Prošle nedelje premijer Putin je novinarima lično pročitao telegram švedske vlade, kojim ona potvrđuje svoju odluku da izda ekološku dozvolu za izgradnju gasovoda Severni tok.
U svojim javnim obraćanjima naciji gas je Putinova omiljenija tema. Ali on dosta toga ipak prećutkuje. Na primer, nikada ne govori (ili ništa ne zna!?) o posrednicima i dobavljačima koji za sebe izvlače milijarde iz poslova sa Gaspromom. Mada, kada se dogovaraju projekti koji Gaspromu omogućuju da zaradi novac, koji potom posrednici prebacuju na svoje račune po off-shore bankama širom sveta, Putin uvek štedro koristi sve poluge državne moći da tim projektima pomogne.
Pre dve nedelje se navršilo sedam godina od Nord-Ost tragedije u pozorištu Dubrovka, ali premijer to nije smatrao dovoljno važnim povodom za obraćanje naciji. Međutim, Nord-Stream (Severni tok) je, kao što vidimo, ispunio taj uslov. Pokazalo se da je telegram švedske vlade našem premijeru mnogo značajniji od 130 nevinih građana (po nekim podacima 174), poginulih prilikom antiterorističke akcije specijalnih jedinica.
Premijer je na istoj konferenciji za štampu izrazio nezadovoljstvo povodom ponašanja „naših američkih partnera“ u pregovorima, a u vezi sa njihovim odustajanjem od prodaje Opela ruskoj Sberbanci.
Vlasnik Opela je Dženeral Motors (GM) i pregovori oko njegove prodaje počeli su na početku svetske krize, odnosno kada je bilo jasno da evropskoj i američkoj ekonomiji preti kolaps, a da će GM bankrotirati. U međuvremenu, GM je restruktuiran, ekonomije zapada se postepeno oporavljaju, pa se ovaj gigant američke automobilske industrije, što je i logično, predomislio. Predomislio se iz istih razloga iz kojih bi se predomislio i čovek koji kada izgubi posao nudi svoju kuću na prodaju, pa je kada nađe novi posao povuče. I vlada SAD je izrazila svoje nezadovoljstvo ovom odlukom GM, a sasvim je razumljivo i zašto. Ovom prodajom bi se novac nekada uložen u inostranstvu sada, u teškim vremenima za ekonomiju, vratio u SAD.
A zašto je vlada Rusije, u liku premijera Putina, izrazila nezadovoljstvo odlukom GM, ostaje nejasno. Kupovina Opela novcem Sberbanke u vreme krize više bi bilo izvoz kapitala, odnosno akcija pranja novca državnih razmera, nego pametan poslovni potez. Od toga posla ruska država ne bi imala nikakve koristi. Samo u slučaju kada bi se ova aktiva potom prodala za par kopejki nekom fantomskom poslovnom partneru, ovaj bi posao možda doneo korist nekome iz Putinovog okruženja, na primer Olegu Deripaski.
I tako premijer Putin javno zamera Americi na tome što svojim neozbiljnim odlukama onemogućava Sberbanku da u ovim teškim vremenima ispumpa nekoliko milijardi dolara van granica Rusije.
Samo nekoliko dana pre ovih izjava u vezi sa Opelom i Severnim tokom, premijer Putin je objavio vest o novom paketu pomoći AutoVAZ-u. Naime, ovom proizvođaču automobila je već ranije dodeljena pomoć od 25 milijardi rubalja, a novi paket sadrži dodatnih 55 milijardi. AutoVAZ pripada državnoj korporaciji Rostehnologije kojom rukovodi Sergej Čemezov, bliski Putinov drugar. Pod upravom Rostehnologije AutoVAZ je pokazao zaista neviđene rezultate. Do preuzimanja od strane ove državne korporacije AutoVAZ je poslovao sa profitom, a u 2008, godini do tada najvećeg broja prodatih kola, gubitak je iznosio 1000 dolara po svakom proizvedenom vozilu.
Međutim, za razliku od GM, AutoVAZ nije bankrotirao i njegov neefikasni vlasnik nije smenjen. Naprotiv, uz pomoć drugarskih odnosa sa premijerom, on dobija novu novčanu pomoć.
Na samom početku krize Putin je odlučio da krene u obračun sa Čerkizovskom pijacom i krijumčarskim kanalima preko kojih se ona snabdeva. A kako je sve počelo? Vlasniku ove pijace, Teljmanu Ismailovu, pala je na pamet grešna ideja da, umesto da svoj novac uloži u Soči, izgradi hotel u Turskoj. „A kada će hapšenja?“, upitao je premijer i za Ismailovim je istoga trena izdata poternica.
Međutim, Teljman Ismailov nije bio jedini vlasnik Čerkizona, kako ovu pijacu zovu svi Moskovljani. Teško je reći koliki deo vlasništva je kontrolisao Teljman Ismailov, a koliki Zahar Ilijev i God Nisanov, inače drugovi, a možda i partneri Putinovog intimusa Iljgama Ragimova. Ali se zato sasvim pouzdano može tvrditi da od strane službenih lica koja su vodila istragu po predmetu šverca za Čerkizon, nikada nisu pomenuta imena Ilijeva i Nisanova, i da nijedan viši činovnik po ovom predmetu nije uhapšen za reketiranje. To znači da je pred našim očima prosto izvršena preraspodela tržišta švercovane robe sa čoveka koji je pao u nemilost kod Putina, na ljude koji su mu, sasvim moguće, bliski kao Deripaska ili Čemezov.
Najzanimljivije je da se sve to radi otvoreno. Javno se čita telegram švedske vlade i javno se bez zazora izdvaja narednih dve milijarde dolara Čemezovu za AutoVAZ. Drugovima – sve, neprijateljima – zakon, rekao je jednom prilikom generalisimus Franko.
Sve to zajedno zove se proces upravljanja državom, a državom upravlja isključivo Putin. Predsednik Medvedev svojim drugovima ne može da udeli ni kopejku. Jedino što mu je dozvoljeno je da se preko interneta dopisuje sa blogerima i da poziva blogera Kalašnjikova da izgradnjom „bioagroekopolisa“ modernizuje Rusiju.
Premijeru Putinu nije potreban bloger Kalašnjikov. Ako se premijeru Putinu prohte da gradi bioagroekopolis, on će izgradnju temelja poveriti Sergeju Čemezovu, zidova Olegu Deripaski, krova Arkadiju Rotenbergu, gas će mu dovesti Aleksej Miler, a Iljdara Ragimova će zamoliti da nabavi nameštaj.
A ako se na kraju temelj, zidovi, krov, gas i nameštaj negde zagube, premijer Putin će stati za govornicu i reći da su zidove, temelj, krov, gas i nameštaj ukrali „naši američki partneri“, jer nam zavide na veličanstvenosti Rusije.
Ежедневный Журнал, 12.11.2009.
Prevod sa ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 19.11.2009.
