Glavno svojstvo “građanskih društava” je postojanje konfliktnih interesa i ideja, sa posledicom da se jedinstveni društveni identitet formira naknadno i artificijelno, uz veliki utrošak društvenih resursa i uz nužno, privremeno ili trajno, hendikepiranje onih interesa kojima ne uspe da stvore uticajne predstavnike.
Glavno svojstvo “socijalističkih društava” je radikalno sužavanje baze legitimnih interesa, čime se onda unapred isključuje mogućnost sistemskih konflikata, a društveni se identitet unapred definiše. Jednostavnim ontologizovanjem jedinog legitimnog interesa (interesa “radničke klase”) rešavaju se kako faktička pitanja moći (ona se uvek vrši u ime “radničke klase”, a da se ta “klasa” empirijski ne mora locirati), tako i kontrafaktička pitanja legitimnosti (komunisti su po definiciji autentični zastupnici interesa “radničke klase”). Do nedavno je u katehizmima istočnoevropskog marksizma važilo pravilo: ako nisi siguran da li je neka tvoja odluka ispravna, upitaj se kako se ona odnosi prema interesima radničke klase.
Sve do kraja šezdesetih godina politička teorija je ona prva društva posmatrala kao manifestno pluralistička, a druga kao manifestno homogena. Pluralizam se onda, u zavisnosti od teorijskog i normativnog pristupa mogao interpretirati kao neokorporativizam, funkcionalno diferenciranje, individualizovanje, itd. Društvena homogenost smatrala se izrazom totalitarizma, antimodernizma, organicističke slike sveta itd.
Polemički naboj odavno je napustio ove kategorije. Danas svima izgleda očigledno da savremena društva ne mogu ostvariti prestabiliranu harmoniju interesa, i da kompaktni društveni identitet koči društvenu evoluciju. Jednostavnije rečeno, pluralizam ima visoku konjukturu. Svi su za pluralizam, dojučerašnji disidenti kao i današnji nosioci nepodeljene političke moći.
Već ova čudna saglasnost dovoljna je pa da posumnjamo u analitička svojstva pojma pluralizma. Nema sumnje da se epohalna promena desila time što su komunističke partije odustale od restriktivne definicije legitimnih interesa, i što su priznale da društvo nije proizvodni pogon u kome “radni ljudi” usklađuju svoje različite, ali uvek teleološki međusobno uklopljene interese. Ideja pluralizma je legalizovana, a šta dalje?
Kratkotrajno iskustvo onih socijalističkih zemalja koje su bile najodvažnije u afirmisanju pluralizma (Poljska i Mađarska) uz prvobitnu euforiju donosi i otrežnjenje. Stručnjaci različitih zapadnoevropskih finansijskih instituta, odlučnih da podržavanjem određenih interesnih grupa potpomognu stabilizovanju novostvorenog pluralizma, svakodnevno iskušavaju da je najteže pronaći takve grupe u raspadnutom korpusu socijalističkih zemalja. Fragmentarizovane individue udružuje se u slučajne i privremene (situacione) grupe, čije ponašanje se ne može predvideti i koje ne raspolažu sposobnošću adekvatnog samo opažanja. U društvima u kojima je odgovornost decenijama bila metafizička kategorija (kao “odgovornost pred klasom i istorijom”) raspad te metafizike ne vodi automatskom uspostavljanju principa realnosti.
Da bi društvo moglo da se reprodukuje putem usaglašavanja interesa, mora postojati oformljena semantika njihovog ispoljavanja, njihovog pretapanja u političku moć i uticaj, i konačno, njihovog međusobnog usklađivanja. Pluralizam se ne može uvesti dekretom, kao što to nije bilo moguće ni sa njegovim poricanjem. A budući da je u socijalističkim društvima načelno bilo sprečeno stvaranje autentičnih interesnih grupa, one su postojale ili u pervertiranom obliku (kao različite “klike” i “kamarile”), ili kao slučajne ili sudbinske grupe (regionalne, verske, nacionalne). Njihovi predstavnici bili su samozvani ili samonikli, a njihova politička težina nemarljiva i nekontrolisana. U tom vakumu je sada eksplodirao “pluralizam”, i zar je čudno što taj novostvoreni haos nije u stanju da se samoreguliše, kako je to, pomalo naivno, verovala klasična liberalna doktrina?
U procesu koji polazi od formiranja neke društvene interesne grupe, a završava njenim legalnim participiranjem u društvenom bogatstvu (moći, novcu, uticaju, itd.) veoma značajnu ulogu igra posredni član, kod koga se radi o onom što sam metaforički nazvao socijalnom semantikom. Ovde društvene grupe oblikuju svoje viđenje sebe, svoju sliku u javnosti, svoje “predstavnike” koji treba da njihovu sliku o sebi (iz koje slede pretenzije na društveni uticaj) verodostojno i efikasno zastupaju na nivoima na kojima se donose značajne odluke. Znatan deo ovog procesa spada u ono što se uobičajeno naziva političkim delovanjem. Tek prevođenjem na politički jezik može neki interes ili neka ideja računati na institucionalna pomoćna sredstva za širenje svog uticaja.
Da li političke partije spadaju u neophodan uslov takvog političkog delovanja? Može li se pluralistička koncepcija društva realizovati na “skraćenom putu”, tj. bez političke partije kao “srednjeg člana”?
Ova pitanja, koja su nekada spadala u inventar socijalističke teorije (i koja su dovela do odvajanja socijaldemokratije i komunista), danas su aktuelna samo na marginama socijalističkog reformatorskog pokreta. Dakle, u Jugoslaviji (preciznije, Srbiji) koja se nalazi na toj margini. U ideji “nestranačkog pluralizma” ostao je opor ukus “pluralizma samoupravnih interesa”što je već bio dovoljan razlog da je posmatramo kao ideološki trik, smišljen zbog otežavanja stvarnog pluralizma. Međutim, ovaj pojam poseduje izvesnu heurističku vrednost. Razmatranje njegovih pretpostavki olakšaće nam da razumemo pretpostavke stvarnog pluralizma.
Pogrešno je pitati da li je za usaglašavanje interesa i ideja relevantnih društvenih grupa u Jugoslaviji bolje da im na raspolaganju stoji forma partijskog organizovanja, ili bolje da se to dešava u političkoj komunikaciji u kojoj društvene grupe nemaju oblik političkih partija. U oba slučaja pretpostavljeno je da je pluralizam sam po sebi vrednost, i da se samo radi o efikasnijem načinu njegovog izražavanja. Međutim, ovo je samo na prvi pogled tako. Ako bi mnoštvo interesa predstavljalo poslednju vrednost, lako je zamisliti neki autoritarni sistem u kome sve vrvi od različitih interesa, a ipak ne bismo bili spremni da ga smatramo poželjnim. S druge strane, ako bi višepartijski sistem već kao takav bio vrednost, lako je zamisliti takav sistem kao fasadu za nepodeljenu moć. Zar upravo “narodne demokratije” nisu bile formalne višepartijske države?
Pluralizam, dakle, ne može biti prihvaćen kao poslednja vrednost, bilo da je pluralizam interesa ili pluralizam partija. Oboje predstavljaju samo funkciju izvornije vrednosti koju uopšteno možemo označiti kao neometana društvena komunikacija o tome šta se nekog trenutka može smatrati legitimnim interesima.
Naravno da se može raspravljati o tome da li bi u specifičnoj društveno-istorijskoj konstelaciji, kakva je npr. trenutna jugoslovenska, forma političkih partija pospešivala ili blokirala društvenu komunikaciju o legitimnim društvenim interesima. Međutim, takva rasprava bi, zbog našeg decenijama ideologizovanog govora i nedovoljno razjašnjenih emocija, imala malo izgleda da bilo šta razjasni. Zbog toga je preporučljivo jednostavno je zaobići, vraćanjem na osnovno pitanje, o kome postoji saglasnost među kontrahentima. Ako je pluralizam samo funkcija izvornije vrednosti, da li je moguće formulisati neki jednostavan uslov zaštite te vrednosti, i to zaštite koja bi bila efikasna bez obzira na specijalnije pitanje o njenom nestranačkom ili višestranačkom vidu?
Kada se radi o zaštiti, uvek je reč o ugrožavanju. Ukoliko pođemo od očevidne postavke da se društvena komunikacija odlikuje akumulisanjem moći u svojim određenim segmentima, lako je uvideti da korupcija, tj. zloupotreba akumulisane moći predstavlja osnovni oblik ugrožavanja društvene komunikacije. Društva koja su tu moć oblikovala u politički sistem, a to su bez izuzetka sva savremena društva, u tom sistemu su, uz efikasno sredstvo za rešavanje problema, dobila i izvor vlastitog permanentnog ugrožavanja.
Na koji način je moguća efikasna kontrola moći? Ako isključimo metafizičku zamisao o samokontroli i samonormiranju, ostaje nam ultimativan odgovor: moć se može efikasno kontrolisati samo konkurentskom moći, tj. politička moć se može kontrolisati isključivo političkom opozicijom.
Figura političke opozicije na nužan način sledi iz principa političke moći, a nije moralni postulat (u tom smislu da bi opozicija bila poželjna zbog same sebe), niti situacioni zahtev. Sve dok u društvima postoji politička moć, jedini način njene efikasne kontrole biće politička opozicija. Ovim ništa nije rečeno o konkretnom izgledu te opozicije. Ona može biti formirana kao konkurentska partija partiji na vlasti, ali to iz principa opozicije nužno ne sledi. Da bi opozicija bila efikasna, ona možda ne mora biti partijska, ali mora imati pristup svuda gde se radi o koncentraciji moći. Formalni uslov te mogućnosti jeste da se takva mesta bar približno mogu evidentirati. U zemljama u kojima je npr. vojni ili policijski vrh nosilac znatnog potencijala moći, a sam je izmaknut preciznom evidentiranju “kvantuma” moći, ne može biti govora o njenoj efikasnoj kontroli.
Da bi bilo stabilizovano knjigovodstvo društvene moći mora biti stvoren medij kroz koji su obavezni da prolaze osnovni tokovi društvene moći, tako da tu mogu biti mereni i kontrolisani. Pošto merenje i kontrolu mogu sprovoditi samo izabrani predstavnici relevantnih društvenih grupa, takav medij može biti samo ono mesto gde se ti predstavnici nalaze, tj. samo parlament. Osnovni uslov za efikasnu kontrolu političke moći jeste, dakle, njeno parlamentarizovanje. Drugi osnovni uslov je legalizovanje parlamentarne opozicije. Ako parlament iz svojih redova formira vladu kao jednog legitimnog nosioca političke moći, onda je postojanje parlamentarne opozicije najbolji garant da ta delegirana moć neće biti izmaknuta kontroli.
Ukoliko se zagovornici “nestranačkog pluralizma” odlučno zalažu za legalizovanje parlamentarne opozicije (naravno, uz ispunjavanje prethodnog uslova, tj. ukidanje svih vanparlamentarnih izvora političke moći), možemo verovati da im je zaista stalo do društvenog pluralizma kao izraza neometane društvene komunikacije. Ako oni, međutim, veruju da će raspad komunizma usporiti time što će legalizovati diskusiju, a osnovne odluke prepustiti autoritarnom političkom vrhu (koji i dalje deluje po principu demokratskog centralizma), onda očigledno nisu shvatili dalekosežnost krize komunizma.
Ukoliko je tačna generalna teorijska postavka, koju sam bez daljeg izvođenja naznačio, a u skladu sa kojom socijalizam predstavlja društvo kao skup fragmentarizovanih individua, tj. društvo bez vlastitog društvenog poretka, onda je stvarni višestranački sistem u prvoj fazi reforme socijalizma nemoguć. Autonomne društvene grupe tek treba da nastanu, umesto dosadašnjeg monopola reprezentovanja tek treba da budu socijalno uvežbane tehnike samointerpretacije, i tek treba da bude testirana korelacija između interesa i ideja. “Grupe” koje su po prirodi stvari već oduvek tu su etnički, verski kolektivi i pseudopolitičke grupe koje nastaju erozijom političke klijentele “starog režima”. Svaka od tih društvenih grupa može svoj identitet zamagliti time što će sebe proglasiti političkom partijom, ali što je više takvih partija, to je manje stvarnog višestranačkog pluralizma. Takav pluralizam je pre indeks raspada, nego novog života.
Socijalističke zemlje nalaze se pred teškim zadatkom da stvore okvir u kome će biti moguća rekonstrukcija ukinutog društva. Taj proces će proticati bolnije i teže nego što se to trenutno čini i najopreznijim savremenicima. Neuspeli eksperiment stvaranja “novog čoveka” i “novog društva” ostavio je posledice koje će mučiti i dolazeće generacije. Njih će uspeti da saniraju samo one zemlje u kojima izvori, obim i intenzitet političke moći postanu transparentni, merljivi i podložni kontroli. Svako političko delovanje koje ne služi tom cilju, ili mu čak protivreči, preuzima na sebe odgovornost za sve buduće civilizacijske padove. Tu odgovornost neće umanjiti deklarativno zalaganje za pluralizam i demokratiju.
Time što u sebi sadrži ideju političke konkurencije, višestranački pluralizam, premda realno bez socijalne podloge, potpomaže učvršćivanju okvira u kome takva podloga može da nastaje. Ništa u takvoj situaciji ne bi bilo fatalnije od partijsko političkih isključivosti i stvarnih sukoba oko prividnog uticaja. Ono što tek treba izboriti jeste pravo na opoziciju, a ne učešće u moći. Ako vođe i članovi bezbrojnih novoosnovanih stranki u socijalističkim zemljama, uključujući Jugoslaviju, u što skorije vreme ne shvate da višestranački sistem predstavlja funkciju, a ne cilj, biće i sami funkcionalizovani, i to upravo u interesu održavanja onih ciljeva koje su svojim političkim delovanjem nameravali da definitivno odgurnu u prošlost.
Stav, decembar 1989.
Peščanik.net, 12.12.1989.