Poneo sam sve što imam. U stvari, skoro ništa od toga nije bilo moje. Sve je bilo ili nešto drugo ili je pripadalo nekom drugom. Kofer od svinjske kože bio je kutija od gramofona. Mantil je bio očev. Kaput za grad sa somotskim okovratnikom bio je dedin. Kratke pantalone ujka Edvina. Kožne štucne našeg suseda Her Krapa. Teta Finine zelene rukavice. Moji su bili jedino tamnocrveni svileni šal i neseser, koje sam te godine dobio za Božić.

Januara 1945. još uvek je bio rat. Sablažnjeni što će me, po ciči zimi, Rusi odvesti ko-zna-kuda, svi su hteli da mi daju nešto, ma kako to beskorisno bilo. Jer nije mi bilo pomoći. Moj odlazak je bio neminovan: bio sam na ruskom spisku i svako mi je doneo poklon za put zadržavajući za sebe zle slutnje. Imao sam sedamnaest godina. Zahvaljivao sam se na poklonima, a u sebi mislio: i vreme je da odem. Doduše, moglo je da prođe i bez ruskog spiska kao neposrednog povoda, ali uz malo sreće, ovo će biti dobro za mene. Želeo sam da pobegnem iz te zagušljive varoši u kojoj je svaki kamen imao oči. Nije me bilo strah, više sam bio nestrpljiv. Grizla me je savest što se potajno radujem spisku koji je toliko uznemirio moju rodbinu. Oni su strahovali za moj život kada odem u Rusiju. A ja sam samo želeo da budem tamo gde me niko ne poznaje.

Tu mi se dogodilo nešto zabranjeno. Bilo je čudno, prljavo, bestidno i divno. Desilo se u dnu parka prepunog jovinog drveća, u žbunju iza travnatih brežuljaka. Posle sam krenuo kući i došao do kružnog paviljona gde su se održavali koncerti za državne praznike. Ušao sam unutra i seo. Sunčevi zraci su bušili fino izrezbareno drvo. Bele hvataljke su čvrsto prianjale uz drvene krugove, kvadrate i pravougaonike. To je bila slika moga sagrešenja, užasa u očima moje majke. U tom paviljonu sam se zakleo: nikada više neću doći u park.

Ali što sam se više obuzdavao, to sam se brže vraćao – već posle dva dana. Vraćao sam se svojim sastancima, kako sam zvao te aktivnosti u parku.

Na drugi sastanak sam otišao sa istim čovekom. Zvao se LABUD. Sledeći se zvao JELA. Treći UVO. Posle toga je došao DLAKA. Onda su došli ZLATKA i KAPA. Kasnije ZEC, MAČKA, GALEB. Onda BISER. Bila su to naša tajna imena. Bili smo kao divlje životinje u igri i ja sam joj se prepustio toga leta u parku, među brezama zategnute bele kore, iza neprobojnog zelenog zida od jasmina i zove.

Ljubav ima svoja godišnja doba. Jesen je stavila tačku na park. Lišće je opalo i drveće je ostalo golo. Preselili smo sastanke na bazen Neptun. Pored gvozdene kapije bazena stajao je ovalni znak sa slikom labuda. Tu sam se svake nedelje sastajao sa čovekom duplo starijim od sebe. Bio je Rumun. Oženjen. Neću reći ni njegovo ni svoje tajno ime. Došli bismo odvojeno: žena iza olovnog prozora blagajne, svetlucavi kameni pod, okrugli središnji stub, zidne pločice sa motivom lokvanja, izrezbarene drvene stepenice – ništa nije odavalo da je u pitanju unapred dogovoreni susret. Otišli bismo do bazena i plivali zajedno sa ostalima. Bili bismo sami tek u sauni.

U to vreme, pred sam odlazak u gulag – a to će biti slučaj i nakon mog povratka, pa sve do 1968-e kada sam konačno napustio Rumuniju – svaki takav sastanak povlačio je za sobom strašnu kaznu. Da sam bio uhvaćen, dobio bih barem pet godina. Mnogi su uhvaćeni. Posle surovog ispitivanja, odvođeni su pravo iz parka ili gradskih kupatila u zatvor kraj kanala. Sada znam: sa kanala se niko nije vraćao. Ako bi se i vratio, bio je to leš koji hoda. Ostareo, propao, nesposoban za bilo kakvu ljubav.

A što se tiče logora – da su me tamo uhvatili, ubili bi me na licu mesta.

Posle pet godina provedenih u logoru, svakodnevno bih tumarao kroz uličnu vrevu smišljajući najbolju verziju onoga što ću reći ako me uhapse. UHVAĆEN NA DELU: protiv ove optužbe pripremao sam hiljadu izgovora i alibija. I danas nosim taj tihi balast. Pakovao sam ga u tišini, toliko dugo i duboko da nikada neću uspeti da ga raspakujem rečima. I kada god progovorim, ja se samo prepakujem na drugi način.

Poslednjeg leta sastanaka, da bih produžio put do kuće od parka sa jovinim drvećem, ušao sam u Crkvu Svetog Trojstva. Tu sam doživeo prosvetljenje. Shvatio sam šta mi se dešava. Na stubu pored malog oltara bila je statua sveca u sivom ogrtaču sa ovcom oko vrata. Ovca je odisala mirom žrtve prepuštene svojoj sudbini. Postoje stvari o kojima se ne govori. Ali ja znam o čemu govorim kada kažem da ćutanje onoga koji će biti žrtvovan nije isto kao ćutanje koje ja nosim među zubima. Pre, tokom i posle mog boravka u gulagu – dvadeset pet godina sam živeo u strahu od države i svoje porodice. U strahu od dvostrukog pada, da će me država zatvoriti kao kriminalca, i da će me se porodica odreći zbog sramote. Izlozi, prozori na tramvajima i kućama, fontane i lokve na ulicama punim ljudi, postali su moja ogledala. Stalno sam ispitivao svoj odraz, u strahu da sam, uprkos svim mojim naporima, postao vidljiv.

Moj otac je bio nastavnik likovnog. Sa bazenom Neptun u glavi, trgao bih se kao da me je neko šutnuo kada on pomene AKVAREL. Bojao sam se da će sama ta reč odati koliko sam duboko zaglibio. Ili kada mi je majka rekla za stolom: Nemoj da zabadaš viljušku u krompir, raspašće se, upotrebi kašiku, a viljušku koristi za MESO. Slepoočnice su mi sevnule. Zašto ona koristi reč meso kada razgovaramo o krompirima i viljuškama? Na koju vrstu mesa ona misli? Meso je imalo sasvim drugo značenje na mojim sastancima. Sam sebe sam izluđivao. Reči su me čekale u zasedi i hvatale za gušu.

Moja majka, a posebno moj otac, kao i svi Nemci u gradu, divili su se lepoti plavih pletenica i belih dokolenica. Kod nas, transilvanijskih Saksonaca, to nije imalo toliko veze sa samim Hitlerom, koliko sa činjenicom da pripadamo arijevskoj rasi. U fizičkom smislu, moja tajna je bila posebno užasna, jer sam imao odnos sa Rumunom koji je nearijevac.

Želeo sam da budem daleko od porodice, makar to značilo i odlazak u logor. Jedino mi je bilo žao majke koja nije znala koliko me ne poznaje. Koja je, dok sam bio odsutan, mislila na mene više nego što ja na nju.

U crkvi, pored sveca sa pokornom ovcom oko vrata, u belo okrečenoj niši je stajao natpis: NEBESA POKREĆU VREME. Kada sam spakovao kofer, znao sam: bela niša je proradila. Ovo je vreme u pokretu. Bio sam srećan i zato što ne moram da idem u rat, u sneg na frontu. Budalasto ohrabren, rado sam pakovao sve što su mi donosili. Kožne štucne sa vrpcama, kratke pantalone, kaput sa somotskom kragnom – ništa od toga mi nije bilo potrebno. Ovde se radilo o vremenu u pokretu, a ne o odeći. Sa ovom ili nekom drugom odećom, svakako ću da odrastem. Svet doduše nije maskenbal, mislio sam, ali niko koga, po ciči zimi, odovode u Rusiju ne može izgledati smešno.

Dva policajca – jedan Rumun i jedan Rus – išli su po spisku od kuće do kuće. Oni su bili patrola. Ne sećam se da li su u našoj kući izgovorili reč LOGOR. I ako nisu, koju su još reč – osim RUSIJA – uopšte mogli izgovoriti. Ako i jesu, reč logor me ne bi uplašila. Uprkos ratu i mojoj strašnoj tajni, još uvek sam – sa sedamnaest godina – uživao u vedrom detinjstvu. Reči kao što su akvarel ili meso dopirale su do mene. Ali bio sam gluv za reč LOGOR.

Tada za stolom, kada je majka izgovorila reč meso, setio sam se kako sam se kao dete igrao dole u dvorištu i kako me je pozvala sa balkona: Ako smesta ne dođeš na ručak, ako budem ponovo morala da te zovem, slobodno možeš da ostaneš tu gde jesi, zauvek. Zaigrao sam se u dvorištu i kada sam se najzad popeo u kuću, rekla je: Sad možeš da pakuješ torbu i ideš u beli svet, pa tamo radi šta hoćeš. Odvukla me je u sobu, uzela mali ruksak i strpala u njega moju vunenu kapu i kratki kaput. Pitao sam je: A gde da idem? Ja sam tvoje dete.

Mnogi misle da je pakovanje stvar prakse, da naučite da to radite automatski, kao pevanje ili molitvu. Ali mi nismo imali tu praksu, a ni kofer. Kada je moj otac išao na front sa rumunskom vojskom, nije bilo potrebe za pakovanjem. Kada ideš u vojsku, oni ti daju sve. Osim što smo znali da mi je potrebna odeća za usput i nešto toplih stvari, zapravo nismo znali za šta treba da se pakujem. Nismo imali prave stvari, pa smo improvizovali. Pogrešne stvari su postajale one koje su nam potrebne i jedino ispravne zato što smo imali samo njih.

Moja majka je donela gramofon iz dnevne sobe i stavila ga na kuhinjski sto. Uzeo sam šrafciger i napravio kofer od gramofonske kutije. Prvo sam odvrnuo rotacioni mehanizam i disk. Onda sam plutom popunio rupu gde je bila kurbla. Ostavio sam somotsku oblogu, crvenu kao lisica. Nisam uklonio ni trouglastu pločicu sa onim psom pored levka i natpisom GLAS NJEGOVOG GOSPODARA (HIS MASTER’S VOICE). Na dno kutije stavio sam četiri knjige: Fausta, izdanje u tvrdom povezu, Zaratustru, tanko izdanje Vajnhebera i antologiju Osam vekova pesništva. Nisam poneo nijedan roman, jer romane čitaš samo jednom i nikad više. Moj neseser je išao preko knjiga. U njemu su bili:1 bočica toaletne vode, 1 bočica losiona za brijanje TARR, 1 sapun za brijanje, 1 ručni brijač, 1 četka za brijanje, 1 stipsa za zaustavljanje krvarenja, 1 sapun za ruke, 1 par makazica za nokte. Pored nesesera stavio sam: 1 par vunenih čarapa (braon, zakrpljene), 1 par dokolenica, 1 crveno-belu kariranu flanelsku košulju, 2 para rebrastih gaća. Na samom vrhu, da ne bi bio zgnječen, našao se moj novi svileni šal. Bio je jednobojan – tamno crven – ali ipak kariran, sa naizmeničnim sjajnim i mat poljima. I kofer je bio pun.

Pa onda, moj zavežljaj: 1 prekrivač sa kauča (vuneni, svetloplavo-bež karo, ogroman, ali ne mnogo topao). A umotani u njega bili su: 1 mantil (crno-beli, već prilično iznošen) i 1 par kožnih štucni (prastarih, iz Prvog svetskog rata, žućkastih, sa trakama).

I još moja prtenjača sa: 1-om konzervom šunke marke Skandija, 4 kriške hleba sa buterom, nekoliko kolačića preostalih od Božića, 1-om čuturicom vode sa čašom.

Moja baka je zatim odnela gramofonsku kutiju, zavežljaj i prtenjaču kod vrata. Dvojica policajaca su rekli da će doći u ponoć.

Spakovao sam i: 1 par dugačkih gaća, 1 flanelsku košulju (bež-i-zeleni karo), 1 prsluk sa zašivenim rukavima, 1 par vunenih čarapa i 1 par cokula. Zelene rukavice od tetke Fini leže su na stolu, spremne. Vezao sam pertle na cokulama i iznenada se setio da je majka pre nekoliko godina, za vreme praznika gore na Venču, nosila mornarsko odelo. Tokom šetnje namerno je pala u dugačku travu i pravila se da je mrtva. Imao sam tada osam godina. Sećam se svog straha da će se nebo srušiti na nas. Zatvorio sam oči da ne bih gledao kako me guta. Majka je skočila, protresla me i rekla: Kako si? Vidiš da sam živa.

Pertle na cokulama su bile zavezane. Seo sam za sto i čekao ponoć. I ponoć je došla, ali je patrola kasnila. Prošla su tri sata – čekanje je postalo nepodnošljivo. Onda su stigli. Majka mi je pridržala kaput sa somotskom kragnom. Uvukao sam se u njega. Ona je plakala. Na ruke sam navukao zelene rukavice. U drvenom prolazu – pored gasometra – moja baka je rekla: ZNAM DA ĆEŠ SE VRATITI.

Nisam mislio da ću zapamtiti tu rečenicu. Poneo sam je sa sobom u logor bez razmišljanja. Nisam znao da me ta rečenica prati. Ali takve rečenice opstaju nezavisno od nas. Ona je radila u meni, više nego bilo koja knjiga koju sam poneo sa sobom. ZNAM DA ĆEŠ SE VRATITI je postala moja saučesnica, zajedno sa lopatom u obliku srca, i moj anđeo zaštitnik od gladi. Pošto se jesam vratio, imam pravo da kažem: rečenica poput ove drži vas u životu.

Bilo je tri ujutru u noći između 14. i 15. januara 1945. kada je patrola došla da me privede. Zahladnelo je, bilo je -15 °C. Vozili smo se u kamionu sa ciradom kroz prazan grad do izložbene hale. Nekada je to bila saksonska festivalska hala. A sada je bio sabirni centar. Tu je bilo zbijeno skoro 300 ljudi. Na podu su bili madraci i kreveti od slame. Kola su stizala cele noći, iz susednih sela takođe, istovarajući ljude. Do jutra nas je bilo skoro 500. Nisam brojao. U izložbenoj sali svetla su gorela cele noći. Ljudi su se komešali tražeći poznate. Govorili su jedni drugima kako je stolarima na železničkoj stanici naređeno da ekserima ukucavaju daske od novog drveta, praveći stočne vagone. Ostali radnici su ugrađivali gvozdene peći. A oni preostali testerisali su klozetske rupe u podu. Dok su govorili, tiho i brzo, ljudima su oči bile širom otvorene; zatvarali su ih kada plaču, tiho i mnogo. Vazduh je mirisao na staru vunu, na znoj od straha, na masno pečenje, biskvite od vanile i na rakiju. Jedna žena je skinula svoj šal. Sigurno je bila sa sela: kosa joj je bila vezana u duplu punđu na potiljku, koju je na vrhu držao mali polukružni češalj. Zupci su se gubili u njenoj kosi. Virila su samo dva mala šiljka, kao dva mala uveta. Sa ovim ušima i debelom punđom, teme ove žene podsećalo je na mačku koja sedi. Sedeo sam kao posmatrač između uspravljenih nogu i gomila prtljaga. Na nekoliko minuta ophrvao me je san. Sanjao sam:

Majka i ja smo na groblju, stojimo pored sveže humke. Na sredini humke raste biljka sa krznatim listovima, visine meni do pojasa. Na stabljici je čaura sa kožnom drškom, liči na mali kofer. Čaura je otvorena, širine prsta, postavljena je crvenkastim somotom. Ne znamo ko je umro. Majka kaže: Uzmi kredu iz džepa kaputa. Nemam kredu, kažem ja. Kada posegnem u džep, tamo je komad krojačke krede. Majka kaže: Moramo da napišemo kratko ime na koferu. Hajde da napišemo RUT. Niko koga poznajemo tako se ne zove. Ja pišem RUT, kao da je to ime osobe koja počiva u tom grobu.

U snu mi je jasno da sam umro ja, ali da to ne mogu da joj kažem. Taman sam počeo da joj to govorim, kada je stariji čovek sa kišobranom seo pored mene na slamaricu, približio se mom uhu i rekao: Moj zet takođe želi da dođe, ali prilazi hali su čuvani sa svih strana. Ne puštaju ga. Mi još nismo otišli, on ne može da uđe, a ja ne mogu da odem kući. Na svakom srebrnom dugmetu njegovog kratkog kaputa letela je divlja patka, ili možda albatros. Krst na njegovim grudima ličio mi je na sidro. Njegov kišobran na štap za hodanje. Da li i to nosite sa sobom? Naravno, pa tamo pada sneg, čak i više nego ovde, rekao je.

Nisu nam rekli kada ćemo i kako ići od hale do stanice. Kada će nam biti dozvoljeno da krenemo, jer ja sam to tako video, jer sam želeo da odem, pa makar i u stočnom vagonu, sa gramofonskom kutijom i somotskom kragnom – da već jednom odem u tu Rusiju. Više ne znam kako smo došli do stanice. Stočni vagoni su bili visoki. Zaboravio sam proceduru ukrcavanja, proveli smo tolike duge dane i noći putujući u tom vagonu, da mi je izgledalo kao da smo oduvek u njemu. Takođe ne znam koliko smo putovali. Tešio sam se mišlju da putovati dugo znači odlaziti daleko. Dokle god putujemo, ništa ne može da nam se desi. Sve će biti u redu dok putujemo.

Muškarci i žene, mlado i staro, sa prtljagom na vrhu gornje daske. Govore ili ne govore, jedu i spavaju. Flaše rakije idu u krug. Tu i tamo, kada smo se manje-više navikli na putovanje, bilo je i pokušaja maženja. Gledali smo krišom, jednim okom, a drugim – na drugu stranu.

 
Prevod sa engleskog: Vladimir Mušicki

Herta Miler, odlomak iz poslednjeg romana, Sve svoje sobom nosim, nagrađenog Nobelovom nagradom za književnost za 2009, Signandsight, 28.09.2009.

Peščanik.net, 29.10.2009.