Vučiću, objavi dokumenta. Vučiću, naredi hapšenje odgovornih. Vučiću, oslobodi uhapšene demonstrante. Nisu to više zahtevi meštana sa propagandnih turneja – da im predsednik asfaltira put, izgradi fabriku ili popravi trafo stanicu. Ljudi koji se bore protiv Vučića traže od njega ono za šta (znaju da) nije nadležan. Ti isti ljudi, ili njihovi saborci, istovremeno ga optužuju za kršenje ustava, delovanje mimo nadležnosti. To je (samo) još jedna sličica u albumu šizofreničnih kontradiktornosti koje živimo. Ilustracije radi – u istraživanjima javnog mnjenja gotovo redovno imamo građane nezadovoljne stanjem (sopstvenim ekonomskim, korupcijom), koji nemaju poverenje u vlast, a očekuju da vlast reši probleme. Očekuju da Vučić reši sve probleme, moglo bi se dodati bez mnogo premišljanja.
A dobro znamo da nije rešenje da on to obavlja, već bi trebalo da pusti institucije da rade svoj posao. Ali to je upravo ono što Vučić i vučići pričaju – pustite institucije da rade svoj posao. Dobro znamo, takođe, i kako institucije rade posao. Ili šta one doživljavaju kao „svoj posao“. U začaranom krugu smo.
Šta je rešenje u ovoj situaciji, koju oklevam da nazovem pat pozicijom, jer mi se čini da građani i studenti, u prvom redu, imaju, šahovskim žargonom, tempo?
Vučić bi morao da izvede političko samoubistvo da bi ispunio zahteve na pravno valjan način. Hajde da krenemo od toga da ne želimo da pravdu ili privid pravde dobijemo njegovom milošću, mimo zakona i nadležnosti. I da neće izvršiti političko samoubistvo. U tom slučaju, onaj neizgovoreni zahtev, a koji je uslov za stvarno ispunjavanje ispostavljenih zahteva, da se institucije (i mediji, pre svega) oslobode, Vučić može da pokuša da izigra stvaranjem privida da je to učinjeno ili da se na tome radi, kako bi ugasio požare. Međutim, pokušaj prevare sa objavljivanjem (dela) dokumenata i tvrdnjom da je sve (izrečene) zahteve ispunio, i pokušaj podmićivanja studenata i fakulteta, po svemu sudeći nisu mu prošli. Može sada i da pokuša sa obrazovanjem radnih grupa koje će (navodno) rešavati probleme jedan po jedan, ali nismo zaboravili da još traje rad (ili privid rada) na ispunjavanju preporuka ODIHR-a (koje Dačić u međuvremenu bagateliše, u obraćanju šefu Misije OEBS-a na konferenciji posvećenoj borbi protiv korupcije, 10. decembra) a rezultati se ne naziru. Ako otpišemo i podnošenje ostavke, kao još drastičniji i brži oblik političkog suicida, i pokušaj prevare sa raspisivanjem izbora ili „savetodavnog referenduma o razrešenju“ u ovim izbornim/referendumskim uslovima, ostaje ono o čemu su poslednjih dana, pomenuću samo neke, govorili Biljana Stepanović ili Ivan Ninić.
Sve sem tog (na protestima) neispostavljenog zahteva da se nakon ostavke vlade formira prelazna, tehnička vlada, koja će pripremiti uslove za naredne (koliko-toliko) fer parlamentarne izbore, na koje Vučić izvodi svoju listu i dalje kao predsednik, vodi u nastavak mrcvarenja, slabljenje i umrtvljivanje probuđene energije, nakon čega će autokrata biti još jači i bezobzirniji.
A kad smo kod pojma „autokrata“, na kraju jedno izvinjenje i jedan izraz zahvalnosti.
Izvinjenje, ne biste pogodili, ide pomenutom autokrati jer sam umanjio njegov autokratsko/diktatorski potencijal, navodeći da je i u toj kategoriji na globalnoj skali toliko sitan da se nije našao čak ni u fusnoti knjige Trajsmana i Gurijeva „Spin diktatori“. To je tačno, ali važi za prvo izdanje knjige. Zahvalnost dugujem vlasniku i uredniku Arhipelaga1 Gojku Božoviću od koga sam saznao da se Vučić ipak pominje u predgovoru drugog izdanja na engleskom. Eto dokaza da marljiv rad donosi rezultate.
A kad smo već kod marljivog rada i rezultata našeg autokrate/diktatora/spin diktatora, da li nam je ovo „priznanje“, koje je stiglo od autora pojma „spin diktatori“, dovoljno da Vučića definišemo na taj način, da ga stavimo u niz u kome su njegove kolege (i braća) poput Sija, Orbana, Nazarbajeva, Erdogana, pa čak i Putina?
Primeri iz istorije i literature pokazuju nam da u Vučićevim delovanju možemo prepoznati podudaranje sa akcijama i nastupima vladara iz raznovrsnih kategorija – od klasičnih diktatora 20. veka, onih koji su gradili kult ličnosti do gotovo nezamislivih razmera, pa preko više puta pomenutih spin diktatora, do autokrata pa čak i demokrata koji posežu za „političkim teatrom“.
Da krenemo od kraja – Boris Džonson je poslednjeg dana kampanje pre pet godina raznosio mleko (potencijalnim) biračima.
S druge strane,2 Nikolaje Čaušesku je na poslednjem mitingu, 21. decembra 1989. godine, pričao o povećanju plata, penzija, dečijih dodataka, o „zajedničkoj akciji centara koji žele da naruše integritet i suverenitet Rumunije“, o jedinstvu, imperijalističkim pokušajima da se ono pocepa, stranim obaveštajnim službama.
Nijedan zvaničnik u vreme haićanskog diktatora Papa Doka nije smeo da preuzme zasluge za neku dobru odluku. Sve pozitivno, pa i povoljni vremenski uslovi, bilo je zasluga predsednika, na čije su mitinge učesnici dovoženi kolonama kamiona. Okružio se malo grupom najprivrženijih pristalica, a ogromna većina Haićana je živela u apatiji i strahu da ne bude gore.
U Italiji je bilo malo udobnije – na Musolonijeve mitinge građani su dovoženi autobusima, dobijali su pozive sa rasporedom, a ko se ne odazove, suočavao se sa novčanom ili zatvorskom kaznom.
Kim Il Sung je pčelarima, voćarima, građevinarima, livcima delio savete kako da rade svoj posao. Ni Mengistu nije štedeo „stručne“ savete – direktorima bolnica, poljoprivrednim stručnjacima, rukovodiocima industrijskih postrojenja, bez razlike.
Musolini je, navodno, na primedbu da je Akile Starače, koga je postavio za generalnog sekretara partije, „idiot“, odgovorio „Možda je idiot, ali je lojalni idiot“. Za fašistička nedela i bahatost, Italijani su krivili lokalne lidere i ponavljali „Kad bi samo Duče znao“. I Nemci su za sve što ne valja krivili partiju, a ne Hitlera, pa je „Kad bi samo Hitler znao ša rade“ postalo redovna tužbalica.
„Obožava sebe, slepo veruje u sebe, preuzeće zasluge za sve što je dobro i okriviti druge za sve što ne valja“, zabeležio je o Mao Cedungu jedan od najbližih saradnika.
Nazarbajev je u višečasovnim „obraćanjima“ građanima, prozivao u sali prisutne zvaničnike, a direktorima državnih preduzeća i rukovodiocima institucija pretio da će, zato što su nesposobni, na njihova mesta dovesti strance, kao što je već učinio sa univerzitetom i avio kompanijom.
Sve nam je poznato. Da li autokrate ili njihovi marketinški/PR savetnici kopiraju jedni druge, ili je to prirodan put „razvoja“? Treba uzeti u obzir i da se diktatori „razvijaju“, pa nisu ni granice između „kategorija“ stroge. Frank Diketer je u zaključku studije o klasičnim diktatorima 20. veka ukazao upravo na to šta je razlika između kulta ličnosti i „političkog pozorišta“, ali i na to da se pojedinci, poput Sija, koji se nije mogao svrstati u diktatore u tom trenutku, kreću u tom pravcu. Na tom putu su ga, međutim, presreli i strpali u isti koš sa bratom Vučićem.
Vratimo se, na kraju, našim mukama. Da li će nama biti lakše ako bez dileme znamo kako da nazovemo i gde da svrstamo Vučića?
Mnogo više od stručnog razmatranja o prirodi režima, ili od pokušaja da se racionalno objasni šta on radi, u razumevanju Vučićevih istupa može nam pomoći nekoliko pasusa iz književnosti, iz Serkasovog romana Hohštapler, u kome detaljno opisuje narcisoidnu osobu, govoreći o glavnom (anti)junaku pripovesti zasnovane na stvarnim događajima.
„Narcisoidan čovek ima neumeren osećaj vlastite važnosti, praktikuje samohvalisanje bez trunke stida, neprestano i bilo kojim povodom, i šta god da učini očekuje pohvale i priznanja dostojna superiornog bića, divljenje bez predaha“. Ali, „narcisoidna ličnost je“, podseća Serkas, „svesna stvarnosti, prljavštine svog života, podlosti i prosečnosti“.
Peščanik.net, 13.12.2024.
NADSTREŠNICA________________
- Arhipleag je Spin diktatore objavio u prevodu na srpski.
- Navodi koji slede preuzeti iz knjige Frenka Diketera „How to be a dictator“.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Zlatko Minić (see all)
- Ko su ovi ljudi i šta oni rade ovde - 20/01/2025
- Vidi koliko mogu da razvijem - 10/01/2025
- Ajmo, Meša, pucat šaha - 08/01/2025
