Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Sve što je Milorad Dodik, predsednik jednog od dva entiteta u Bosni i Hercegovini, rekao u intervjuu na RTS od 12.1.2016. o državi čiji je građanin, dakle o Bosni i Hercegovini – ima smisla, ako se gleda iz određenog ugla. To, međutim, nije samo ugao srpskog etnonacionalizma, što odmah pada na pamet. Dodikovi stavovi imaju uporište i u odavno elaboriranim koncepcijama (etno)nacionalne države.

Ovako Dodik: „BiH je moranje, nije ni želja ni ljubav.“ A zatim, patetično: „Moja država su Republika Srpska i Srbija, a BiH je mesto gde moram da živim.“ Republika Srpska i Srbija svakako mogu biti predmet Dodikove ljubavi, iako Republika Srpska nije država, a pogotovo Srbija i Republika Srpska zajedno nisu jedna država. Dodik takođe ne mora voleti BiH, ali je banalna činjenica da u njoj mora da živi. Dodik bi, međutim, tu činjenicu da promeni. Zbog ljubavi, naravno. Da biste prihvatili jednu državu kao svoju, nije dovoljno to što u njoj morate živeti (što je suština pripadanja nedobrovoljnim zajednicama, političkim ili etničkim, svejedno), nego je, smatra Dodik, morate i voleti. Ta ljubav prema državi, pak, nije Dodikova izmišljotina. Ni ukorenjivanje te ljubavi u etničkoj pripadnosti nije, naravno, izmislio Dodik. To da ljubavi vredna nacionalna država može postojati samo kao država u kojoj se koncepti nacije i etnije preklapaju, važi već više od dva veka u većini evropskih država.

Formula je jednostavna: država na određenoj teritoriji institucionalno uokviruje život zajednice čiji članovi dele isti jezik, kulturu, sećanje i mit o zajedničkom poreklu. U idealnom slučaju, teritorija je određena rasprostiranjem članova etničkog kolektiva. Granice idealne države treba da se poklapaju sa granicama etnije. Institucije države treba da otelovljuju vrednosti i karakter etničke grupe. U meri u kojoj je to tako, te institucije su legitimne. Vrednosti i karakter kolektiva oličeni su u kulturi i sećanju članova zajednice. Spone solidarnosti koje članove kolektiva drže na okupu izvode se iz mita o zajedničkom poreklu, prema analogiji sa porodicom. Kao što se vole članovi porodice, tako treba da se vole i pripadnici etnonacije. Kao što se vole otac i majka, tako treba da se voli država. O tome u stvari govori Dodik.

I naravno – laže. Treba ovde odmah dodati – nema razloga da sumnjamo u to da Dodik voli Republiku Srpsku i Srbiju. Laž je suština ideologije koja stoji iza te ljubavi. Nije stvar samo u tome da ne postoje etnički homogene države, već i u tome da ne postoje kulturno homogene etnije. Zajednički jezik, kultura, sećanje i mit o zajedničkom poreklu su konstrukti ispod kojih vri od različitosti. Ne postoji zajednica sa jednom kulturom i jednim sećanjem, a mit o zajedničkom poreklu je ipak samo to – mit. Ni jezik ne može biti garant posebnosti, što Dodik jednostavno i ubedljivo demonstrira kada kaže: „Ako prihvatimo da je bosanski jezik identifikacioni za sve nas tamo, onda smo prihvatili da nema srpskog ili hrvatskog jezika.“ Kako mogu nestati srpski i hrvatski, kada se prihvati postojanje bosanskog jezika, ako u sva tri slučaja nije reč o jednom te istom jeziku, Dodik se neće zapitati. On će samo obrnuti smer izvoda, kao de je reč o ekvivalenciji – ako je jezik razlikovno svojstvo etnonacije, onda svaka etnonacija mora imati svoj jezik. Uprkos banalnoj činjenici da jeste reč o jednom jeziku, Dodik će insistirati na tome da su to različiti jezici, budući da njima govore različite etnonacije.

Reč je tu o pukom etnonacionalističkom nasilju. O prisili koja bi da savije stvarnost prema svojim naopakim premisama. Konstrukti etnonacionalne države ovde se koriste (kao i svuda drugde) kao instrumenti političke borbe. Dodik se u ime etnonacije razračunava sa svojim političkim protivnicima na isti način na koji to čine i njegove kolege s ove strane Drine. U političkom polju Bosne i Hercegovine, etnonacionalno pitanje koje poteže Dodik treba da potisne druga pitanja i druge obaveze na koje svaka država, pa i Bosna i Hercegovina, mora da odgovori. Dodikova politička moć bila bi ništavna da je Bosna i Hercegovina funkcionalna država, stoga on mora činiti sve da je osujeti u pokušaju da to postane.

Problem kolektivnog identiteta jedne političke zajednice, koji Dodik (u slučaju Republike Srpske, pa dakle i Bosne i Hercegovine) rešava tako što ga ni ne postavlja, sve vreme je otvoren s ove strane Drine. I kad Dodik kaže Srbija, nije izvesno da tačno znamo na šta on to misli, baš kao što ne znamo tačno ni šta on podrazumeva pod sintagmom „srpski narod“. U Srbiji (kao i drugde) nema ni zajedničkog sećanja ni zajedničke kulture, a i sam jezik (zajedno sa svojim pismom/pismima) ovde se više koristi kao razlog za podele i isključivanja, a ne kao osnova za integraciju i uključivanje. Sva tri identitetska pitanja koja se trenutno drže otvorenima u Srbiji, produbljuju razdor. Razlog za to je banalan: ta pitanja žele se rešiti na silu, a odgovori koje nudi jedna grupa hoće se nametnuti svima u ime naopako shvaćenog kolektivnog identiteta kao uniformnog obeležja (pre bi se reklo – žiga) za sve članove.

Srpski jezik sa ćirilicom (kao razlikovno obeležje zajednice), rehabilitacije kolaboranata (kao vrednosno utemeljenje zajednice), nastava veronauke (kao kulturno obeležje) jesu danas tri stuba na kojima treba da se osovi novi „srpski“ nacionalni identitet. Ostavimo sad po strani što je svako od ovih pitanja potpuno pogrešno otvoreno i što se za njih nameću naopaki odgovori – stvar je ovde u nečem drugom. To što se ta pitanja sada ponovo institucionalno otvaraju pokazuje da nije završen (kao što nikada ne može ni biti) proces konstruisanja nacionalnog identiteta. To što je već neko vreme (desetak godina) država, ne garantuje Srbiji stabilan nacionalni identitet. Identitetska pitanja postavljaju se i na njih se odgovara uvek u funkciji traženja ili izbegavanja odgovora na druga pitanja, mnogo važnija od identitetskih. Što važi za Srbiju, važi podjednako i za Republiku Srpsku unutar Bosne i Hercegovine. Politička elita podmeće građanima identitetska pitanja, kako građani ne bi postavljali suštinska pitanja. Jasno je zašto to elita radi. Nije jasno zašto građani na to pristaju.

Peščanik.net, 14.01.2016.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).