Posle rasprave o „crvenom tepihu“ koji bi g. Kameron da podastre francuskim preduzetnicima i nakon podnošenja zahteva za belgijsko državljanstvo Bernara Arnoa, kao i sličnih debata u drugim zemljama, ulazimo u vrlo opasnan period za Francusku i za Evropu.

Bilo bi katastrofalno da Francuska protera svoju elitu konfiskatornim oporezivanjem ili anti-bogataškim diskursom, i bilo bi jednako samoubilački kada bi se sve zemlje Evropske unije nadmetale za građane na fiskalnoj ili socijalnoj aukciji. To bi značilo da smo zaboravili da su naše sudbine isprepletene i da nijedna zemlja našeg kontinenta neće moći da održi svoj životni standard ako taj standard pada u ostalim državama.

Zato je hitno potrebna promena paradigme, moramo prekinuti ovo apsurdno nadmetanje i uspostaviti istinsku evropsku nacionalnost sa evropskim pasošem.

Bio bi to nastavak nečeg što već postoji: Evropska unija je napravila sebi parlament, jedini na svetu gde birači nisu državljani iste države. Građani EU imaju pravo glasa na lokalnim izborima u zemlji Unije u kojoj borave. Sa Evropskim mehanizmom za stabilnost upravo smo posredno stvorili telo koje može da preuzima kompanije u ime građana Evropske unije, da ih „evropeizuje“, što je kontinentalni ekvivalent nacionalizacije. Pored toga, mnoge tehničke oblasti stvorile su „evropske pasoše“, usklađujući mogućnosti i prava da se otvori preduzeće, da se radi, ili uspostavljajući sistem priznavanja i izjednačavanja diploma. Na kraju, svaki pasoš svih članica EU danas nosi inicijale Unije.

Vreme je da napravimo još jedan korak i da uspostavimo pravu evropsku nacionalnost. Naravno, ona neće moći odmah da dostigne fazu zrelosti i zaokruženosti.

Možemo prvo zamisliti da svaki građanin, iz bilo koje zemlje Unije, može dobiti pravo, bez specijalne procedure, na „evropsko državljanstvo“. Tako bi ovaj čovek stekao pravo da se nastani gde želi; mogao bi da prelazi sve granice Unije i ostatka sveta sa jednim pasošem. On bi mu istovremeno služio i kao lična karta u državi Unije gde je odlučio da živi. To bi mu omogućilo da uživa sva nacionalna prava, uključujući i pravo glasa na parlamentarnim i predsedničkim izborima te zemlje, ukoliko je u njoj boravio najmanje deset godina, i ukoliko ne želi da glasa u nekoj drugoj državi Unije. Zemlja u kojoj bi odlučio da glasa bila bi zemlja u kojoj bi plaćao porez; tako evropski pasoš ne bi bio sredstvo za izbegavanje poreza. Za veliku većinu onih koji bi se na ovo odlučili, to bi bila zemlja njihovog rođenja, njihove kulture i njihovog jezika. Ovaj pasoš nipošto ne bi umanjio njihovu potrebu da pripadaju nekoj zemlji i uz to bi im obezbedio, u čitavom svetu, zaštitu velike kontinentalne sile.

Ovakvi državljani Evropske unije uživali bi posebna prava koja oni koji ne žele državljanstvo ne bi imali, poput prava da biraju predsednika Unije, što je funkcija koja bi se spojila sa funkcijom Evopske komisije.

Konačno, možemo zamisliti da bi se takav pasoš izdavao automatski, kao pravo, svakom detetu rođenom u Uniji, osim u slučaju izričite zabrane roditelja.

Kada bi takav pasoš postojao, ja bih ga prvi zatražio? A vi?

 
L’Express blog, 10.9.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 13.09.2012.