ispucala zemlja
Foto: Ivana Tutunović Karić

Zdrava hrana i čista voda, zajedno s čistim vazduhom – to je ugroženo. Klimatske promene opasne su zato što će se zbog njih smanjiti površina obradivog zemljišta (i zbog porasta nivoa mora i zbog širenja pustinja) te presahnuti izvori pitke vode. Jeste, tako je jednostavno. Kao što to sažeto i precizno prikazuju dvojica autora knjige „Kako se sve može urušiti“, vrtoglavi progres oslonjen na neobuzdano korišćenje fosilnih goriva u proteklih par vekova zakucaće se u zid – planeta to naprosto više ne može da izdrži, na razne načine. Imamo doslovno kataklizmu u najavi.

I ne, neće se sve u trenu raspasti i nestati. Proces urušavanja trajaće, a moguće je da je već počeo. Ljudi će se masovno seliti odande gde više ne bude uslova za život ka mestima gde je život još moguć. Stotine miliona ljudi. Gledali smo to mnogo puta – to je jedna od omiljenih tema distopijske naučne fantastike. Stariji čitalac, moj vršnjak, seća se prvog „Mad Maxa“ iz 1979. Mlađi su 2015. možda odgledali četvrti nastavak „Mad Max: Fury Road“. Te davne 1979, film Georgea Millera zaista je izgledao kao fantastika. Millerovo delo iz 2015. na ivici je realizma. Tako su se menjale stvari u protekle četiri decenije.

Millerov imaginarijum u tih pola veka ostao je pak manje-više isti. Osnovna premisa prvog „Mad Maxa“ bila je utemeljena u realnim procenama naučnika da će zalihe fosilnih goriva uskoro biti na izmaku. Na tom uvidu Miller je izgradio zastrašujući svet borbe svih protiv svih za goli opstanak. Ali, njegov film nije bio izuzetno uspešan kao realna opomena, već kao petparačka zabava. „Mad Max: Fury Road“ takođe je zabavan, ali u novim okolnostima to više nije jeftina/bezbrižna zabava. Da li je i koliko zabavno državnicima u Glazgovu, na skupu UN-a o klimatskim promenama, možemo samo da nagađamo.

Deluje komično kada britanskog premijera napadaju što će se u London sa skupa u Glazgovu vratiti privatnim avionom, a ne recimo vozom. Te će tako svojim primerom pokazati kako nije mislio ozbiljno ništa od onoga što je rekao da će Britanija preduzeti kako bi se klimatska katastrofa izbegla. Na to služba za PR britanske vlade odgovara da je reč o posebnom avionu: taj avion mnogo manje zagađuje sredinu od aviona koji britanski premijer inače koristi za putovanja. Eto „ozbiljne“ kritike i „ozbiljnog“ odgovora na nju. Mi možemo samo da se pitamo kako je u Glazgov stiglo ostalih dvestotinjak zvaničnika.

Jeste, mogli su svi da se sretnu i na zoomu. Nije se desilo. Pa se i Vučić zaputio u Glazgov. I odande nam šalje sličice za spomenar. On s Macronom. On s Janšom. On s Ramom. On s… Mnogo je „prijatelja“ u Glazgovu, kaže Vučić. I sa svakim ponaosob on razgovara. O čemu? O zaštiti životne sredine? Ko zna, možda i o tome. On pak kaže da pričaju o poslovima, o otvorenom Balkanu… Pa što u Glazgovu o tome? Kada bismo sad rekli da zbog toga nisu morali na dalek put, možda bismo i od njih saznali da su leteli posebnim avionom koji… Znate već.

Ali, nije stvar u avionima i arčenju resursa, kako državnih tako i planete, bez ijednog dobrog razloga. Evo šta je pravo pitanje: da li je Vučić spreman da čuva planetu kao što čuva Srbiju? Ako je tako, onda je njemu morao biti strogo zabranjen dolazak u Glazgov. Jer od Srbije posle Vučića neće ostati kamen na kamenu. Recimo, Srbiju kovid desetkuje, Vučić ne mari. Dobro, kovid desetkuje i žitelje nekih drugih zemalja. Recimo, Indije. Premijer Indije pak obećava da će njegova zemlja do 2070. prestati da emituje štetne gasove u atmosferu. Što može da znači da ni od Indije, posle Modija, do 2070. neće ostati kamen na kamenu.

Dobro, kovid je nešto drugo. Nađimo bolji primer. Recimo, da li bi Vučić čuvao planetu kao što će čuvati Srbiju davanjem dozvole kompaniji Rio Tinto da u Mačvi otvori rudnik. Na početku smo rekli, zdrava hrana, pitka voda, čisti vazduh – to treba čuvati. I sve to će u Mačvi (a potom i u čitavoj Srbiji, jer se ne može efikasno izolovati) uništiti Rio Tinto. Zbog litijuma. A litijum je tobože neophodan da bi se fosilna goriva zamenila strujom. Laž. Ni litijuma ni struje nema bez upotrebe fosilnih goriva. Litijum produžava korišćenje fosilnih goriva, ne zamenjuje ih. Dakle, time se agonija nastavlja, a ne prekida.

Šta o tome misle u Glazgovu? Ne znamo. Niko tamo ne pominje Rio Tinto. Barem ne da ih čujemo ovde. Ali, sva je prilika da Vučić o tome razgovara u četiri oka. Javno – zelena agenda. Ispod žita – rudnik. Da je sreće da ovde imamo ozbiljnog političara i da je jedan takav mogao otići u Glazgov, šta bi tamo radio i o čemu bi se dogovarao? O kvotama, naravno. Taj bi u Glazgovu, u razgovoru s Macronom i ostalima morao da utvrdi koliko bi ljudi iz Srbije njihove zemlje primile kada Vučić ovde otvori Rio Tinto. Na vreme da se planira, a ne da se strada na granicama kao što sada stradaju nesrećni migranti s Bliskog istoka.

Peščanik.net, 02.11.2021.

EKOLOGIJA

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).