Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

„Drug Tito jaše na čelu kolone, uz usku stazu planinsku…“ Partizanski pesnik je lično gledao spretnog Broza kako na izabranom zelenku predvodi vojsku, kojoj će samo par meseci kasnije postati vrhovni komandant.

Ovaj prolog, naravno, nije u vezi ni sa kakvom ideologijom, niti podstiče stari, davno arhivirani kult; on izvire iz epskog viđenja antifašističke borbe, te je u svojoj biti složeni odnos nasušnog sklada između komandanta i gerilskih trupa koje on vodi.

Svojom jednostavnom leksičkom deskripcijom, pesnik je rekao kako pouzdan vojnički vođa razume one koji ga slede, inače bi se kolona rasula i pogubila po urvinama.

Danas smo deo eksperimenta i samoučkog sricanja istorije, nevoljni svedoci gospodarske ambicije da se iz pogubne i prljave radikalske biografije zakorači pravo u mitologiju vrhovnog komandovanja.

Naravno da je ta nova povest sasvim lažna, jer je sa Titom umrla i institucija vrhovnog. Nje nije bilo, niti je ima i u jednom potonjem ustavu ili zakonu o vojskama koje su živele pa nestale od osamdesete naovamo. Ali, ministar vojne sile, Aleksandar Vulin, uporno udeljuje titulu vrhovnog Aleksandru Vučiću.

Taj čovek, kao predsednik Srbije, u skladu sa postojećim normama komanduje srpskom vojskom, ali nigde mu ne stoji da je vrhovni. Vulin se ne obazire na stvarnost, on učestvuje u proizvodnji nove, pa kaže: „Zahvaljujem vrhovnom komandantu vojske Srbije Aleksandru Vučiću što će plate biti povećane deset odsto, uprkos brojnim otporima…, i da ćemo (misli na vojnike) od prvog januara imati veće plate nego što smo ikad imali.“

Zanimljiv je ovde sukob i sklad dvostruke laži: vrhovni komandant koji ne postoji obezbeđuje plate kojih nikada nije bilo. Vulin je idealni promoter ove verzije beskrajno lažljivog novogovora. U stvari, iako nastavlja svoja zamršena i neubedljiva petljanja, ove skaredne neistine nisu sasvim njegove, uprkos uobičajenom, protivrečnom, besmislenom načinu kazivanja.

Kad je u svoje vreme, kao sveži ministar odbrane, Vulin izrekao neku ratobornu nesuvislost koja se nije dopala Hrvatskoj, Vučić je rekao: „Ne brinite vi što Vulin to govori, pustite ga neka govori, ja sam vrhovni komandant.“

Nije verovatno da je Vučić pogrešno razumeo zakonske imperative, ako i dalje verujemo u deo biografije koja ga prikazuje kao briljantnog studenta beogradskog pravnog fakulteta. Moguće je da je taj student, uprkos biografskoj mitologiji, ipak nekako smandrljao pravo, učeći najvažnije lekcije iz bezvrednih Šešeljevih kupusara, pod rukom Olivera Antića. Moguće je, jer neki njegovi govori, upotreba oskudnog jezika i ustajalih frazetina u svakodnevnim kazivanjima o svemu, nisu pouzdan svedok besprekornog obrazovanja. Rupčage se vide na sve strane.

U opticaju je najbrutalnija samopromocija, koja ima smisao lažnog predstavljanja. Zašto predsednik uporno govori da je ono što nije, iako sigurno zna da pritom izgovara besprizornu laž?

Pre pokušaja da odgovorim na ovo pitanje, moraću da navedem izvor drugog dela sublimirane obmane u izjavi Vulina, koja glasi kako će vojničke plate biti „veće nego ikada“. Ni to Vulin nije izvukao iz razuđenih sadržaja svoga uma, nego je naprosto citirao gospodara. Samo pre pet dana, Vučić je tronuto saopštio narodu da će posle prvog januara „plate i penzije biti veće nego ikada!“

Ova laž je očigledna, dakle aksiomatska i brutalna te se ne mora dokazivati. Recimo samo da su penzije bile daleko veće nego što će iznositi, čak i ako bude prvojanuarskog iznenađenja.

Ovde navedena simbioza dve očigledne sistemske laži (da sad ne pravim dugačak inventar kapitalnih vladajućih neistina), pomaže nam da razumemo i njihove mehanizme, svrhu i način bezobzirne produkcije.

Rekao bih da je proizvodnja i distribucija laži suštinski posao i poslednja tajna opstanka vladajuće grupe. U ambijentu neprekidnog podizanja tankih kulisa od šper ploče, prljave vode i stiropora, te izgradnje zaumnog sveta koji nigde pa ni ovde ne može da opstane, samo je laž pouzdana investicija. Istina je pogubna, ona bi neposredno razorila ovu bezvrednu scenu i pokazala da tu ničega nema, niti je bilo šta postojalo osim julsko-radikalskog sunovrata. Drugi deo tajne sadržan je u okolnosti da još ima dovoljno onih koji osim tih laži ne priznaju drugu istinu.

Iz tog nastranog saveza nastale su najotrovnije opsene ovdašnjeg Crnog Guje i njegovog Boldrika, te njih dvojica svaku zajedničku obmanu smatraju ispunjenjem duga prema sebi. Kako krivotvoreni vrhovni, tako i njegov posilni, obojica tipski škartovani i dembeli za bilo koji, pa i vojnički posao.

Ne znam jesu li vojnici poverovali Vulinovom govoru o naporima vrhovnog da ih usreći. Izgleda da nisu, jer razloga za veru nemaju. Događa se ono što odavno nije, da vojnici i policajci postaju embrioni pokreta borbe za prava radnika. I odatle je izvesna potpuno nova politička opcija. Nema tu naznaka bakunjinizma, niti neke nove revolucije. Ali, bez političke borbe, badava traganje za „socijalnim dijalogom“ u državi monologa, tako da će pobunjeni ljudi formirati svojevrsnu „vladu u senci“, sa kandidatima za resore u ministarstvima sile.

Rekoh „pobunjeni ljudi“, što je i lozinka poruke sa tribine Peščanika u Užicu: „Hoćemo li se pobuniti ili propasti!“ To pod uslovom da već nismo propali.

Vrhovni komandant druga Vulina sve se lošije oseća pod ocenama da je u Srbiji medijski mrak gušći nego ikad, pred saznanjem da za njega nema vojničke pesme, niti muške soldatske ljubavi. One koje je godinama lagao sinoć je, bez imalo srama, optužio da lažu. Ali, sve se to može pokriti zaklonom sačinjenim od nove javne radosti. Uskoro na državnoj televiziji kreće razdragani šou, festival sveopšteg veselja, optimizma i razbibrige, pod simboličnim nazivom „Luda noć“.

Šta bi bilo prirodnije, no da na vrhuncu radovanja, u centar ludosti na svom izabranom doratu ujaše vrhovni lično.

Peščanik.net, 17.10.2017.