Treba li država da zabrani „neprikladan tretman predmeta od posebnog religijskog značaja za neku versku zajednicu“? Upravo to se predlaže nacrtom novog zakona koji je vlada Danske najavila prošle sedmice, a koji za prekršioce predviđa zatvorske kazne do dve godine. Predlog takve zakonske zabrane usledio je posle niza incidenata u Švedskoj i Danskoj kada je javno spaljivan Kuran, što je izazvalo buru protesta u muslimanskom svetu.
Odgovor na postavljeno pitanje je istovremeno sasvim jednostavan i veoma složen. Jednostavan je zato što svaki zakon koji zabranjuje blasfemiju u bilo kom obliku nije prihvatljiv i treba mu se suprotstaviti. Nakon što je zakon o blasfemiji ukinut 2017. godine, pokušaj da se takav zakon sada usvoji u novom obliku bio bi za Dansku korak u pogrešnom smeru.
Odgovor je složen zato što se u središtu kontroverze nalaze dva važna problema: s jedne strane je sloboda veroispovesti i govora, s druge antimuslimanska bigoterija. Braneći prvo, moramo se istovremeno suprotstaviti drugom.
Zakoni o blasfemiji su problematični ne samo zato što pokušavaju da nametnu verske norme i onima koji nisu vernici ili veruju u nekog drugog boga, nego i zato što se često koriste i da se zaštiti politička moć.
„Sveti poredak“, kao što je primetio Leszek Kołakowski, poljski marksista koji će postati hrišćanski filozof, „nikada nije prestao da nam govori, eksplicitno ili implicitno, ’ovako stvari stoje, ne može biti drugačije’“. U teokratskim državama, ili unutar manjinskih zajednica u liberalnim demokratijama, optužbe za blasfemiju se koriste da se zaštiti moć verskih lidera i institucija i da se kritičari i disidenti ućutkaju.
U ovom slučaju stvar dodatno komplikuje kontekst spaljivanja knjiga. Spaljivanje knjiga, kažu predlagači danskog zakona, nije oblik govora. Zato zabrana takvih činova ne ograničava slobodu govora, tim pre što je cilj zabrane pre svega suzbijanje aktivnosti radikalno desničarskih bigota.
Verujem da je svako spaljivanje knjiga bezumno, bilo da hrišćanski pastori spaljuju LGBTQ+ knjige ili trans aktivisti spaljuju primerke Hari Potera. Takvi činovi su u najboljem slučaju neotesani pokušaji da se promoviše određeni politički stav. Ne treba zaboraviti ni dugu istoriju spaljivanja knjiga u režiji države, da bi se zaštitila tiranska vlast ili naudilo ranjivim društvenim grupama.
U svakom slučaju, spaljivanje simbolički važnih predmeta, kao što su knjige ili zastave, ima dugu predistoriju u tradicijama protesta, a u vreme kada se pravo na protest sve više suzbija – čak i u liberalnim demokratijama – ne bismo smeli olako ukidati takvu mogućnost. Danski nacrt zakona kriminalizuje ne samo spaljivanje knjiga nego i svaki „neprikladan tretman predmeta od posebnog religijskog značaja“ – što je praktično sveobuhvatna zabrana blasfemije.
Sloboda veroispovesti je vitalno važna za manjinske zajednice. Antimuslimanska bigoterija se često izražava poricanjem prava muslimana da praktikuju svoju veru, pozivima na zabranu Kurana i kroz protivljenje izgradnji džamija. Ali borba protiv bigoterije nalaže da se ograničavanjima slobode veroispovesti suprotstavimo, a ne da ih učvršćujemo.
Ako vernici imaju slobodu da upražnjavaju svoju veru, onda nevernici – ili vernici čije razumevanje religije odstupa od nametnutih normi – moraju imati slobodu da zaštite svoja prava. Mnoge grupe koje se bore za pravdu i jednakost – žene, pripadnici gej zajednice, nevernici – često su prinuđene da se suprotstavljaju ograničenjima koja nameće vera i otuda ne mogu izbeći blasfemiju. Istina je da Kuran najčešće spaljuju rasisti i bigoti, ali to mogu činiti i ljudi koji se bore protiv represije koja se nameće u ime islama, ne da bi raspirivali mržnju već da bi se suprotstavili verskoj netoleranciji.
Firoozeh Bazrafkan, danska umetnica rođena u Iranu i glasna kritičarka iranskog teokratskog režima, uništila je primerak Kurana u jednom umetničkom performansu. Druga umetnica rođena u Iranu, Sooreh Hera, nastanjena u Holandiji, doživela je da njene fotografije dvojice gej izbeglica iz Irana pod maskama s likovima proroka Muhameda i njegovog zeta Alija budu cenzurisane u muzeju Gemeentemuseum u Hagu, zato što, kako je izjavio direktor muzeja, „neki ljudi u našem društvu to mogu doživeti kao uvredu“. I jedna i druga umetnica bi po novom zakonu mogle završiti u zatvoru.
U zatvoru bi mogao završiti i Andreas Serrano zbog rada Piss Christ. Ili Chris Ofili zbog slike Sveta devica Marija. Ili pokojni John Latham, da je živ, zbog rada Bog je veliki. Sve pomenute radove vernici su doživeli kao uvredljive za veru, kao upotrebu verskih predmeta i simbola na neprikladan način, kao činove kojima se podstiče mržnja.
Možemo raspravljati o tome koliko su ovi radovi vredni ili poučni, ali društvo koje bi umetnicima ili aktivistima uskratilo mogućnost da preispituju religiju na takav način ne bi se moglo nazvati liberalnim.
Ako spaljivanje Kurana u nekim slučajevima jeste oblik „ugnjetavanja već ugnjetenih“, udarac upućen slabima i prikraćenima, onda to još više važi za zakone protiv blasfemije. Unutar same muslimanske zajednice takođe postoje odnosi moći, slični onima koje primećujemo u odnošenju muslimana i šire zajednice. Religijski tabui doprinose održavanju prinude unutar tih zajednica.
Muslimanski lideri i organizacije kao što je Organizacija za islamsku saradnju (OIC) veoma su selektivni u istupima protiv bigoterije. Puni su besa zbog spaljivanja Kurana, a ne progovaraju gotovo ni reč povodom sudbine miliona Ujgura zatvorenih u Kini, povodom njihovog mučenja i ubijanja. Štaviše, islamske države i OIC aktivno podržavaju Peking.
Za vreme posete Kini 2018. godine, krunski princ Mohamed bin Salman ponavljao je kao papagaj kinesku propagandu o statusu Ujgura u Kini: „Poštujemo i podržavamo pravo Kine da preduzima protivterorističke mere za suzbijanje ekstremizma u cilju zaštite nacionalne bezbednosti“. Mnoge zemlje u kojima muslimani čine većinu, kao što su Pakistan, Iran, Saudijska Arabija, Turska i Egipat, hapsile su i vraćale Ujgure u Kinu.
Isti lideri ne govore gotovo ništa ni o imigracionoj politici u Danskoj koja je poslednjih godina sve okrutnija. Danska je prva evropska zemlja koja je deportovala sirijske izbeglice i neko vreme je pokušavala da postigne dogovor s Ruandom o deportaciji izbeglica (ali su odustali zbog zajedničke evropske politike).
Takve politike ugrožavaju živote pripadnika manjina, uključujući muslimane, i legitimizuju ekstremističke ideje mnogo više nego slučajevi spaljivanja Kurana koje organizuju grupice bigota. Oni koji besne zbog spaljivanja Kurana ne brane muslimane izložene stvarnom teroru i brutalnosti, već koriste ove ispade za jačanje sopstvene političke moći.
Da bismo se suprotstavili antimuslimanskoj bigoteriji moramo se suprotstaviti i ograničavanju prava na blasfemiju. U odbrani slobode govora moramo se suprotstaviti bigoteriji gde god da se ona pojavi. Činjenje jednog bez drugog pokazuje da ni jedno ni drugo ne shvatamo ozbiljno.
The Guardian, 03.09.2023.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 13.09.2023.
