Foto: Predrag Trokicić
Kancelarija za evropske integracije je povukla zanimljiv potez: objavila je Izveštaj Evropske komisije o trenutnom stanju u poglavljima 23 i 24, takozvani non paper, odnosno nezvanični dokument. Reč je o polugodišnjem izveštaju EK o sprovođenju Akcionih planova za poglavlja 23 i 24. Doduše, on ne bi bio objavljen da bar u nekom delu nije povoljan po vladu, a taj deo je samo uvodni, u kojem se navodi da je „Srbije usvojila, odnosno pripremila brojne izmene zakonodavnog i institucionalnog okvira. Takođe, usvojila je odnosno pripremila niz strategija i akcionih planova kao i procedura i operativnih smernica kao i izvršila brojne procene nakon kojih su date preporuke“, piše u non paper dokumentu EK.
I to je sve od povoljnih vesti. Ostale 22 strane ovog dokumenta su uglavnom kritika Srbije, zapravo nabrajanje svega što nije urađeno u borbi protiv korupcije, u reformi pravosuđa, sprečavanju negiranja genocida, povodom odšteta porodicama civilnih žrtava ratnih zločina, slobode medija… Zato zaista čudi što je dokument objavljen na sajtu vladine Kancelarije za evropske integracije i što je dostupan javnosti.
U predstojećem periodu, kako se navodi u ovom dokumentu EK, Srbija posebno treba da poveća napore u oblasti reforme pravosuđa, borbe protiv korupcije, da znatno unapredi zakonodavstvo u oblasti zaštite podataka, rodne ravnopravnosti, besplatne pravne pomoći i zaštite manjina. Treba uložiti dodatni napor u oblasti borbe protiv trgovine ljudima, na polju finansijskih istraga i tehnološkog kriminala. Inkluzivnost, transparentnost i kvalitet izrade zakona, kao i delotvoran nadzor izvršne vlasti treba dodatno unaprediti, dok usvajanje zakona po hitnoj proceduri u Narodnoj skupštini treba ograničiti.
Sada je kraj juna 2017. godine. Za 17 godina vlasti uglavnom demokratskih stranaka reforma pravosuđa, i ne samo pravosuđa, nije se mrdnula s mesta. Uglavnom se sve svodilo na to da se čestim izmenama zakona o pravosuđu vezuju ruke sudijama i tužiocima. Parlament je na brzinu sredinom maja usvojio izmene Zakona o sudijama, kojima se predsednicima sudova omogućava dvostruki mandat od po četiri godine (dosad je bio jedan na pet godina). Posebno je zanimljiva odredba kojom se odlazak u starosnu penziju predsednicima sudova (65 godina za muškarce i 60 za žene – Zakon o PIO) odlaže do isteka započetog predsednikovanja. Dakle, u pitanju je pravni apsurd: izmenama Zakona o sudijama uređuje se Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Jednim zakonom se uređuje drugi zakon, što je zaista revolucionarno. Odnosno, predsednici sudova se izuzimaju od dejstva zakona o PIO, kao da su svete krave.
Predsednici sudova su oduvek bili eksponenti vlasti i ona ih je birala za obavljanje prljavih poslova, kao što je biranje podobnih sudija za predmete koji zanimaju vlast. Urušavanje sudstva nije započelo sa demokratima, kako tvrde naprednjaci, već sa političkim očevima socijalista i naprednjaka. Miloševićevi socijalisti su suvereno držali mesta predsednika sudova, a Šešeljevi radikali su im isporučivali kvote za mesta u sudovima i tužilaštvima. Izgleda da i danas važe ista pravila.
Šta sve Srbija treba da uradi da bi ispunila uslove EU u poglavljima 23 i 24? Treba da donese zakon o besplatnoj pravnoj pomoći, koji je trebalo da bude usvojen još 2015. To je verovatni razlog burnih dešavanja u Advokatskoj komori Beograda, gde se advokati žestoko opiru ovom zakonu, a vlast pokušava da u Komori postavi svoje ljude. Bilo kako bilo, izmena većine zakona predviđena je za kraj 2017. godine i 2018. godinu. Najvažnija od njih je promena Ustava Srbije, što znači da bi već do kraja ove godine trebalo da bude donet nacrt novog Ustava. Taj rok će verovatno biti probijen, jer će naprednjaci teško skupiti dvotrećinsku većinu za svoj plan da se predsednik bira u parlamentu, a da se istovremeno ojača premijerska pozicija, na koju bi nakon završetka predsedničkog mandata i novih parlamentarnih izbora Vučić mogao da se vrati.
Izmenama zakona trebalo bi da bude omogućeno da u Državnom veću tužilaca i Visokom savetu sudstva više nema ministra pravde, niti bilo koga iz izvršne vlasti koji kao članovi ovih vrhovnih tužilačkih i sudskih tela kontrolišu njihov rad i vrše uticaj u predmetima za koje su zainteresovani. Zato je pravosuđe na vreme zakonski „porobljeno“, pa imamo tužioce koji su samostalni ali ne i nezavisni u svome radu (pogledajte samo slučaj rušenja u Savamali). Jedina dobit za građane je to što bi sudovi u kraćem roku donosili presude i što bi se ujednačila sudska praksa u različitim delovima Srbije.
Nisu samo domaći političari licemerni. Isti takvi sede i u Briselu i prave se, zarad geopolitičkih ciljeva, odnosno izbacivanja Rusije sa Balkana, da se ništa ne dešava. Vučićeva politika se pokazala uspešnom – neprekidnim plašenjem EU (de)stabilizacijom regiona, naoružavanjem iz Rusije i otvaranjem rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu koji i Nemačka i SAD smatraju špijunskim centrom – Srbija podiže tenzije u regionu. Vučić za sada uspešno izigrava EU: Srbija „na kilo“ donosi strategije i usvaja evropske zakone koje neće sprovoditi. Plan je da Srbija tako uđe u EU. Samo još ne znamo šta ćemo s Rusijom.
Autor je novinar i urednik u dnevnom listu Danas. @aroknic
Peščanik.net, 26.06.2017.
