Od lorda Aktona do A. Avtorhanova, svi se teoretičari slažu da su legende i medijske pobožne laži moćno sredstvo vlasti i vladanja – i dve neka budu zabeležene. Kazivali su dedovi naši – i po ocu i po majci – kako su lično kralju Petru, za vreme povlačenja preko ledom okovanih albanskih gudura dali vunene čarape – da navuče preko čizama da se ne oklizne. To su pričali i drugi iz rodbine. Koji su prošli 1914 -1915. tu „golgotu preko Albanije“. Ljupke su to bile priče, a mi smo ih – dedove naše – obožavali: ipak smo posumnjali, šta je kralj radio s tolikim vunenim čarapama, a oni su se ljutili. Ni danas tu drskost sebi ne praštamo – a bili smo luda deca, dok su oni to iskreno kazivali i verovali. I evo, posle devedeset godina beogradske novine to „vrte“, čak i Danas to ponavlja o kralju Petru. Legende i medijske laži i danas prolaze, jer je to i danas nekom potrebno. Piše Danas da je kralj Petar godine 1921. i sahranjen u vunenim čarapama, tamo na Oplencu. Legende deluju lepo, ali u ovim političkim legendama nema ni poslovičnog „zrnca istine“.

Sve je to danas potrebno ovima na vlasti – tako se vladalo i danas se tako vlada.


Šeboj za dvorsku baštu

Ovom legendom nam je punio glave pokojni profesor N. Milošević – a slušali smo ga i kod njega polagali ispite. I voleli smo ga. Priča je dirljiva, a svoje sumnje nismo se usuđivali da izrazimo. Negde uoči priprema za Prvi balkanski rat, pred poslanicima narodne skupštine ministar doktor Laza Paču – ministar finansija – podnosio je plan budžeta kraljevine. Sednici visokog doma prisustvovao je i vladar – kralj Petar Karađorđević. Naravno, i novinari i predstavnici diplomatskog kora. Ministar doktor L. Paču je detaljno obrazlagao svaku stavku, i navodio planirane rashode – kako se to inače i radi. Pomenuo je ogromnu sumu – u zlatu – za kupovinu „šeboja za dvorsku baštu kralja Petra“. Opozicija je gnevno protestovala – narod nema soli, a dvorska kamarila rasipa milione za luksuz i skupoceno cveće. Grmeo je posebno Dimitrije Tucović – poslanik srpskih socijalista. Sednica je zaista bila burna. To nije cela priča. Objavljena je pauza za ručak i u ranim popodnevnim časovima – negde oko pet sati popodne navodno – dogodilo se ono najljupkije. Neko je zazvonio na vratima stana Dimitrija Tucovića – a vođa socijalista je stanovao na Slaviji, negde gde je danas ulica Svetog Save. Kada je navodno Tucović otvorio vrata, ugledao je, iznenađen, kralja Petra lično – ađutant je stojao podalje, diskretno na stepeništu. „Veličanstvo, kakvo iznenađenje, čast mi je.“ Tako nekako. Priča kojom su nam punili glave sadrži i ovo: „Gospodine Tucoviću, izvinite što vam remetim popodnevni odmor, ali morao sam“, nastavio je navodno kralj Petar, „Niste shvatili ono danas, kakav šeboj, morali smo tako da prikažemo, mi kupujemo topove, spremamo se za rat, kakav šeboj, džaba ste podigli gužvu, to je naše državno lukavstvo – pa tu su i ambasadori i novinari. Niste shvatili gospodine Tucoviću, opozicija BAŠ NEMA MAŠTE.“ I to je sve, a Tucović je, navodno, ostao postiđen.

Ova je priča, naravno, smišljena za narod i za novine. Ni traga o nečem sličnom kod Tucovića – propaganda je za narod, i petparačka štampa je tu „mudrost“ prodavala, i to se i danas dobro prodaje. Legende su sredstva vladanja – i danas je to tako.

Jeste, preveo je kralj Petar O slobodi Dž. S. Mila s engleskog – na koricama knjige koju imamo stoji – posrbio knez Petar Karađorđević, ali nije on bio „kralj republikanac“, sigurno nije bio. Vladao je kundakom i apsanama, seo je 1903. na bukvalno krvavi presto, posle majskog masakra koji je zgrozio Evropu. Danas ove legende prenose nostalgičari – da se lakše vlada. A u Kaznenom zakoniku Kraljevine Srbije, koji je potpisao kralj Petar 1911. stoji i ovaj paragraf: „Ako se prilikom gradnje cesta i drugih javnih radova nađu ljudi koji neće da rade, kazniće se zatvorom, a ako istrajavaju u tome, i njihove će se porodice naći u zatvoru.“ Dakle, kuluk je bio obavezan i sprovodio se prinudno, pravo na štrajk je bilo ukinuto, pod pretnjom teške globe i odvođenja u logor ili konfiskaciju. Starešina u vojsci je za neposlušnost mogao da tuče vojnika, pa i da ga ubije pred strojem – slučaj vojnika iz Draževca, koga je Voja Tankosić – crnorukaš inače – ubio jer je zakasnio s odsustva je bio i pred narodnom skupštinom, i nikom ništa. Ove priče u današnjim beogradskim novinama su laž. Vlastima to treba kako ne bismo znali ko i s kim pregovara dole na Kosovu. A novine su pune tih priča – danas je Srbija onolika, bezmalo, kolika je bila uoči balkanskih ratova. „Ko je to razbio krčag“, pita se novinar u Danasu. To je pravo pitanje, a ostalo su legende za zaglupljivanje naroda i sredstvo vladanja – ništa nismo naučili iz istorije. Jeste istorija učiteljica života – magistra vitae – ali smo mi loši učenici. Sve je više ovakvih priča – a od njih nam bolje biti neće.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 19.08.2011.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)