poštanski sandučići
Foto: Peščanik

Pošte Srbije su dobile novog direktora. Tačnije, Zoran Đorđević je dobio Pošte Srbije. On je provereni patrijski kadar Srpske napredne stranke, čovek koji može da bude šta god poželi, i na vladi je prekjuče postavljen za čuvara plena.

Šta će Đorđević da radi u Pošti još nije rekao niti zna, ali nešto će valjda morati, mnogo toga ne valja i tinja ispod beznadežno zastarele državne firme. Pisma slabo putuju, elektronika je ubila poštanske kočije, nestale su razglednice i dopisnice. Penzioneri sve češće odlaze na bankomate, poštari nerado ishodavaju svoje uzaludne maratone. Pošta je nostalgija koja umire, ali na njenom vrhu je zlatno doba i ne vidi se odozgo očaj poštanskih radnika na dnu.

Direktor Đorđević ima zanimljivu biografiju, protivrečnu u mnogim njenim delovima. Ispada da je svašta završio, više nego što se moglo: neke finansijske akademije, visoke vojne škole, nešto krupno na Megatrendu a i u Atini. Sprema se da bude doktor, odbraniće to što valja braniti. Član je Mense, tako stoji na nekim mestima u opisu života Zorana Đorđevića, što navodi na zavist prosečnog sapiensa: čovek je genije! Zato Mensa, kao enigmatski klub i postoji, da odvoji bisere od kukolja, pa je Đorđević već na startu ostavio daleko iza sebe trust ćurećih mozgova.

Neki su novinari, nemajući druga posla, čeprkali po predmensijanskom rodoslovu poštara Đorđevića. Pa su otkrili da je pre naglog uspona među srpski politički šlag, bio šofer gospođe Jorgovanke Tabaković, guvernante Narodne banke Srbije. Ne znam šta je čaršija očekivala, da vozač zauvek ostane vozač, čeka gospođu pred kućom i vraća je, vozi po želji, trkne na pijacu po karfiol i tikvice.

Iz te uloge, u kojoj ima vremena za razmišljanje, opamećivanje i učenje, pripadnik radničke klase nije ostavljen sam sebi. Ne zna se kako, ali vozeći gospođu Jorgovanku, stigao je do Ministarstva odbrane. Ušao unutra, ostao tamo i postao državni sekretar. Kasnije i ministar vojni, mesto na kome se slobodno može okončati blistava karijera.

Logičan put za vozača militaristu vodio je ka novom ministarstvu: rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. I tamo je svakako ostavio neke tragove, ali je iz novog sastava vlade ispao. Istrpeo je neko vreme bez funkcije, i evo ga, u prilici je da pred nove izbore ponovi pretnju Krkobabića Drugog: penzioneri, ako ne glasate za Vučića, ne čekajte poštara!

Đorđević je etalon najbolje naprednjačke selekcije. Morali smo da saznamo kako govori član Mense, šta je sve u tim posebnim glavama koje čine blistavu esenciju ljudskog roda, kako im se roje misli u svom najboljem vremenu koje posvećuju prosečnom narodu.

Đorđević se požalio kako nije u stanju da doskoči Guglu, da mu više neće ni doskakivati, jer daje nelogične odgovore: ja guglam Mauritanija, meni izlazi Mauricijus!

Za jedan 8. mart, iz svog ministarskog kabineta, oprobao se u kompilaciji čestitarske poetike, koja se pretvorila u mizogini krah. Ovako je poručio slavljenicama: „sve žene vole bogataše jer je žena sirota, žena ne zna da poštuje nego da voli, ona ne traži da je poštuju, nego da je vole…“

Kasnije je objašnjavao da je citirao Dučića i Andrića, miksovao njih dvojicu i sebe, pa izabrao najbolje od toga. Nije mislio ništa loše, niti je mislio bilo šta, samo ono što žene misle o sebi. On je čovek patrijarhata, voli one koje ne poštuje.

Sastavio je potresan govor posvećen invalidima rada, i u tom istupu pobrkao ljudske udove, i ne pokušavajući da se ispravi: brinemo o ljudima koji su zbog poslova, u nezgodama na radu ostali bez genitalija…

U zaverama protiv vladara, izgleda da je ostao čist. Nije viđan sa Kokezom, nema snajper. Odan je gospodaru, koji mu je odao poštu. I onu trubu, stari rog, zaštitni znak Pošta Srbije. Sve to na domaćinsko staranje. Nekada su poštari svirali pred kapijama, donosili pisma iz daleka, pakete, čestitke, uglavnom lepe vesti.

Vozeći gospođu Tabaković, možda je maštao o mestu šefa voznog parka vlade. Častan posao, ne držiš kaljave krpe i pucval, ne silaziš u kanal, ne upada ti rabljeno ulje u oko. Član Mense, Njutn među kraljevima puteva, svoj čovek.

Dvostruki ministar je nadživeo sve svoje snove i još ih živi, ne pamteći gafove i ispade koji su jedino što je ostalo iz njegovih mandata.

Redovno se bavi fiskulturom, viđen je kako se rekreira u prirodi.

Mlad je, može da potrči, još ga služe genitalije.

Peščanik.net, 05.03.2021.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)