Za laburiste

Reč uredništva

Britanija odlučuje četvrti put u poslednje tri godine. Od 2014. nikako da se smirimo. Poverenje i poštovanje koje nas je povezivalo narušeno je nizom izbora koji su nas udaljili međusobno i od sveta. Sada imamo šansu da to promenimo: da započnemo demontažu projekta izolacionizma koji nam je kroz brexit doneo strah od budućnosti; da odbacimo ekonomiju u kojoj plate direktora vrtoglavo rastu dok siromašnima prihodi opadaju; da prevaziđemo viktorijansku ideju da moralna odvažnost i preduzetništvo mogu da zamene državu u zaštiti građana od oskudice, neznanja i bolesti. Doživeli smo niz političkih potresa posle velike krize 2008. Dobili smo dominaciju Škotske nacionalne partije nakon referenduma o nezavisnosti Škotske. Prošlogodišnje glasanje o članstvu Britanije u Evropskoj uniji umanjilo je popularnost Ukipa i liberalnih demokrata, iz različitih razloga. Zato se u Engleskoj i Velsu treba vratiti dvopartijskoj politici i jasnom izboru između laburističke i konzervativne vlade.

Nepotrebni izbori

U društvu se oseća želja ljudi za drugačijom, pravednijom, boljom i pristojnijom Britanijom – manje podeljenom i sa više socijalne pravde; Britaniju sa više nade, a manje strepnje. Ljudi su umorni od ekonomije koja se oslanja na stagniranje plata da bi se održala zaposlenost i od sve veće ispraznosti svakodnevnog života.

Konzervativci ne zaslužuju naš glas. Tvrdnje da će država pomoći ljudima i obećanja da će podići minimalne plate, graditi jeftinije stanove i obuzdati cene energenata koje vrtoglavo rastu, svakako su dobrodošli, ali nisu u skladu sa politikom koju oni vode. Njihov olako napisani manifest samo skreće pažnju sa njihovog bezosećajnog i nemarnog ponašanja na vlasti. Posledica toga su narodne kuhinje po lokalnim zajednicama, smanjenje budžeta za školstvo po prvi put u poslednjih 20 godina i pacijenti koji čekaju duže nego ikada po loše održavanim bolnicama. Ekonomija torijevaca je stvorila novu radničku klasu ljudi koji žive u siromaštvu iako imaju posao. Umesto da sa ozbiljnošću pristupe rekonstrukciji javnih finansija bez svaljivanja troškova na siromašne, Konzervativna partija se zalaže za povratak lova na lisice, dok mlade majke koje su bile silovane treba da zasluže poreske olakšice za više od dvoje dece.

Konzervativci zastupaju tvrdi brexit – tvrdeći da je Britanija izložena napadima unutrašnjih i spoljnih neprijatelja. Torijevci prizivaju najgori mogući ishod brexita za Britaniju: odlazak iz EU bez postizanja dogovora i imigracionu politiku koja će potkopati rast, umesto da ga stvara. To bi bila katastrofa, jer bi nas odseklo od našeg najvećeg izvoznog tržišta i suseda sa kojima smo povezani mnogim zajedničkim poduhvatima. Kombinacija mera štednje i tvrdog brexita čini konzervativce nepodobnim za vršenje vlasti. Njihov plan za pobedu na ovim izborima zasnivao se na svođenju kampanje na nadmetanje partijskih predsednika, usredsređeno na ličnosti umesto na politike. Ideja je bila da se Tereza Mej predstavi kao jaka liderka, sposobnija od laburiste Džeremija Korbina da od Brisela obezbedi povoljan dogovor za Britaniju. Ona je raspisala nepotrebne izbore koje niko nije želeo.

Zajedništvo

Kampanja Tereze Mej bila je sumorno negativna i lišena svake vedrine. Njen nagli zaokret u vezi sa predlogom za socijalnu zaštitu pokazao je da g-đa Mej ima slabe izborne procene. Posebno je budalasto bilo to što je taj zaokret predstavljen kao međugeneracijski sukob oko resursa kojih je sve manje. G-đa Mej okleva da se izloži riziku kontakta sa glasačima i izbegava novinare. Propustila je da odreaguje na Trampov destruktivni impuls u vezi sa klimatskim dogovorom. Od javnosti se očekivalo da proguta propagandu koju pod maskom vesti plasiraju njeni novinari. Ukratko, dok je kredibilitet g-đe Mej tokom kampanje opadao, uvažavanje za g. Korbina je raslo. On nesumnjivo nije savršen. Mnogi ga vide kao parazita, kandidata sa margine koji je na prevaru preuzeo partiju. U parlamentu nije uspeo da dopre dalje od svoje frakcije. Ne snalazi se sa pitanjima vezanim za modernu, sofisticiranu digitalnu ekonomiju. Istorijat njegovih izjava objašnjava zašto mnogi ljudi ne mogu da ga zamisle kao premijera.

Ali lider laburista je imao dobru kampanju. Energičan je i efektan govornik koji se dobro oseća pred publikom. Očigledno voli ljude i zanimaju ga njihovi problemi. Uspeo je da proizvede neobičan osećaj da su promene moguće. Zahvaljujući njemu politika je ljudima opet uzbudljiva. Njegova kampanja je bila strateški dobro osmišljena, zasnovana na manifestu vešto usmerenom ka istovremenom podsticanju laburističke baze i mlađih od 35 godina, koji su se odazvali sa retkim entuzijazmom. Ovaj manifest ubrzava politički puls. On nije savršen – prenaglašava ulogu države i ne bavi se torijevskim smanjivanjem beneficija – ali jeste iskren pokušaj bavljenja našim neuspelim društvenim i ekonomskim modelom. On nas mnogostruko podseća na to koliko je osećaja društvene pravde i duha zajedništva izgubljeno od 2010. Laburisti su postavili okvire političke debate: pre svega kejnsijanskim odgovorom kroz rast javnih investicija i povećanje javne potrošnje finansirane iz većih poreza, kako bi se stimulisala ekonomija i kako bi zemlja iz toga izašla bogatija nego što bi to bila u slučaju da se primeni bilo šta od predloženog u planovima torijevaca.

Promena politike

Ako političari levog centra žele podršku za svoju politiku, moraju naći način da ostvare kontakt sa britanskom provincijom – sa njenim ekonomskim potrebama, lokalnim identitetom i otuđenjem od tokova moći – ali i da se istovremeno uspešno udvaraju urbanim ljudima. Kada govori o velikim pitanjima, o nejednakoj raspodeli bogatstva i moći, g. Korbin rezonira sa svojom publikom. Ako pobedi, trebalo bi da u duhu partijske tradicije obnovi laburističku koaliciju u Donjem domu i u vladu uključi najbolje partijske talente. Laburisti moraju pronaći ubedljiv nastup za osetljive razgovore o brexitu. G. Korbin bi morao da se drži svog manifesta: najvažnije od svega, s obzirom na ekonomsku reputaciju laburista, morao bi da pokaže da je njegova partija u stanju da mudrim upravljanjem oslobodi rast i tako obezbedi sredstva za javna dobra koja želi da isporuči.

Mi želimo laburističku vladu, ali prvi prioritet je zaustaviti konzervativce. Svaka politika je lokalna i u svakoj od 650 britanskih izbornih jedinica postoji jedinstvena dinamika. Pristup izborima u Škotskoj je sada drugačiji i mi ćemo u posebnom uredničkom tekstu razmotriti opcije koje su tamo na raspolaganju. Na sličan način je i Severna Irska priča za sebe. Postoji mnogo razloga da se glasa za Liberalne demokrate, ne samo zbog njihove kampanje za članstvo u jedinstvenom tržištu EU i reformu izbornog sistema. Sličnu pažnju zaslužuju Zelena partija i njena briga za zaštitu životne sredine koja obeležava našu epohu. Naša podrška laburistima ne znači da „progresivni savez“ partija sa sličnim stavovima treba odbaciti. Treba ga prihvatiti kao ideju čije vreme još nije došlo. Ima smisla ograničiti torijevce taktičkim glasanjem.

Političke prognoze se zasnivaju na premisi „ako se nastavi sadašnji trend“, dok je u prirodi trenda da se menja. To svake izbore čini toliko zanimljivima. Mi ne znamo koje se političke grupacije ujedinjuju, kakva prestrojavanja su u toku. Politika se menja. Ono što se danas čini važnim, istorija može proglasiti irelevantnim. Izbori su zahvatanje jedne čaše iz reke javnog mišljenja. Dok smo mi zagledani u njene dubine, reka juri dalje. Većina analitičara smatra da će glasači odbaciti Laburističku partiju g. Korbina. Možda i hoće. Ali g. Korbin je pokazao da ta partija može biti početak nečeg velikog, a ne poslednji uzdah nečeg malog. Laburisti zaslužuju naš glas 8. juna.

The Guardian, 02.06.2017.

Preveo Ivan Obradović

Peščanik.net, 08.06.2017.

Srodni link: New Republic: Paul Mason – intervju

BREXIT