Čujem da je prošle nedelje bila jedna promocija knjige. Onaj krvolok iz Višegrada, Milan Lukić, osuđen na doživotni zatvor u Hagu, seo i napisao knjigu. Onaj što su ga uhvatili čak u Argentini; kažu da se tamo bavio još raznim drugim poslovima, ali ga za to nisu sudili.

Da se odmah razumemo: svako ima pravo da piše knjige, pa i zatvorenik. Iz dva isturena odeljenja Udruženja književnika Srbije – u Centralnom zatvoru i u Sheveningenu – stigla nam je do sada poprilična količina kojekakvih pisanija. Doktor Profesor je sam samcit, kaže, proizveo stotinak hiljada stranica plagijata koje potpisuje svojim imenom; Legija Ulemek marljivo piše svoje sastave; čak se i Radomir Marković, onaj „ubica na cesti“ (Johnny Štulić) i šef Slobine Udbe, latio kompjutera. Simo Zarić bio je skromniji, ali on je ionako samo pjesnik-amater, siromah. Što je zanimljivo, sve te pisanije – skribomanska hiperprodukcija – nalaze sebi izdavače, pa makar i one iz Magistrata. Nikakvo čudo: čak i Ljilja Bulatović ima izdavača. To je seksi roba, prodaju je neopevano dosadni akviziteri po kafanama. Oni bi još i da diskutuju o tome zašto simpatično društvo iz ćoška neće da kupi knjigu o, ne znam, Radovanu ili Ratku, pjesme Davida Dabića i već slično đubre. Aludiraju čak i na nedostatak „patriotizma“, sve ne bi li se ogrebali za to malo rabata. Dođe mi da ih „razbijem kao sudove lončarske“ iz Psalama.

E, sad: taj notorni zlikovac iz Višegrada imao je promociju svoje knjige u Beogradu, dakle. Bio je sprečen da je predstavi sam, ali se skupila izvesna ekipa u Parohijskom domu Hrama Sv. Save – od svih mesta. Čujem da je sasluživao i onaj Rajko Đurđević, ako ga se neko još seća, onaj iz NIN-a i sa TV Politike početkom devedesetih, onaj što je valjao „Memorandum“ umnožen na geštetneru, pa ga je posle krenulo kod dijaspore i skucao je nešto parica pomažući nejač na ognjištima; „četnički vojvoda“ pritom. Imao je problema po ZOM (oružju i municiji) kad mu je milicija našla pištolj sa dozvolom koju mu je napisao Božo Vučurević iz Trebinja. Ako ga se ne sećate, nemojte se ni truditi: imali ste sreće.

U nekim krugovima te dve okolnosti – da je Milanu Lukiću izašla knjiga i da je promovisana u Parohijskom domu – nisu naišle na odobravanje. Sveta Matera Srpska Pravoslavna Crkva našla se u neprilici i danima se skanjera da šta bi rekla o tome. S jedne strane, kako da vam kažem… S druge strane, pak, nije baš zgodno, je li… Meni se ta okolnost s Parohijskim domom, međutim, čini logičnom i doslednom.

Sadržaj te knjige još mi je nepoznat, jer može da se nabavi samo u Magistratu kod radikala-natražnjaka za 500 dinara. Čim se budem dokopao knjige, biće i prikaz, bez brige. Sve nešto slutim, međutim, da u toj knjizi neće biti onog glavnog: kako su otimali iz voza u Štrpcima državljane SR Jugoslavija i šta su im rekli dok su ih ubijali i bacali u Drinu; kako su zvučali vriskovi ljudi spaljivanih u kućama; kako je bilo klati i bacati u Drinu komšije civile; je li bilo slatko silovati i kasnije klati žene i kćeri svojih komšija; kako je Milana i Sredoja iz zatvora u Srbiji vadio rođak Sreten, onaj zbog čijeg je hapšenja smušeni Dušan Mihajlović posle organizovao one blesave proteste uniformisane policije; i već sve to. Jako bi me zanimao „subjektivni doživljaj“ Milana Lukića u vezi sa pomenutim i drugim događajima; nikako da shvatim šta se u glavama zlikovaca tog kalibra događalo u to vreme. Mogu da razumem onog Lugara Miljkovića, takođe patološkog ukoljicu, kad je hvatao svoje suborce iz Vojske Republike Srpske i prodavao ih Hrvatskom vijeću obrane za kasniju razmenu: pare su pare. Ne razumem zašto je mahnito ubijao zarobljenike u Bosanskom Šamcu, o čemu je Simo Zarić veoma ubedljivo svedočio u Hagu; valjda je Lukić tek kasnije shvatio da je bolje prodavati ih. Uzgred: tada je finski sudija Lindholm upitao Zarića zašto, kao naoružani oficir JNA, nije tada ubio Lugara; Zarić iskreno nije razumeo pitanje: kaže da bi bio ostao bez glave da je to učinio; izvršio svoju dužnost oficira i džentlmena, to jest. Još jednom uzgred: takvih ljudi je bilo u nekim prethodnim ratovima, o čemu drugi put.

Voleo bih, dakle, da u toj knjizi Milana Lukića pročitam njegovo viđenje događaja, umesto suve i činjenične proze haških optužnica i presuda i iskaza svedoka. Njegovu odbranu na sudu pratio nisam, jer znam na šta to uvek liči. Ali sada, kad je doživotna robija gotova i spakovana, Milan bi Lukić mogao da nas prosvetli, da mirno i natenane objasni zašto je to sve radio; možda nešto i shvatimo; možda olakša sebi. To bi bilo važno za naše razumevanje tih događaja, za poimanje mehanizma kojim konfuzna i priglupa ideologija (videti: „Ideologija srpskog nacionalizma“ od Prof. Dr. V. Š. na više od hiljadu strana, prepisana uglavnom od onog nekog Dr. Laze Kostića) postaje krvavi zločin nad živim ljudima i kako se taj prelazak iz tupave teorije u krvavu praksu zbiva. Gde su tu lični kompleksi fukare koja je videla svoju fukarsku priliku; gde je tu ratni plen; kako je šljam shvatio da je „sad ili nikad“. Lako je bilo Izraelcima sa Ajhmanom u Jerusalimu: nemačka urednost i pedanterija bile su od koristi tužiocu; optuženi se iskreno čudio kako mogu da ga krive zato što je samo „slušao naređenja“. Lukićev rat, tačnije rat braće Lukića, bio je haotičan, bez naređenja, bez dokumenata, bez referisanja nadređenima; skoro nagonski vođen. Kojim nagonima? Odakle nagoni?

Ali – o tome čim se dokopamo knjige.

 
Danas, 07.08.2011.

Peščanik.net, 08.08.2011.