Šangaj

Šangaj, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Kinezi kupuju istočnu Srbiju. Tako bi moglo da se kaže posle jučerašnje (sreda, 5. septembar) vesti da je kineska kompanija Ziđin koja je pre neki dan praktično (mada još ne i formalno-pravno) kupila 63 odsto Rudarsko-topioničarskog basena Bor, najverovatnije (mada posao još nije okončan) – kupila i kanadsku rudarsku kompaniju Nevsun, vlasnika istraživačkih prava na nalazišta u regionu Čukaru Peki u okolini Bora. Tako je kineskoj kompaniji, kada se radi o ovom drugom slučaju, uspelo ono što pre samo mesec dana nije pošlo za rukom kanadskoj kompaniji Landin čiju je ponudu, tešku milijardu i sto miliona dolara, bord direktora Nevsuna odbio. Kao što je u prethodnom napisu, povodom kupoprodaje Bora, već pisano na ovom mestu, predsednik Nevsuna Piter Kukjelski je tada rekao da je „projekat Čukaru Peki stekao reputaciju jednog od najboljih svetskih nalazišta bakra i zlata“, te da „ponuda Landina ne odgovara stvarnoj vrednosti akcija kompanije“. Sada je, pak, isto telo procenilo da je kineska ponuda, veća za 300 miliona dolara, dobra i preporučilo je svojim akcionarima da je prihvate. Oni imaju rok od dva meseca da se o tome izjasne. Nije isključeno, dakle, da se u međuvremenu pojavi i još neka ponuda.

Potpunosti informacije radi, međutim, treba na ovom mestu reći da u paketu sa Čukaru Peki ide i rudnik bakra i cinka Biša (60 odsto u Nevsunovom vlasništvu) u Eritreji, koji je doduše mnogo manji od nalazišta u Srbiji. U vezi sa tim možda će biti interesantno napomenuti da ovom „akvizicijom“ Ziđin postaje treća kineska kompanija koja poseduje rudnike u ovoj maloj podsaharskoj afričkoj zemlji na Crvenom moru. Druge dve kineske kompanije, jedna iz Sečuana druga iz Šangaja, već u svojini imaju preostala nalazišta metala.

Ali, da se vratimo u Srbiju, postavlja se sada pitanje kako je moguće da vlasnici Čukaru Peki, koji još nije ni rudnik, za svoje papire, istraživačka prava uzmu 1,4 milijade evra, a država Srbija kao vlasnik čitavog RTB-a, koji poseduje iste takve papire na još veće rezerve (500 miliona tona rude sa, doduše, svega 0,3 odsto metala; Čukaru Peki, prema preliminarnim podacima, 65 miliona tona rude sa 2,6 odsto bakra) ali i pride već aktivne rudnike, opreme, postrojenja, objekte – dobije samo jednu sedminu te sume. I zašto je predsednik Vučić morao da moli kineskog predsednika Đipinga da uzme RTB, a po Čukaru Peki su Kinezi došli sami. I sa brdom (mada ne kao onim u Grdeličkoj klisuri) para.

Istorija (bolesti) RTB-a je duga i zamršena (kao što sam u pomenutom tekstu već napisao – valjda će se neko time jednog dana detaljnije pozabaviti), ali jedno je već sada jasno. Bor je žrtva dugogodišnjeg kriminalnog – i to nije prejaka reč – odnosa političkih vlasti ne samo prema ovom preduzeću, nego i prema prirodnom bogatstvu zemlje koje su dobile na upravljanje. Čak ni valjane pruge ili puta do Bora danas nema. Tako je RTB, i u najboljim godinama, kada je cena bakra dostizala 9-10 hiljada dolara po toni, poslovao sa skromnim profitom, a inače je nagomilavao dugove koji su na kraju (ako uračunamo i ono što je u međuvremenu otpisivano) dostigli 1,5 milijardi dolara. Uz druge neracionalnosti u poslovanju, zapostavljanje ulaganja, trećinu (od ukupno 5.000) zaposlenih viška, RTB je došao dotle da se na njega gleda kao na teret koga se što pre i po svaku cenu treba otarasiti. Koliko je sve to apsurdno najbolje pokazuje „projekat“ koji je nicao takoreći u njegovom dvorištu.

Upravo je to činjenica koja odluku Ziđina da kupi Čukaru Peki čini sasvim logičnom. Uostalom – da se opet, nadam se da mi neće biti zamereno, pozovem na jedan svoj raniji tekst – pre godinu i po dana pisao sam da ekonomski rezoni nalažu da se rudna nalazišta i metalurški kapaciteti povežu i spoje u jednu celinu. (Nije mi, međutim, priznajem, u prvom ovonedeljnom tekstu „Vlaška magija protiv kineskog zmaja“ palo na pamet da će Ziđin da kupi i Nevsun – iako se sad može reći da je ta mogućnost prosto bola oči – ali da je drugačije ja bih bio Bafet ili makar Soroš.)

Međutim, ako se Kinezi ponašaju logično, krajnje je vreme da počne i država Srbija. Drugim rečima da štiti interese svojih građana. Prvo – tako što će voditi računa o zaštiti prirodnih resursa, kako podzemnih tako i nadzemnih. Kinezi se, kao što je opšte poznato, u tome ni najmanje ne ističu, naprotiv. Nadležni organi će otud morati da otvore četvore oči i uši. Naročito kada je reč o korupciji koja se može smatrati najvećim zagađivačem životne sredine u Srbiji. Ovo pogotovo što ruda iz Čukaru Peki – da i to ponovim – mestimično sadrži poreko 20 odsto arsena te je njena prerada u Evropi zabranjena.

Drugo – rudna renta. Koja je u Srbiji izuzetno niska – od 1 do 7 odsto, za metale svega 5 odsto. U mnogim zemljama je i 20-30 odsto. Niska rudna renta omogućava koncesionarima da neefikasno koriste, „raubuju“ ležišta, kao što su recimo radili i rade Rusi sa naftom i gasom. Bor je praktično poslednji rudnik bakra u Evropi. To nije slab argument. I ne treba dozvoliti da se ugovorom onemogući povećavanje rudne rente u budućnosti.

Konačno, baš kada je o budućnosti reč, i najvažnije. „Kineski aranžmani“, bar kako sada stvari stoje, pretvaraju Srbiju u sirovinsku bazu za kinesku industriju. Velika je opasnost da se sav bakar iz Bora izvozi u Kinu i tamo prerađuje. To nije dobro. To, međutim, ne znači da je Kina neprijatelj Srbije. Ona to objektivno i nije. Ali, ne bih tu nešto posebno računao ni na prijateljstvo između komarca i slona, da se tako figurativno izrazim. Kina ide za svojim interesima. Zato tu manje više „virtuelnu“ priču o prijateljstvu treba spojiti sa realnim interesima. Pa recimo dogovoriti, tj. ugovoriti da se u Srbiji, ako ne u Boru (blizu kojeg je luka na Dunavu, u Prahovu) onda u Smederevu (gde je druga kineska kompanija sa železarom već kupila i luku) ili u naveliko reklamiranoj industrijskoj zoni u Borči, gde god, sagradi kineska fabrika za proizvodnju električnih automobila. U tu trku je Kina već ozbiljno ušla. A Srbija ima fabriku akumulatora u Somboru. A može neka kinska kompanija da kupi i Trepču; tamo je takođe bila, ako se dobro sećam baš u Kosovskoj Mitrovici, jedna takva industrija.

Peščanik.net, 06.09.2018.

Srodni link: Mijat Lakićević – Vlaška magija protiv kineskog zmaja


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika. Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.
Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)