Povodom tekstova ,,Pad sajta i reakcije” i,,Pušenje je dozvoljeno” (,,Politika”, 29. i 30. januara)

 
Komentarima Slobodana Antonića i Dragoljuba Žarkovića o napadima na „Peščanik” i njegove urednice, „Politika” se još jedanput nije proslavila. Komentatori su osetili potrebu da žrtve napada vređaju. Moram da kažem da se to danas ipak nešto ređe sreće, bar kada nije reč o žutoj štampi. Odmah bi trebalo istaći da nije uopšte važno šta neko misli o tome koliko je ozbiljan napad na „Peščanik” i na njegove autorke. Potpuno je neshvatljivo da neko sebi uzme za pravo da žrtve napada naziva „paranoičnim” ili da sugeriše da pate od neke druge psihičke bolesti ili mentalnog nedostatka.

To ne znači da je bilo kome zabranjeno da tvrdi da je neko, recimo, paranoičan. U tome kako se to radi trebalo bi da ima neku ulogu urednik. Budući da povremeno pišem za novine u inostranstvu, mogu da kažem da bi me urednici u tim novinama pitali imam li ja dokaze da taj koga želim da nazovem paranoičnim zaista pati od paranoje (ili već od čega, na primer, Žarković smatra da urednica „Peščanika” pati)? Ako ne bih mogao da napišem kako ja to znam da je reč o paranoičnim osobama, urednik bi mi predložio da to izbacim, jer te novine ne objavljuju uvrede. Zato sam napisao da se nije proslavila „Politika”, jer računam da joj ne nedostaju urednici.

Da napravim digresiju: obično se za nekoga kaže da je paranoičan ako se bez osnova boji da će biti napadnut, a ne neko ko je bio žrtva napada. Takođe, postoji razlika između nekoga ko izmišlja neprijatelje i nekoga ko je predmet neprijateljskog napada. Ali te razlike očigledno izmiču komentatorima i urednicima „Politike”.

Ovaj nedostatak brige za profesionalni kvalitet komentara nije ništa novo u „Politici”. Dobar primer su komentari Đorđa Vukadinovića. On, svako malo, označi kao izdajnike ljude koji imaju drukčije mišljenje. Začuđuje da ga nijedan od urednika ne zapita kako neko može da bude izdajnik samo zato što drukčije misli? Štaviše, mnogi komentatori „Politike” pišu o onima koji gaje nepatriotske misli. Očigledno nikome ko uređuje „Politiku” ne pada na um da ih zapita kako je moguće misliti nepatriotski? Ukoliko bi oni to mogli da objasne, to bi svakako poboljšalo njihov komentar. Inače, bio bi na mestu savet da sve to izostave.

U Žarkovićevom komentaru nema zapravo ničega o čemu bi se moglo raspravljati. To je skup opservacija o ljudima, a jedna od njih je, kao što sam već rekao, uvredljiva. Kod Antonića se može naći i jedna tvrdnja, tako da ima smisla o njoj nešto reći. Naime, on smatra da „Druga Srbija” želi da bude u privilegovanom položaju. To je samo još jedan primer da je reč o ljudima koji ne veruju u demokratiju. Inače, ne bi se obraćali predsedniku države za zaštitu (što, koliko je meni poznato, oni nisu ni učinili). Jer to ne čine drugi koji su u sličnom položaju. Ili bar ti drugi ne mogu da očekuju da će im predsednik izići u susret, kao što jeste u slučaju „Peščanika”. A u demokratijama ne mogu postojati ljudi prvog i drugog reda.

Potpuno je, međutim, nejasno zašto je nedemokratski da se od predsednika države zahteva da učini sve da se zaštite novinari (i biciklisti i pripadnici manjina) i svi drugi kojima je bezbednost ugrožena? Državi je bezbednost građana prva briga. U demokratskim državama sasvim je normalno da se od nosilaca javnih funkcija zahteva da se staraju za bezbednost građana. To je zato što se oni biraju da to čine. Ne znam kako to drukčije da kažem: Borisa Tadića su glasači izabrali i zaposlili da brine o bezbednosti Svetlane Lukić, kao i svih drugih građana. Ako se drugi ne obraćaju predsedniku države, i drugim nosiocima državnih funkcija, to može biti zato što sumnjaju u demokratičnost svoje države, a ne zato što je takvo obraćanje zahtev za privilegiju. To, naravno, ne znači da bi predsednik države trebalo da učini bilo šta što je izvan njegovih nadležnosti kao jednog od nosilaca izvršne vlasti. Zapravo, bilo bi normalno očekivati da se on ovakvim povodima oglasi sve i da mu se niko i ne obrati, a i da se zainteresuje za to šta rade raznorazne državne službe da do takvih napada ne dolazi. Takoreći po dužnosti.

Druga je stvar što je bezbednost novinara privilegija u Srbiji. To je tema koje se ova dva komentatora „Politike” ne dotiču, osim negativno. Žarković se podsmeva urednici „Peščanika”, jer se ona neosnovano boji da bi država mogla da ima umešane prste u napadima na „Peščanik” i na nju. Pri tom se služi potpuno nedopustivim metodom: ima jedna osoba koja misli da je progone sve moguće strane službe, ergo svako ko misli da je žrtva neke državne službe pati od iste fobije. Zašto je, međutim, neosnovan strah urednica „Peščanika”? Opet, nema urednika u „Politici” da komentatora pita da to objasni. Recimo, da li je to zato što državne službe nisu bile umešane u napade na novinare i čak u ubistva novinara? Ili zato što predsednik države, o onima na nižim nivoima vlasti i da ne govorimo, dakle zato što on ni na koji način ne utiče na novine i na druga informativna sredstva? Ili možda zato što je apsolutno iracionalno povezivati sadržaj emisije sa napadima na nju? Ili se možda nikada nije dogodilo u Srbiji da posle verbalnih napada na pojedine novinare i njihove listove, emisije ili komentare usledi napad na njihovu imovinu i konačno na njih same? Ili se to možda događalo ranije, ali ne i tu skoro? Dakle, kako svega toga nema u Srbiji, kako se to sve nije događalo i ne događa se, potpuno je neosnovano da se bilo koji novinar, koji je meta napada, plaši da bi mogao da bude meta takvih napada. Ovo sam napisao na ovakav način naprosto da pitam urednike „Politike” da li bi oni bar pitali autore komentara koji iznose takve tvrdnje, da li bi ih bar pitali, ako već ne osećaju profesionalnu obavezu da zahtevaju – da li bi oni da iznesu dokaze za te tvrdnje? Ili bi ipak možda hteli da razmisle da li zaista žele da to tvrde? Jer se upravo to tvrdi kada se na ovakav način vređaju žrtve, koje se pozivaju na te činjenice kako bi razumele ko ih i zašto teroriše.

Rekao sam na početku da se „Politika” i u ovom slučaju nije proslavila. Ne razumem zašto evo već par decenija „Politika” nikako da propusti bar jednu priliku da se profesionalno ne obruka?

 
Politika, 31.01.2009.

Peščanik.net, 04.02.2009.