Foto: Slavica Miletić
Foto: Slavica Miletić

Dobrotvor je ponovo najavio podelu nekih para svom usahlom glasačkom telu. Ako ga nešto iznenadno i veliko ne omete, tako će platiti još jednu izbornu pobedu koja označava dugo putovanje svih nas u njegovu prošlost.

Čitava industrija obmana, lopovluka, iluzija i nasilja sprema se za te izbore. Mrtve duše su samo jedna stavka u zabludi o večnoj vlasti, ma koliko njeno trajanje bilo nepodnošljivo dugo. U jednom trenutku sve to u čemu je nestalo ovo nesrećno društvo, ipak mora da se stropošta, uz težak zadah smrti. Katarza će biti spasonosna, ali isto tako mučna kao i sve godine koje su nam pojeli nezasiti glodarski odredi.

Vladajuća klika u Srbiji je sasvim na kraju svoje evolucije, i nije u stanju niti želi da joj se odupre. Sve je manje politička vlast koja upravlja nekim poslovima u korist društva, sve više kriminalni sindikat zadužen za oblikovanje svojih zlodela mehanizmima privatne države.

U tome nema ni uobičajene mimikrije koja bi da sakrije da su u cara kozije uši. Busanje vladara u grudi da je Srbija moćna i da je zbog toga svi mrze neuverljivo je do granice dnevne političke parodije. Nema mržnje koja bi bila ravna njegovoj, i to razorno osećanje realizuje se kao potresna nemoć pred istinom koju taj sve teže drži pod logičnom kontrolom.

Suštinu vladavine i svog zlatnog doba vladar je objasnio u programskom govoru o Koluviji, koga je nežno branio od zajedničke sudbine. To je bio pokušaj ezopovske amnestije čitavog sistema izgrađenog po kolumbijskom modelu, koji je prethodno valjalo sačuvati jeftinim kulisama od stiropora, zastava, himne i tvrdog šovinističkog kiča. Uz slobodu za heroja Zvezdana Jovanovića.

Već je bilo zamagljenih pokušaja koketiranja režima sa svojim odrazima u podzemlju. Vladar teško može da porekne, a više i ne poriče neke svoje mračne veze sa licima koja narušavaju svačiji ugled. Ili on njihov, svejedno. Ne znamo pouzdano koji su ljudi na merama bili na drugoj strani u aferi prisluškivanja i o čemu je, osim o fudbalu sa njima razgovarao njihov predsednik.

Odbrana Koluvije je otvoreni pristup problemu. Da, on jeste naš. Nije učinio ništa loše, a i da jeste, pa šta? Vidite, te biljke koje je on gajio, pa to se legalno sadi i zaliva u mnogim državama. Bio je dve godine u pritvoru, zar je to malo?

Ovaj režim već otvoreno funkcioniše kao mafija, a protiv nje se vlast bori svim sredstvima. To je perpetuum mobile, energija koja se obnavlja sama od sebe. U svemu tome, vladajuća kriminalna grupa postoji kao familija ujedinjena i razorena interesima. U okviru familije, najvažnija porodica čuva se zaštitom tajni u trijumviratu Vučić – Vulin – Stefanović. U tome je Nebojšina glava na panju, a gazdina jajca u procepu. Niko ne sme da kaže šta zna, a onaj koji zna sve još nije dokučio šta Stefanović zna o njemu. I drži ga na braniku otadžbine zasejane konopljom, samo da ne zucne šta zna o bati.

Negde je nestao policajac Slobodan Milenković, Sentin sin, onaj koji je uhapsio Koluviju. Pre nego što su ga sklonili, iznudili su mu izjavu da Vučić Andrej nema nikakve veze sa Jovanjicom.

Moguće je da Neša zna neku drugu verziju. Koluvija je njegov plen. Stefanović je čovek čiji mazohizam nema granica. Dok ga razapinju u sekti kojoj pripada, on se uporno zaklinje svom mučitelju i postaje jeftina žrtva sopstvenog ćutanja.

U nešto boljem stanju je Siniša Mali, ministar u Aninoj vladi. U otvorenoj Pandorinoj kutiji vidi se da je zaista imao 24 stana na bugarskom primorju i da je ta dobra u međuvremenu prodao. Za diplomu doktora koju je izgubio zbog krađe tuđeg znanja još se bori. Njegova etička građa je kremen kamen, temelj vladavine.

Moglo bi se zaključiti da ovaj režim, koji se odmetnuo duboko ka podzemlju kako bi ostao na vrhu, čine lupeži i njihovi mentori, porodice sicilijanskog i kolumbijskog tipa i njihovi medijski psi čuvari.

Oni se od takvih ocena više ne brane, pokazujući u svojoj kriminalnoj evoluciji šta su želeli da postanu.

To godinama rade i govore, a još ih nismo razumeli.

Peščanik.net, 05.10.2021.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)