hestilom oko Železare Smederevo. Od prodaje železare država je inkasirala 50 miliona dolara – prodajući je, doduše, kao imovinu, da ne kažemo baš kao staro gvožđe, ali uključujući i 500 hektara plodne stiške zemlje – dok će od RTB-a prihodovati 200 miliona dolara, koliko Kinezi treba da daju za otplatu (starih) dugova borskog kombinata. U stvari, formalno-pravno gledano, Srbija je 63 odsto RTB-a prodala za 350 miliona dolara koliko kupac mora da uloži u dokapitalizaciju borskog giganta. S tim što će taj novac, kad preuzme kompaniju, kao većinski vlasnik po sopstvenom nahođenju koristiti Ziđin. No, dobro, takva su pravila igre što bi se reklo. Bilo 350 ili 200 miliona dolara, međutim, za firmu koja se godinama, pa i decenijama, klackala između (češćih i većih) gubitaka i (ređih i manjih) dobitaka, a lane je (sa visokom cenom bakra od 6.000 dolara po toni) ostvarila profit od svega osam miliona evra, to i nije tako loša cena. Upravo to, s druge strane, ukazuje na činjenicu da su ovdašnje vlasti, i sadašnje i ranije, propustile da urade mnogo toga što bi doprinelo da RTB bude znatno bolja, tj. skuplja firma. I to će možda jednog dana doći na dnevni red.

Ono što aranžman sa kineskom firmom, „težak“ ukupno 1,46 milijardi dolara, pre svega čini povoljnim jesu naravno investicije. Izuzetno visoke. Praktično – milijardu i 260 miliona dolara. Da se čovek zapita na šta će tolike pare biti potrošene. Kao da Ziđin sjajem novca pokušava da sakrije siromaštvo znanja, jer kako tvrde poznavaoci, kineska tehnologija u rudarstvu zaostaje 20-30 godina za evropskom.

Još uvek aktuelni generalni direktor RTB-a, Blagoje Spaskoski, govoreći prošle godine o nužnosti pronalaženja „strateškog partnera“, rekao je da se „obim potrebnih ulaganja još uvek sagledava, ali se zna da bi investiranjem 330 miliona dolara u rudarsku proizvodnju, i to u otvaranje ‘Cerova primarnog’ i nabavku opreme za veću proizvodnju u Majdanpeku i u Jami, proizvodnja bakra iz sopstvenih sirovina porasla na 100.000 tona bakra, osam tona srebra i 1,4 tone zlata godišnje“. To je, po tadašnjim cenama metala, dodao je „kontroverzni direktor“, vredelo „705 miliona dolara, što bi učešće RTB-a Bor u bruto domaćem proizvodu zemlje povećalo sa sadašnjih 0,8 na 1,8 odsto“.

Investicije

Baš toliko je, saopštavajući odluku Vlade o izboru „strateškog partnera“, ministar rudarstva Aleksandar Antić rekao da će iznositi učešće RTB-a u srpskom BDP-u nakon kineskih investicija. Koje će, međutim, biti gotovo četiri puta veće od onih koje je naveo Spaskoski. Za koga se sve može reći, ali ne i da ne poznaje stvari u svojoj branši. Naime, kako je naglasio Antić, Ziđin planira „investicije od 350 miliona dolara u prve tri godine za otvaranje rudnika Cerovo“, a „veliki broj investicija planiran je u Majdanpek, Krivelj i Borsku jamu, ali i u Topionicu“. Ako se oduzmu ulaganja u ekologiju (136 miliona evra) koje ministar rudarstva ovde nije pomenuo, investicije su otprilike trostruko veće od onih koje su izračunali domaći stručnjaci. Uzgred, pitanje na koje će ugovor verovatno dati odgovor je i na šta će tačno tih 136 miliona biti potrošeno. Valja se nadati da će to biti saniranje (makar delimično) jedne od najopasnijih ekoloških „crnih tačaka“ u Srbiji – milijardu tona jalovine koja se nakupila oko RTB-a, tj. praktično u samom gradu Boru. To je logično i zato što je izgradnjom nove topionice (koja je, doduše, umesto prvobitno predviđenih 180 koštala preko 300, a po nekima i svih 400 miliona evra, ali da sad u to ne ulazimo) rešen do tada najveći problem aero zagađenja.

Ali, ne samo to. Nova topionica svojim kapacitetom omogućava znatno veću proizvodnju od trenutne. Poslednjih godina, naime, RTB je (preradom oko 250.000 tona bakarnog koncentrata iz domaće rude) proizvodio oko 40.000 tona bakra, dok nova oprema nominalno omogućava preradu 400.000 tona koncentrata, odnosno proizvodnju 80.000 tona bakra, ali je po rečima Spaskoskog praksa pokazala da može da preradi 500.000 tona koncentrata, odnosno omogući proizvodnju 100.000 tona metala. Zato je i bilo logično da Spaskoski nije ni razmišljao o povećanju topioničkih kapaciteta. Kineska kompanija, međutim, planira da proizvodnju bakra poveća na 120 do 150 hiljada tona. Odakle, postavlja se pitanje, ako je Antić na već pomenutoj konferenciji za novinare naglasio da će Srbija „štititi“ svoja nalazišta. „Mi smo precizno ograničili maksimalne kapacitete po rudnicima godišnje, i oni će morati toga da se pridržavaju”, bio je decidan ministar. Čemu dakle povećavanje kapaciteta (ili izgradnja nove) topionice?

Resursi

Odgovor možda leži u jednoj drugoj velikoj investiciji u ovom kraju. Reč je (kako sam već ovim povodom pisao na jednom drugom mestu) o rudniku bakra (i zlata) Čukaru Peki. Kanadska kompanija Nevsun otpočela je u junu investiciju tešku preko milijardu dolara u otvaranje rudnika (590 miliona) i eksploataciju rude (460 miliona USD). Radi se o izuzetno vrednom nalazištu – prema preliminarnim podacima: 65 miliona tona rude sa srednjim sadržajem bakra od 2,6 odsto i zlata 1,5 grama po toni. O tome svedoči i podatak da je jedna druga kanadska kompanija, Landin, nedavno pokušala da kupi Nevsun ponudivši milijardu i 100 miliona dolara. Ponuda je glatko odbijena. „Projekat Čukaru Peki stekao je reputaciju jednog od najboljih svetskih nalazišta bakra i zlata, tako da ponuda Landina ne odgovara stvarnoj vrednosti akcija naše kompanije“, kazao je tom prilikom Piter Kukjelski, predsednik Nevsuna.

Čukaru Peki bi trebalo da bude otvoren 2022. godine. Dakle gotovo u isto vreme kad i nova topionica u „Boru“. „Keč“ je naravno u tome što je prosto prirodno da se ruda iz Čukaru Peki prerađuje u kapacitetima RTB-a, a ne vozi stotinama (sa druge strane granice sa Bugarskom nalazi se velika kompanija Pirdop) ili čak hiljadama kilometara daleko, u Kinu. Doduše, ovo drugo ne može sasvim biti isključeno, ali iz tehnoloških razloga. Naime, londonska konsultantska kuća SRK je utvrdila da pojedini segmenti rude iz Čukaru Peki imaju i preko 20 procenata arsena u sebi. Evropski propisi ne dozvoljavaju preradu takve rude na „starom kontinentu“, ali se to radi u pojedinim industrijskim zonama u Kini. To je i bio razlog što je kineska kompanija važila za jednog od glavnih favorita na tenderu.

Bez obzira na to, međutim, RTB ima jake adute u sopstvenim resursima. Njegove ukupne rudne rezerve, naime, procenjuju se na 1,3 milijarde tona, od čega su tzv. eksploatacione oko 500 miliona tona. To uprkos relativno niskom sadržaju metala u rudi (oko 0,3 odsto – mada se za nalazište Borska reka tvrdi da nije gore od Čukaru Peki) RTB čini privlačnom „investicionom destinacijom“. Pogotovo što se očekuje da će potražnja za bakrom – posebno zbog očekivane ekspanzije industrije elektromobila – biti sve veća, oscilacije cena sve manje, a one same, dugoročno, sve više.

Profit

Ali kakav je – postavlja se na kraju pitanje nagovešteno na početku – zbilja posao napravila Srbija „predajući“ RTB Ziđinu. Koliko svaka strana u taj posao ulaže i šta dobija. I to govoreći sasvim konkretno. Jer, razumno je pretpostaviti – uostalom, to iskustvo rada sa kineskim firmama pokazuje – svih tih milijardu i sto miliona dolara, uglavnom namenjenih za investicije, tj. sve osim 350 miliona za dokapitalizaciju, biće iz kredita. Ko će biti zajmoprimac? Ako bi to bio Ziđin (i ta sredstva prebacivao na račun RTB-a kao svoje firme) to znači da bi kineska kompanija zajam i otplaćivala. Verovatnoća, međutim, da se tako nešto desi manja je od one da Crvena zvezda osvoji kup šampiona. Štaviše, ne bi to bilo ni u skladu sa uobičajenim ekonomskim rezonima. Dakle, zaduživaće se RTB. A to onda znači da će i Antićevo obećanje da će „RTB biti firma bez dinara duga, što nikada nije bilo“, trajati koliko i „život noćnog leptira“. To jest – dok ga Ziđin posle Nove godine ne preuzme i ne počne ponovo da ga zadužuje.

Što znači da će zajmove koje bude uzimao RTB morati i da vraća. A kineski krediti, kao što je poznato, nisu jeftini. Što će povećavati rashode i pogoršavati poslovni rezultat kompanije. Pa će, dakle, smanjivati i deo profita kojeg će, kao što rekosmo, verujemo biti, a koji kao suvlasniku malo više od jedne trećine kompanije pripada našoj zemlji. Figurativno rečeno, Ziđin će tako da isisava RTB pomalo, na cevčicu.

Zbog svega toga građane Srbije, kada je reč o biznis planu za RTB i kupoprodajnom ugovoru, od svih njihovih elemenata – visine investicija, broja zaposlenih, postotka učešća u BDP-u itd – treba da interesuje samo jedan broj. Koliki će „Bor“, u većinskom kineskom vlasništvu i pod kineskom upravom, ostvarivati profit. Već od 2019. godine. Uz to svake godine treba angažovati neku poznatu svetsku revizorsku kuću koja će knjigovodstvene podatke, ne samo kvantitativno nego i kvalitativno proveravati. Sve ostalo može da bude poslovna tajna.

Peščanik.net, 03.09.2018.

Srodni link: Mijat Lakićević – Bor plovi za Šangaj


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)