Zaboravljeni

Posle 51 smrtnog slučaja u Gerontološkom centru Niš u martu prošle godine, država je rešila da „naše bake i deke“ sačuva tako što će ih zaključati i baciti ključ. A da ne bi završili kao šef niškog centra koji je smenjen i uhapšen, direktori ustanova socijalne zaštite i staračkih domova sprovode drastične mere koje su propisala nadležna ministarstva. Popuštanje mera, koje podrazumeva 15-ominutne posete napolju, „kada je temperatura preko 18 stepeni i kada nema kiše i vetra“, privilegija je korisnika koji žive u ustanovama sa dvorištem i koji su pokretni. Svi ostali više od godinu dana vegetiraju između 4 zida.

Za hiljade beskućnika ovakva situacija bi u zimskim mesecima bila privilegija, ali do sredine novembra jedino prihvatilište za odrasle u Beogradu za njih je bilo zaključano. Onda je stigla vest da je ministarka Darija Kisić Tepavčević napravila radnu grupu za izmene i dopune Zakona o socijalnoj zaštiti. Govore Nada Satarić, socijalna radnica iz udruženja Amity, i Danilo Ćurčić iz Inicijative za ekonomska i socijalna prava A 11. Razgovor vodi Svetlana Lukić.

Svetlana Lukić: Svima je teško, nekome zbog toga što ne može u Grčku na more, nekome što ne može u teretanu, kafić, ili kod frizera. Sve su to legitimni problemi koje nam je nametnula ova pandemija. Međutim, u široj javnosti je potpuno nestala priča o desetinama hiljada ljudi koji su mesecima u očajnoj situaciji. Među njima su i oni koji su smešteni u staračke domove ili u ustanove socijalne zaštite. Već više od godinu dana naši najstariji sugrađani koji žive u staračkim domovima, i u državnim i u privatnim, praktično su zatočeni. Da li uopšte neko zna šta se dešava u tim domovima, jer znamo da ni Ombudsman nije mogao da uđe u neke od tih institucija? Ko uopšte kontroliše šta se tamo dešava?

Nada Satarić: Pandemija je prouzrokovala izuzetno velika ograničenja i zabrane u domovima za negu širom sveta. I u Srbiji su od prvog dana kada je uvedeno vanredno stanje donete mere koje su najviše pogodile grupaciju osoba koje se nalaze na smeštaju u ustanovama socijalne zaštite za smeštaj odraslih i starijih osoba. Takvih osoba je u Srbiji negde oko 17-18 hiljada. Njima je od 15. marta 2020. godine zabranjen izlaz iz domova, i zabranjene su posete u domovima. Ta zabrana je trajala zvanično do pre 3-4 dana, kada je doneta odluka u kojim slučajevima mogu da izlaze oni koji su primili i prvu i drugu vakcinu. Posete su takođe bile potpuno zabranjene sve do septembra. Tek u septembru su dozvolili da posetioci mogu da dođu, ali kako oni kažu, u strogo kontrolisanim uslovima.

Šta je to značilo? To je značilo da posete mogu da se organizuju jedino ako je temperature preko 18 stepeni. Da, pre toga jedan jako važan uslov: da niko u ustanovi u koju treba da dođe neko u posetu nije pozitivan na kovid, niti od zaposlenih, niti od radnika. To je malo teže izvodljivo u velikim gerontološkim centrima, to su državne ustanove, tamo gde ima 5 ili 6 stotina korisnika, pa još koliko zaposlenih, i tako dalje. Termin za posetu je 15 minuta. Mogu da dođu najviše 2 osobe, 2 metra je razmak, a tamo je osoba iz doma koja kontroliše da oni to ne naruše, i to može da traje 15 minuta. Tako je bilo do kraja oktobra, jer čim su temperature pale ispod 18 stepeni, priča je bila završena. Na svu sreću, 24. decembra je počela imunizacija, i svi su se nadali: dobro, primiće prvu vakcinu, primiće posle tri nedelje drugu vakcinu, i da će posle ti koji su stekli taj imunitet da izlaze iz doma, i naravno, srodnici da njima dolaze.

Prošlo je vreme, ništa se nije dogodilo ni do početka februara meseca. Već u januaru nama su počeli da se obraćaju, i tako mi zapravo i saznajemo kako je u domovima. Mogli smo i sami shvatiti da se radi o prinudnoj izolaciji. Posle vanrednog stanja, kada je ono prošlo, ne mogu da se uvode karantini samo zato što neko stanuje u ustanovi za smeštaj; može po osnovu zdravstvenog stanja. Dakle, mogli su dalje da uvode karantine na stacionarima, gde su nepokretni, gde su teško pokretni, dakle veoma bolesni, i doista su ti ljudi u većem riziku; jer mi u našim domovima imamo ljude koji su otišli da bi rešili svoje stambeno pitanje, pokretni su, mogu da brinu o sebi… dakle, oni su kao i obični stariji ljudi u svojim kućama i u lokalnim zajednicama. Ne, ostalo je sve neselektivno.

I naravno, kada vi prinudno izolujete nekoga, možete očekivati pogoršanje njegovog ne samo fizičkog zdravlja, nego i mentalnog zdravlja; možete očekivati poremećaj njegovih kognitivnih veština i sposobnosti, odlazak u depresije, anksioznost, i tako dalje, i tako dalje. Nama su se već u januaru počeli javljati korisnici iz domova i njihovi srodnici. I šta su nam pričali? Kaže: „Moja majka, sa kojom sam se čula telefonom, više ne prepoznaje moj glas na telefonu, ništa joj ne znači i više neće ni da priča“. I evo, recimo, kako piše jedna kćerka, ovo je pismo od 1. februara ove godine: „Oni su i dalje zatvoreni, ograničeni, sputani i kao iz zatvora kroz žičanu ogradu posmatraju život koji prolazi pored njih. Oni ćute, umiru i nestaju“.

49 stanara jednog drugog doma u Beogradu, koji su se svi potpisali, pišu pismo 22. marta: „Gotovo sve slobode su nam ukinute, kao sloboda funkcionisanja, ulaska i izlaska. Karantin od 15 dana, pa i više, kada moramo da odemo kod lekara. Ovakvi i slični načini postupanja prema nama već vidno narušavaju naše ionako narušeno zdravlje, tako da nam je psihički i mentalno, kao i fizički, više nepodnošljivo, gotovo dramatično, i pitanje je koliko ćemo još moći ovako“. Dakle, ovo vam govori kakvo je stanje unutra, a da li ko to zna i čuje? Pa znaju oni koje to interesuje, znaju srodnici i znaju najbliži od tih, jer se putem telefona čuju, a ostali ne verujem da se mnogo interesuju za tu situaciju.

Svetlana Lukić: Samo da apostrofiramo taj uslov da temperatura bude iznad 18 stepeni, ne sme da duva vetar, moraju da budu neverovatni uslovi, što vam govori da je državi najlakše da ih zatvore i da ne mogu da izađu napolje.

Nada Satarić: Ma da, ma naravno. Ja ću samo da vam kažem: i zaključavanje mimo vanrednog stanja, i za ovo uskraćivanje da im dođu najmiliji da ih posete, da ih vide – to je ozbiljno narušavanje osnovnih ljudskih prava. Pa niko nema pravo neselektivno da drži njega… 13 meseci su oni zaključani. Šta kažu standardi Svetske zdravstvene organizacije? Osnovno pravo tih korisnika koji koriste usluge nege je pravo da im dolaze srodnici i njihovi prijatelji, jer to deluje psihološki na njih i to je osnovni standard. Ako je to narušeno, narušena su njihova ljudska prava.

Svetlana Lukić: Na ovo samo da dodam još podatak koji je saopštilo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Aktuelne brojke su da je 240 korisnika u ustanovama socijalne zaštite i domovima za smeštaj odraslih i starih pozitivno, a 262 zaposlenih. Ono što može da se vidi jeste, prvo, veći broj zaposlenih koji je pozitivan; vidi se da u opštoj populaciji broj relativno pada, ovde je praktično isti ili je čak i veći, i ono što je vrlo zanimljivo: rekli su da je 5.618 korisnika izlečeno, jedino nam niko ne kaže koliko je umrlih, je li. Hoću da kažem, stalno dobijamo krajnje selektivne podatke, niko ništa ne zna niti bilo šta ko može da preduzme. Rodbina je nemoćna, pojedinačno, ljudi su nemoćni da urade bilo šta.

Danilo Ćurčić: Pa u tome je zapravo ceo problem. Čak i kada pogledate kako se sada popuštaju epidemiološke mere, to je potpuno van pameti. Dakle, prvo smo otvarali kafiće, pa produžili radno vreme teretanama, pa tržnim centrima, pa će onda deca u školu. I na tom primeru vi vidite šta je tu ključno i prioritetno za ovaj Krizni štab, je li. Problem je što, zapravo, mi imamo sad tog jednog zaštitnika kafića i restorana, to je Goran Vesić, je l’ tako, ali nemamo u Kriznom štabu nekog ko će to da radi za stare i bolesne, odnosno ljude koji su zatvoreni u ustanovama. I sve mere koje se donose, one, kao što kažete, dakle, 5.700 skoro izlečenih od, koliko smo rekli da ima ukupno tamo, 15-ak hiljada?

Nada Satarić: 17, 18 hiljada.

Svetlana Lukić: Znači svaki treći, pri čemu je mesecima vojska sa dugim cevima čuvala vrata tih ustanova.

Danilo Ćurčić: Ako je to tako, ili se to ne primenjuje ili je to odraz potpunog raspada sistema, ja ne znam kako to drugačije da nazovem, zaista. Dakle, vi imate užasno rigorozne mere, koje su ljude stavile na ivicu fizičkih i mentalnih kapaciteta, da mogu da izdrže uopšte ovu pandemiju, i onda istovremeno imate skoro svakog četvrtog ili svakog trećeg koji je već imao kovid, i naravno, nemamo pojma u stvari šta se dešava s onima koji su preminuli. S druge strane, nemamo nikoga ni da odgovara za to sve, i ne vidim da se vodi neki razgovor makar na temu šta ćemo mi dalje da radimo sa tim.

Nada Satarić: Šta znamo apropo umrlih? Jedina informacija koju mi pouzdanu imamo, a to je, negde od 10. aprila prošle godine, u Gerontološkom centru Niš, gde je u tom momentu bilo na smeštaju 256 korisnika. Javljeno je da je 51 lice preminuo od posledica kovida, a da je 170 bilo zaraženo. I šta je bila posledica toga? Smenjen je direktor ustanove, i zatvoren je na 48 sati‚ pa onda do 30 dana. Ne znamo šta se dogodilo dalje, u tom momentu bilo je 51 umrlih, a da li je bilo i više smrtnih slučajeva, više nikada o tome nije javljeno. Utisak je da su svi rukovodioci i svi zaposleni u tim institucijama ućutali, jer su videli šta se desilo sa tim direktorom iz Niša.

Niko neće da razmišlja o načinima olakšati život korisnicima, kako olakšati život zaposlenima, nego doslovce sprovodi instrukcije i mere koje donosi neko gore. Ja ne sumnjam da imaju najbolju nameru, ali sam duboko ubeđena, jer sam pratila šta se radi u svetu, dakle, vi morate da imate u kriznom štabu nekoga ko zastupa i ko poznaje psihološki profil te grupacije. Morate konsultovati predstavnike tih ljudi o kojima donosite takve mere. Dakle, vi zatvarate i ne date srodnicima da uđu; srodnici su nama govorili: „Mi smo spremni da nosimo negativan PCR test, dokaz smo se vakcinisali“, pa da mogu tamo da odu, ne, ništa nije važilo. A zaposleni mogu da ulaze, a nije obaveza da se svi oni vakcinišu, i nisu se svi vakcinisali. Ulaze i izlaze svaki dan, jer rade. Ne samo zaposleni, nego i dobavljači, i majstori sa strane koje vrše kojekakve popravke, to nam sve srodnici govore, dakle oni mogu da ulaze.

Svetlana Lukić: Pa to govore i ovi podaci, trenutno ima više zaposlenih koji su pozitivni nego korisnika.

Nada Satarić: Da, pronašla sam neka međunarodna istraživanja. Dakle, ja znam kakvo je stanje u Kanadi, znam kakvo je stanje u Italiji, znam kakvo je stanje u Norveškoj, ali ne znam kakvo je stanje u Srbiji. Ja sam išla na sve sajtove raznih ustanova, recimo Gerontološki centar Beograd u toku letnjih meseci prošle godine nema ništa, dakle ništa se nije događalo, a sada već pokazuju slike gde neka starija osoba veze i tako, ali nemamo nikakve informacije šta se događa.

Danilo Ćurčić: Mi znamo Kanadu, ne znamo Bežanijsku kosu.

Nada Satarić: Ne znamo, a da ne pričamo tek u privatnim domovima kakva je situacija.

Svetlana Lukić: Ovi iz privatnih domova kažu: pa mogu oni da izađu, ali kad se vrate moraju opet u izolaciju 15 dana.

Danilo Ćurčić: To je inače pravilo, tako da u ustanovama svaki izlazak napolje povlači za sobom izolaciju. Mi imamo najsvežije podatke iz Prihvatilišta za odrasla i stara lica u Kumodraškoj. To je jedina ustanova koja prima beskućnike, a koja jednostavno 7 meseci to nije radila, jer nisu imali izolacioni blok. Od marta do novembra nikoga nisu primali, tako da su beskućnici bili na ulici, bez ikakve podrške. Posle su uspostavili taj izolacioni blok koji je takav da podrazumeva da svaki izlazak napolje dovodi do toga da se vi vraćate nazad u izolaciju.

Sad zamislite specijalističke preglede. Imamo sad problem sa administrativnim nekim pitanjima koja ljudi treba da reše, recimo ličnu kartu u policiji, pa kad će policija doći, da li će doći u Prihvatilište ili neće. Koliko smo uspeli da shvatimo, neki korisnici hoće da napuste prihvatilište, preskaču ograde. Sad zamislite, vi ste jednu ustanovu koja je bila potpuno otvorena, zapravo njena svrha je takva da je ona otvorena za svakoga, je li, zatvorili ste potpuno i napravili takav sistem da u stvari sada niko ne može da izađe. I onda vas svaki taj izlazak svodi na tih 15 dana izolacije, koja često bude i razlog da se onda ne ode na specijalistički pregled, ili da se ne pristupi uslugama koje inače imate pravo, odnosno pravima koja imate, iz zdravstvene zaštite, ili bilo koje druge oblasti.

Nada Satarić: Ovo nije problem samo u Prihvatilištu. I domovi su bili zatvoreni tokom celog letnjeg perioda prošle godine. Mi smo imali situacije da su ljudi živeli sami, da su se razboleli od kovida, i onda se vraćaju iz bolnice da sami žive u nekakvoj seoskoj sredini, gde nema nikoga da mu pomogne, ni na koga da se osloni. Mi smo rekli alo, nijedan dom neće da primi, Onda smo mi reagovali preko Poverenice, kaže: dajte, bre, pa domovi za to služe. Nađite način da ih primite.

I onda je počelo selektivno, ali opet kada niko nema zaražen, kada nema zaraženih u domu, onda mogu da prime, a kada su god morali da vode korisnika ustanove, i danas to važi, u tercijalnu zdravstvenu ustanovu, u bolnicu ili već na nekakav specijalistički pregled, laboratoriju, šta god, po povratku on ide 14 dana u karantin. Znate šta to znači, koji je to sada udar? On ne i de u svoju sobu, nego ide negde tamo gde je izolovan i gde je sam u sobi. I nema on ništa, nikoga da mu dolazi, njemu samo donese na vrata, da mu ostavi hranu.

Svetlana Lukić: To je kao zatvorska samica.

Nada Satarić: To je samica, gde nemaju ljudi komunikaciju, niti išta. To ljudi ne mogu da izdrže.

Svetlana Lukić: Po popisu iz 2011. registrovano je 18-19 hiljada beskućnika, ljudi koji žive na ulicama, napuštenim vagonima, ispod mostova. U međuvremenu je taj broj sigurno znatno porastao. Za vreme najgorih meseci pandemije Prihvatilište koje im je jedino sklonište bilo je zatvoreno. A inače ono ima samo 120-130 kreveta.

Danilo Ćurčić: Tako nešto. Čak ni za primarne beskućnike, to su oni koji spavaju na ulici, na klupi i slično, u Beogradu nemate dovoljno mesta. Od 2011. na ovamo puno se stvari promenilo, mnogo ljudi je osiromašilo, više ljudi je isterano na ulicu u postupcima prinudnih iseljenja i slično. Mi možemo samo da pretpostavimo da je broj mnogo veći sada, 10 godina kasnije. Kapaciteti Prihvatilišta se ne menjaju otkada je ono izgrađeno.

Svetlana Lukić: Nije napravljeno baš ništa novo?

Danilo Ćurčić: Mi svake godine slušamo nova obećanja. Uglavnom oko nove godine bude neka reportaža kako žive beskućnici. I onda direktor ili direktorka kažu: evo, biće povećanje kapaciteta, priprema se. Ove godine su povećani kapaciteti otvaranjem nekakvih privremenih smeštajnih kapaciteta. Jedno je bilo na Vračaru, i u saradnji sa Crvenim krstom je bilo otvoreno nekoliko tih dnevnih centara koji su radili po nekoliko sati. Mi smo videli jedan od njih u Sazonovoj ulici. To je zapravo jedna napuštena prostorija mesne zajednice, u kojoj nema nikakvih sadržaja. Imate sto i stolicu i možete da se ugrejete. Čini mi se da se gradska vlast trudila da kroz svoje medijske kanale situaciju prikaže mnogo boljom nego što je bila.

Imali ste skoro svakodnevno sekretarku za socijalnu zaštitu u jutarnjim programima, gde govori kako se sad brine o beskućnicima, i slično. U jednom od tih napada solidarnosti zamenika gradonačelnika govori kako je Beograd omogućio beskućnicima da imaju besplatan obrok iako nemaju socijalnu pomoć. Evo, verujte, mi ne znamo nikoga da je to uspeo da ostvari. Sledeće nedelje će jedan čovek koji nema socijalnu pomoć sa nama kao punomoćnicima ići u centar za socijalni rad da bi dobio taj jedan obrok, zato što centri ne znaju kako da primene to što je odlučeno, a to je doneto bukvalno preko noći.

Rečeno je da sada svako ima pravo, što bi bilo potpuno logično, jer, dakle, ako ja nemam socijalnu pomoć, znači nisam se kvalifikovao ni za to pravo, dajte makar da onda imam tu narodnu kuhinju da mogu da preživim. Međutim, zamislite nivo apsurda do kog idemo, dakle, mi ćemo sada ići sa tim jednim beskućnikom koji je izašao iz Prihvatilišta, kao punomoćnici, da bi on dobio obrok na tom narodnom kazanu, taj neki pasulj ili nešto što će jesti, da bi mogao da preživi.

Svetlana Lukić: Da li je ova država donela ili planira da donese bilo kakve mere posebne pomoći ljudima koji su socijalno ugroženi, a tu sad već govorimo o stotinama hiljada ljudi. Po svim podacima najmanje pola miliona ljudi živi ispod linije siromaštva, i o dva miliona koji su na ivici apsolutnog siromaštva. Kako biste ilustrovali stepen napuštenosti tih ljudi od strane države, tj. nekog sistemskog pristupa rešavanju makar nekih problema?

Danilo Ćurčić: Mi smo 17. marta prošle godine poslali apel vladi da se formira, mi smo to tada nazvali treći krizni štab, dakle jedno posebno telo koje će se baviti posledicama borbe protiv kovida po socijalno najugroženije, one koji su zapravo u društvu najslabiji, je li. Eto, poslali smo apel 17. marta prošle godine, prošlo je malo više od godinu dana, i još uvek nemamo apsolutno nikakav odgovor. U jednom trenutku je postojala nekakva komunikacija preko tima za socijalno uključivanje, gde smo mi napisali predlog urgentnih mera koje bi trebalo da se preduzmu. Apsolutno se ništa nije desilo.

U međuvremenu smo imali prilike da vidimo šta je država radila, dakle isplatila je 600 miliona evra svima, i kome treba i kome ne treba. Čak je i ta mera opet isključile neke ljude, pa recimo ko nema dokumenta, taj nije mogao da dobije pomoć, iako je mnogo više ugrožen od bilo koga od nas. Mi smo bili kvalifikovani za tu pomoć, oni nisu. S druge strane imate ljude koji nisu znali da mogu da ostvare to pravo. Nije postojala neka velika kampanja, da se ne lažemo, o tome da se ljudi prijavljuju. To je zapravo najstrašnije od svega, da se sada taj isti pristup nastavlja, sada samo rasparčan u tih 30 pa 30 evra, i u stvari, mi ćemo opet dati silan novac, bespotrebno. Zadužićemo se za to, pa ćemo posle plaćati.

Ono što su mere koje su bile targetirane u odnosu na socijalno najugroženije jeste produženje roka važenja rešenja za one kojima je isticalo pravo na socijalnu pomoć za vreme vanrednog stanja. Druga je ova za 100 evra. I to je zapravo sve. Za penzionere je bila malo drugačija situacija, s obzirom na to da su imali ta novčana davanja koja su bila kao neka vrsta dara iz državne kase. Država sad daje zato što ima obavezu da da, zato što su ljudi u problemu i zato što je zapravo situacija takva, nego je to neki akt milosti, sad ćete vi od nas da dobijete nešto. I sad imamo ove čuvene vitamine koje dele ljudima, ne znam ni odakle da krenem sa tim vitaminima.

Nada Satarić: Moram prvo da reagujem na ovo „akt dara“ penzionerima, zato što i ja spadam u tu grupaciju stanovnika. Ma kakav akt dara. Od 2014. do 2018. godine niko nije pitao penzionere, nego su opet oduzimali, i donosili odluku: ovima do 22 hiljade nećemo umanjivati penzije, ovima koji imaju, ne znam, do 40, umanjićemo ovoliko procenata, ovima ćemo ovoliko i tako 4 godine. A onda sad kao akt milosti, ne znam, 5 hiljada ili već ne znam koliko će dati.

Danilo Ćurčić: Ono što je ozbiljan problem i o kom mi nemamo s kim da razgovaramo, to je da zaista ogroman novac sada odlazi potpuno nepovratno i promašuje fokus ne samo sa najugroženijih; dakle, mogli smo da se dogovorimo bilo šta drugo da napravimo, bilo bi mnogo korisnije nego ovo što se radi sa tih 100 evra svakome, ili sada 30 pa 30 evra svakome.

Nada Satarić: Mi nemamo nikakvu socijalnu politiku, niti politiku socijalne zaštite. I kada smo pričali o beskućnicima, mi više nemamo nikakvu stambenu politiku. Prihvatilišta su urgentna rešenja za one na ulici, a za one koji stanuju u kojekakvim barakama po 20, 30 godina, njima treba drugi vid stambene podrške, jer ne mogu da ga reše sopstvenim sredstvima. Nacionalna strategija razvoja socijalne zaštite u Srbiji je istekla 2012. Danas je 2021. Imamo kojekakve nacrte iz 2018, 19, ne znam šta danas imamo.

Danilo Ćurčić: Danas imamo novu radnu grupu.

Svetlana Lukić: Malo li je?

Nada Satarić: Dakle, kada mi nemamo te strateške dokumente i nemamo zakone koji će nam posebno, u ovakvim vanrednim vremenima pomoći da identifikujemo najugroženije grupe, da kažemo; to su Romi koji žive u kartonskim, neformalnim naseljima. Tu su i beskućnici, to su starije osobe bez ikakvih primanja; 17% starijih žena i 8% starijih muškaraca od 65 godina nisu u penzionom sistemu i nemaju nikakav redovni izvor prihoda.

Svetlana Lukić: Koliko je to u apsolutnim brojkama?

Nada Satarić: To je 136 hiljada žena, a muškaraca negde skoro 30 hiljada. Naravno, nisu oni svi 100% u siromaštvu, jer negde muž ima penziju, negde imaju sinovi i deca koja rade, ali polovina tih ljudi ne mogu da se oslone na podršku svojih srodnika da im pomognu, bilo zato što i srodnici žive skromno i bedno, bilo zato što nemaju srodnike, a ne mogu od one zemlje, ako su na selu, da žive, jer niti mogu da je kome rentiraju, ko će da obrađuje tamo? I ako imaju kuću, oni ne mogu da se kvalifikuju za novčanu socijalnu pomoć, jer ako imaju neku staru kuću, ako imaju više od jedne sobe, nemaju pravo, isključuju se. Ili, imaju pravo, ali mora da se stavi hipoteka na imovinu. A drugo je pitanje koliko je taj iznos novčane socijalne pomoći adekvatan.

Danilo Ćurčić: Mi to stalno ponavljamo, ali mislim da nije loše još jednom ponoviti. Po poslednjem računu to je 8.626 dinara za pojedinca.

Nada Satarić: A prag siromaštva za 2019. je 19.300 dinara. I šta je onda ovo? Šta je onda taj novac? Dakle, šta je kod nas važno? Kod nas je važno kvalifikovati se i ući u taj sistem, da primaš tu novčanu socijalnu pomoć. Ja znam koleginice, pošto sam ja u socijalnoj zaštiti preko 40 godina, koje su počinjale raditi kada i ja, i one su u centrima za socijalni rad, i otišle su u penziju, i kaže: „Iz te porodice bio je deda korisnik novčane socijalne pomoći, pa sin, sad su i unuci“. A nije poenta da držimo ljude na cevčici, da im dajemo to malo, nego daj mu tu socijalnu pomoć da je prima kao, ne znam, u Americi, svako može da se nađe u toj situaciji, ali može da je prima najviše 3 godine ili 5 godina. Pomozi mu da izađe iz te situacije i da se zaposli i da živi od svog rada.

Danilo Ćurčić: Mene to podseća na ovaj pristup koji imamo, sa početka razgovora. Dakle, mi nemamo kapacitet ili ne znamo kako nešto da rešimo, pa ćemo sve da zatvorimo. Pa isto: mi nemamo kapacitet u sistemu socijalne zaštite, to je isto poznata činjenica.

Nada Satarić: Da napravimo socijalne karte.

Danilo Ćurčić: One su se isto koristile kao PR igračke: sistem socijalne zaštite se unapređuje socijalnom kartom. Ne, jer onaj ko nije u sistemu socijalne zaštite neće biti vidljiv ni u socijalnoj karti, i tu se priča završava priča; a onaj ko jeste lakše će biti skinut sa socijalne pomoći, zato što sistem svakodnevno ažurira podatke. Dakle, vi nemate kapacitet u ustanovama socijalne zaštite, u sistemu socijalne zaštite, za taj pojedinačan pristup prema korisniku, dakle, da mi sad tebi napravimo plan, da vidimo kako ćete vi izaći iz ovog siromaštva. To ne postoji.

Dakle, ljudi tu dolaze, predaju zahteve, proverava se formalno da li ispunjava uslove. Ako ova ima čak i utisak da neko ne ispunjava. ili da ima više nego što mu pripada, to se vrlo lako seče nekim izmišljenim propuštenim zaradama, različitim administrativnim mehanizmima kojima vi izbacujete onoga ko je vama sumnjiv. Dakle, novac se samo izliva iz sistema, krpe se neke rupe, ali u suštini ne pomaže ljudima, i oni su zauvek vezani za taj sistem koji u suštini njih drži, možemo da kažemo, na aparatima.

Mi ne treba više da se zavaravamo da je to slučajno. I ovo što je Nada rekla vezano za stambenu politiku: evo recimo juče ili prekjuče je bila jako zanimljiva vest, Južne vesti su pisale o tome: Niš nudi porodicama kojima su izgorele barake da uđu u neke gradske stanove, ali moraju da plaćaju zakup, naravno. Sad, ljudi koji žive u barakama, pretpostavka je da su siromašni, oni pre nisu plaćali zakup jer su to bile neke sklepane kuće.

Postoji nešto što je stambena podrška, u Zakonu o stanovanju i održavanju zgrada, koji se opet ne primenjuje. Mi dakle imamo nešto na papiru, kao ovaj što će ići u narodnu kuhinju sa nekim svojim punomoćnikom za par dana da dobije pravo na taj obrok koji mu sleduje, tako isto ovi ljudi, to negde piše u nekom zakonu. Stambena podrška ne postoji. Ista je stvar sa drugim oblastima. „Svako je sebi krizni štab“, da se prisetimo toga. Dakle, mislim da je to zapravo jedna rečenica koja sasvim dovoljno pokazuje koliko se država u stvari potpuno izvukla iz toga što su socijalna prava, i mi sad živimo ove posledice. Njima se bavimo.

Nada Satarić: Aktuelni Zakon o socijalnoj zaštiti veoma decidno kaže: odgovornost se prebacuje na pojedinca, svako je odgovoran sam za svoje, i na porodicu. Ti imaš prava na usluge u zajednici, a tih usluga nema, ili nema dovoljno? Imaš prava na novčanu socijalnu pomoć, ali da bi ušao u to…

Danilo Ćurčić: Moraš da tužiš srodnike, primaš je samo 9 meseci godišnje, moraš da radiš po Vulinovoj uredbi ako te pozovu…

Nada Satarić: Država smanjuje ukupna izdvajanja za socijalnu zaštitu iz godine u godinu. 19,6% ukupnih izdvajanja iz BDP-a je za 2018. a u zemljama Evropske unije 27,9%. I oni imaju planove da povećavaju za naredne 2-3 godine, a kod nas ide obrnuto.

Danilo Ćurčić: Ako je istina da smo mi ekonomski tigar u regionu, zašto onda ne povećavate izdvajanja za tu oblast? Dakle, mi imamo s jedne strane taj rast BDP-a, ogroman razvoj o kome govore, a sa druge strane smanjivanje davanja koja idu za one koji su najugroženiji. To ne može biti slučajno.

Svetlana Lukić: Inicijativa A 11 je uspela, naravno preko Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, da spreči iseljavanje čoveka koji nije mogao da plaća socijalni stan u kome je živeo. Dakle, vi date ljudima, kao, da pod beneficiranim uslovima da žive, a onda ih izbacujete zato što nisu u stanju da plate kiriju ili struju.

Danilo Ćurčić: To je samo jedan od tih slučajeva, ali radi se o čoveku čiji infostan mesečno iznosi 19 hiljada dinara, a on prima 26 hiljada. On je osoba sa utvrđenim invaliditetom i živi sa sinom u tom stanu. I to je zapravo cela porodica. Vi sad zamislite, sa 7 hiljada, koliko vam ostane kad se plati infostan, šta u stvari može da se radi. Naravno, on nije čovek plaćao, i to je sada jedan dugogodišnji problem, ne samo kod njega, već imate skoro šezdesetak porodica samo u tom najvećem bloku socijalnog stanovanja; šezdesetak porodica bez struje. Imate nekoliko stotina porodica koje su u riziku od iseljenja, sutra mogu da budu iseljene.

I nama je u tom smislu bilo značajno da za ovog čoveka uradimo sve što možemo da sprečimo, i da se nadamo da će to uticati na razgovor sa nekim. Već 9 godina mi znamo da postoji problem u tom Kamendinu, Zemun Polju, sa troškovima socijalnog stanovanja. I 9 godina se niko time ne bavi, čak naprotiv; u tih 9 godina se iz nadležnosti Sekretarijata za socijalnu zaštitu, ti stanovi prebacuju u nadležnost Sekretarijata za imovinsko pravne poslove. U toj promeni nadležnosti vidi se i promena perspektive gradske uprave. Šta je fokus: da li je to čovek koji je socijalno ugrožen, ili je u stvari to neka imovina koja sad treba da prihoduje od zakupa. I zapravo jeste imovina.

Nada Satarić: Kada pričamo o ovome siromaštvu evo, samo jedan detalj da kažem: u našoj zemlji po podacima iz 2019. prag siromaštva je19.381 dinar, a u januaru ove godine po zvaničnim podacima 308.387 penzionera ima penzije niže od 15 hiljada dinara. I samo još jedan podatak koji je veoma ozbiljan za stariju populaciju: 10% ne može da priušti adekvatno zagrevanje stana. Pa kako ćete onda da sačuvate svoje zdravlje?

Svetlana Lukić: Za kraj, Danilo: to su ove Izmene i dopune Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom u kome je već ugrađena zapravo i diskriminacija, da ne kažem segregacija.

Danilo Ćurčić: Ja sad ne govorim o ovome što su Mame su zakon radile i sve to što je vezano za preduzetnice, za položaj žena koje su zaposlene. Govorim opet o onima koji su najugroženiji. Dakle, vi tu imate obavezu da su deca obuhvaćena svim obaveznim vakcinama u nacionalnom planu imunizacije, da idu redovno u školu ili da pohađaju pripremni predškolski program, da bi mogli da ostvarite pravo. Šta se tu dešava? Državni podaci i podaci UNICEF-a o položaju Roma vam govore da, ne znam, svega 6 ili 8% romske dece ide u pripremni predškolski program; da ogroman broj romske dece nisu obuhvaćena svim vakcinama, ne zato što neće nego zapravo iz dubinskog siromaštva koje decenijama postoji u toj zajednici.

To siromaštvo se prenosi generacijski i njima ograničava mogućnost da se vakcinišu, da redovno idu u školu i slično. Druga stvar opet zanimljiva, i to bi bio mali trošak za državu: dakle, imamo ograničenje u broju dece za koju možete ostvariti pravo na dečiji i roditeljski dodatak. Dakle, zakon kaže do 4. deteta, preko toga više ne možete. U Srbiji prema podacima iz popisa postoji 5.284 porodice koje imaju preko četvoro dece. U preko 30% tih porodica makar jedan roditelj se izjasnio kao Rom. Istovremeno, Romi čine 2% u ukupnoj populaciji u Srbiji. Dakle, ova mera njih pogađa 15 puta više nego ostalu populaciju. Mi možemo da se opkladimo da novi Zakon takve sistemske nejednakosti neće ograničiti.

Nada Satarić: Kada ste vi videli sirotinju da vam je izašla na ulice, i da nose neke transparente? I znate šta je još tu? Ćuti, dobro je da mi da i to. Šta ako mi ne da ni to? Umreću ako mi ne da tih 8.600 dinara, kolika je novčana socijalna pomoć. Šta bih ja bez toga?

Svetlana Lukić: To je dosta podlački od države; vodimo računa o bakama i dekama, vodimo računa o mamama, radnicima, a s druge strane donosimo zakone i uredbe koje direktno onemogućavaju ljude da ostvare elementarna prava. Taj stepen hipokrizije je nepodnošljiv. Slušam ovu novu ministarku Dariju Kisić Tepavčević, jedino što ima da nam kaže je da bi ljudi koji primaju socijalnu pomoć trebalo da se osposobe da rade. To je na nivou one Vulinove uredbe o prinudnom radu.

Danilo Ćurčić: Ma Vulinova uredba se i dalje primenjuje, Vulinova uredba će biti deo Zakona i mi ćemo za par meseci imati povoda opet da razgovaramo, kad već bude počeo da se primenjuje Zakon o socijalnoj zaštiti. Dakle, ovo ne ide u dobrom pravcu. Mi ne znamo ko sedi i piše taj zakon. Znajući kako ministarka Kisić Tepavčević radi, kako je radila na nekim drugim pozicijama, ne mislimo da će biti čak ni toliko fleksibilna koliko je bio prethodni ministar.

On je bio možda čak i malo nesposoban u tom smislu, pa nije uspevao da izgura do kraja te svoje sulude zamisli, nego je to stopirao. Ovde će to proći, postoji ta jedna druga situacija koja će nas sasvim sigurno još više udaljiti od bilo kakvog načela socijalne pravde na kome se zasniva država po ne znam kom članu Ustava, i slično.

Nada Satarić: Otkad je donet onaj Zakon o socijalnoj zaštiti 2011. mi smo ukazivali da novčana socijalna pomoć nije adekvatna za starije osobe, jer je tad uvedeno pravilo da mora da utuži svoje srodnike koji su u zakonskoj obavezi. Razgovarala sam sa stotinu starijih osoba, siromašnih, koji imaju negde sina ili ćerku, ili unuke, koji takođe žive skromno. Sama pomisao da on mora da tuži članove svoje porodice, da podnosi tužbu…

Svetlana Lukić: To su nepojamne stvari, pogotovo u našoj kulturi.

Nada Satarić: Tako je. Mi smo i tada govorili: „Pa dajte, ljudi, sprovedite sve to što treba administrativno, ali oslobodite korisnike toga“. Naravno, nikad to nije urađeno.

Svetlana Lukić: I vi onda birate: ili ćeš dobiti 7 hiljada, ili ćeš da izgubiš sina, ćerku, unuke. To je baš Sofijin izbor, ne znam kako drugačije to da nazovem.

Nada Satarić: Da, ili ovo stavljanje zemlje pod hipoteku. Znate, čoveku je važno da nešto ostane iza njega, da ostane neka okućnica, to je ono što nikada ne treba ni prodati ni dati nekom drugom. Meni je potpuno smisleno, sad pričam o siromašnima i starijima koji ne mogu da obrađuj svoju zemlju a treba im novčana socijalna pomoć; dajte da na nacionalnom nivou bude uvedeno, i kad stave tu hipoteku, dajte da neko to obrađuje.

Dajte mladim ljudima, ne ovima da se oduzme, nek ostane to na njegovo ime, ali neka ga neko obrađuje, ili u tim kućama da živi. Mi ne znamo koliko ima te zemlje koja je pod hipotekom. Kakav benefit država ima od toga? Ne, nema nikakav benefit. Svaki put su nam rekli, kada učestvujemo u tim raspravama za ove novčane socijalne pomoći za starije, oni kažu: „Vi ste potpuno u pravu, ali za to nema para u budžetu“. Eto, to je odgovor.

Peščanik.net, 21.04.2021.