Vučiću mora da pada rejting. To je prva pomisao koja čoveku padne na pamet kada čuje vest da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić prisustvovao konstitutivnoj sednici Nacionalnog tima za preporod sela. Naime, jasno je da od tog velikog i šarolikog društva – uzgred, u timu su sve sami autoriteti za poljoprivredu, zdravstvo, obrazovanje, kulturu, sport…, samo nema nijednog seljaka – za selo neće biti nikakve koristi. Ali, idu izbori, treba pokriti, finansijski dabome, svaki delić biračkog tela.
Da je tako potvrđuju i najavljene izmene zakona o agraru od kojih se očekuje da spreče propadanje srpskog stočarstva. Zapravo, aktuelna vlast od svojih prvih dana – u skladu sa, mora se reći, savetima izvesnih stručnjaka – pokušava da unapredi stočarstvo. U tom cilju, poslednjih 5-6 godina sistem privilegija za stočare stalno je dograđivan. Jedna od glavnih mera bilo je pravo prečeg zakupa zemlje. To pravo se predviđenim izmenama još više proširuje, odnosno produžava na osam do 10 godina. Drugim rečima, kada se državna zemlja izdaje u zakup, prvo se namire stočari, a za druge, ratare recimo, šta ostane.
I, kakav je bio rezultat te mere do sada? Da li se stanje u stočarstvu popravilo? Kao što nadležni saopštavaju – nije. Stočarska proizvodnja je pala, ali se korupcija povećala. Kako? Pa tako što su stočari – ne svi naravno, ali je primera bilo na pretek – zemlju koju bi dobili odmah, po višoj ceni naravno, izdavali u zakup ratarima. Onda su se i neki ratari dosetili pa su počinjali da se bave (i) stočarstvom što je takođe bilo loše. Sve u svemu, troduplo golo: loše za stočarstvo, loše za ratarstvo, loše i za građanstvo.
Politika subvencija ima(la) je još jednu manu. Ona je podsticala proizvodnju na malom i zatvorenom tržištu kakvo je srpsko. Tako da se dešavalo da pojedinci, privučeni subvencijama ulože pare u stočarstvo, onda dođe do povećanja proizvodnje što znači i do porasta ponude na tržištu, ali pošto nije bilo mogućnosti za izvoz cena je padala i ljudi su gubili novac. Tako je država svojom pogrešnom politikom (iza koje su, istina, to moram da ponovim, uvek stajali „stručnjaci“) upropastila veliki broj ljudi. Za tu štetu nikada niko nije snosio nikakve konsekvence, makar moralne i stručne, ako ne i neke druge.
Na kraju, najvažnije, zašto Srbija ne može da izvozi. Rusko tržište se pokazalo kao lažna nada, a za evropsko, u najkraćem, Srbija nije ispunila potrebne standarde koji garantuju zdravstvenu ispravnost mesa. Recimo, kada je reč o svinjama, nije rešen problem sa svinjskom kugom. Zbog toga ni čuveni Klemens Tenis još nije došao u Srbiju. Čemu povećanje proizvodnje svinjetine ako izvoz u Evropu nije moguć. Kada je, zatim, reč o govedarstvu, Srbija nije uspostavila sistem kontrole koji isključuje rizik od bolesti ludih krava. Kod piletine se, pak, radi o sistemu kontrole koji garantuje da meso nije zaraženo salmonelom, itd.
Ako neko misli da je to nešto neizvodljivo, treba da zna da je Crna Gora uspela da izgradi sistem kontrole goveđeg mesa i da je dobila pravo na izvoz u EU, a da je to isto Bosni i Hercegovini uspelo sa piletinom. Uzgred, to su „tamo“ uradili stručnjaci koji su odavde oterani, jer nisu bili partijski podobni ili, eto, nisu zaslužili da se nađu u Nacionalnom timu.
I sad, pošto sve te silne subvencije stočarima nisu dale rezultate kao rešenje se predlaže – povećanje subvencija.
Ovaj slučaj je zbilja paradigmatičan. Jer lepo pokazuje šta se dešava kada država radi ono što ne treba, a ne radi ono što treba. Upliće se direktno u privredni život dodeljujući različite privilegije jednoj grupi učesnika na tržištu i destimulišući drugu grupu, umesto da uspostavlja pravila i standarde, i stara se o njihovom poštovanju.
Peščanik.net, 19.06.2019.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Putinovo „paljenje Rajhstaga“ i Vučićevo pumpanje srpstva - 29/03/2024
- Pretnja mirom: Srbi, Rusi i Kant - 22/03/2024
- Željko Obradović, državni neprijatelj - 23/02/2024
