Zarobljeni identiteti

Zarobljeni identiteti: između „Balkana“ i „Evrope“

Uvod: Pitanja identiteta – pitanja kulture

U ovom tekstu bavim se nekim problemima koji utiču na razumevanje ponašanja i motivacije aktera na političkoj sceni Srbije. S obzirom da su neki od elemenata istraživanja koja se pominju u ovom radu još uvek u toku, zaključak je prilično uopšten, ali smatram da su pitanja i problemi koji se otvaraju potencijalno zanimljivi za stručnu javnost u čitavom regionu.

Ovo pitanje dobija dodatnu zanimljivost sa (nedavnim) saopštavanjem savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde (ICJ) u Hagu, u vezi deklaracije o nezavisnosti Skupštine Kosova od 18. februara 2008. Iako su srpski zvaničnici sâmi konstruisali pitanje na koje je Sud trebalo da odgovori (i odobrili formulaciju koju je Generalna skupština UN uputila Međunarodnim sudu), sada se iz sveg glasa od najviših predstavnika srpske države čuje: „Nepravda!“. Međunarodni sud (najviša pravna instanca u svetu) se optužuje kao pristrasan, jer se nije izjasnio o pitanju koje mu nije ni postavljeno. Ovo je samo odraz ozbiljnog psihološkog i antropološkog problema povezanog sa autopercepcijom srpskih političara (setimo se samo „genijalnih“ obrazloženja oko toga zbog čega kosovski Albanci nisu bili uključeni u spisak srpskih glasača, kada je trebalo odobriti nacrt novog Ustava), kao i njihove vizije spoljašnjeg sveta kao, u suštini, velike igraonice gde je sve moguće, samo ako se malo namrštimo. Po mom mišljenju, ovo je usko povezano sa percepcijom identiteta – kako svog, tako i identiteta drugih, koji se konstruiše nasuprot sopstvenom.

Pitanja u vezi konstrukcije identiteta u nekadašnjoj Jugoslaviji su se svom silinom pojavila na svetskoj (i južnoslovenskoj – v. pre svega radove Rihtman-Auguštin 1996, 1998a, 2000, Čolovića 1993, 1997 i Naumovića 1995, 1999) akademskoj sceni od početka 1990-tih. S jedne strane, operisalo se sa veoma uopštenim (i možda čak rasističkim – kao Kaplan 1993) kategorijama, dok se sa druge pokušavala reinvencija pojma identiteta u opštim kategorijama „Balkana“ kao ponovo pronađene kategorije (Bakić-Hayden 1995, Todorova 1997, Močnik 1998a, Bjelić i Savić 2002). Međutim, u dosadašnjim istraživanjima malo ili nimalo pažnje je posvećeno konceptu kulture – šta je to što su na primer građani Srbije ili Jugoslavije doživljavali kao sopstvene kulturne specifičnosti i kako su one doprinosile konstrukciji njihovih identiteta?

Osnovna pitanja koja se ovim pristupom pokreću uključuju sledeće konkretne aspekte:

1. Kako su „drugi“ („stranci“, ali i donedavni stanovnici zajedničke države) posmatrali sve te identitete iz svojih perspektiva?

2. Šta to praktično znači biti „Srbin“ – nasuprot tome da se bude, na primer, Jugosloven, Hrvat, Slovenac, Crnogorac, Englez, Francuz, Evropljanin ili Balkanac?

3. Koje je konkretno značenje pojmova kao što su „Balkan“ ili „Evropa“?

4. Kako su kategorije etničkog ili nacionalnog identiteta istorijski konstruisane u naučnim diskursima – pre svega u etnologiji i sociologiji?

5. Konačno, koji su to aspekti kulture koji su odlučujuće uticali na procese konstrukcije identiteta na ovim prostorima?

Naravno, u jednom relativno kratkom radu, nemoguće je potpuno i detaljno odgovoriti na ovako kompleksna pitanja. Međutim, smatram da je veoma važno bar započeti ispitivanje mogućih pravaca istraživanja prepreka, nedoumica i problema u komunikaciji između građana Srbije i drugih, kao i elementarnih nesuglasica u vezi sa nekim ključnim pojmovima, kao što su to, na primer, „nacija“, „nacionalni interes“, „globalizacija“, „ljudska prava“, ili „multikulturalizam“.

Kulturni aspekti konstrukcije identiteta odlučujuće utiču na percepcije ljudi, na to kako oni vide sebe sâme i druge, a zatim određuju načine na koji će isti ti ljudi tumačiti određene pojmove, kao i kakve će odluke doneti povodom njih.

O pojmu kulture već sam pisao na drugom mestu u okviru rasprave o multikulturalizmu (Bošković 1997c, gde sledim Eca 1994 – ali v. takođe Thornton 2000) – u kontekstu ovog istraživanja polazim pre svega od „klasične“ Tylorove definicije, kada je u prvoj rečenici svog monumentalnog dela kulturu odredio kao „složenu celinu koja uključuje znanje, veru, umetnost, moral, običaje i ma koje druge sposobnosti koje čovek stekne kao član društva“ (1871: 1). Ovo, naravno, ne isključuje druge definicije, kao što je Geertzova konstruktivistička („kultura kao simbolički sistem“ – 1973), koju ćemo definiciju koristiti će uvek zavisiti od konkretnih konteksta i istraživačkih situacija.

Pa ipak, Tylorova definicija (vrlo verovatno preuzeta od nemačkog bibliotekara Gustava Klemma) je dovoljno uopštena da bude veoma upotrebljiva, pa su zato antropolozi u poslednjih 137 godina morali bar da je uzmu u obzir – makar se i ne slagali sa njom. S druge strane, ovako zamišljen koncept „kulture“ je implicitno podrazumevao da postoji jedna jedina Kultura (kao „model“ ili „obrazac“), koja treba da posluži kao ideal ili uzor „progresa“ ostalim kulturama, koje su smatrane za „primitivne“ ili, u najmanju ruku, za nešto manje razvijene.

Identitet u ovom kontekstu shvatam kao promenljivu i fluidnu konstrukciju – kao nešto što pojedinac ili pojedinka sklapa iz dostupnih kategorija, dakle, ne kao nešto „urođeno“ ili „dato“. (Da parafraziram Simone de Beauvoir: niko se ne rađa kao, na primer, Srbin ili Hrvat, već takvim postaje.) Ono što je posebno značajno jeste da se do sada veći broj tekstova bavio konstrukcijom etničkih / nacionalnih identiteta, kao i diskursima koji su te identitete pokušavali (i još uvek pokušavaju) da prisvoje, protumače, negiraju ili ignorišu (v. npr. Bakić-Hayden i Hayden 1992, Balibar 1996, Balibar i Wallerstein 1997, Danforth 1993, Pusić 1995, a posebno Hjerm 1998 za razornu kritiku Andersona, Smitha i Gellnera o naciji i nacionalizmu). Ono što je posebno zanimljivo za neke od tekstova (pre svega autora iz Srbije u zborniku Balkan as Metaphor) jeste prihvatanje međusobno potpuno suprotstavljenih obrazaca (i načina razmišljanja), kao i logički nekompatibilnih stanovišta, o čemu je na primeru političke nauke u Srbiji pre više od deset godina već pisao Ilić (1995a, 1995b). Na primer, mada se autori (kao Longinović u Bjelić i Savić 2002, na primer) navodno zalažu za integrisanje Balkana u „Evropu“ (popularni slogan sa protesta iz zime 1996/97: „Beograd je svet“), oni u isto vreme insistiraju na specifičnostima sâmog Balkana i na tome „kako nas niko ne razume“, ali o ovome će nešto više reči biti u narednim odeljcima ovog teksta. 

Nacije i nacionalizmi

Još nešto što je veoma važno, a što do sada nije rađeno na području Srbije, jeste proučavanje svakodnevnih diskursa o naciji/nacionalizmu, pre svega kroz dnevnu i nedeljnu štampu. U proučavanju svakodnevnih diskursa, moglo bi se slediti ono što je britanski socijalni psiholog Billig (1995) svojevremeno nazvao „banalnim nacionalizmom“ (model koji su na primeru turske štampe već izvanredno istražili Yumul i Özkırımlı 2000) – diskurse o naciji i nacionalnom u oglasima, u umrlicama i u naizgled „običnim“ (odnosno svakodnevnim) kontekstima, na koje istraživači iz područja društvenih nauka najčešće ne obraćaju pažnju. Ovo je istraživanje koje tek počinjem, pa neću ulaziti u detalje, ali želim da napomenem da ovde sledim metodološka polazišta koja već koriste Herzfeld (1987), Hjerm (1998), Holy i Stuchlik (1983) i Holy (1996) – a nasuprot idejama o nekakvom „kulturnom“ nacionalizmu kod npr. Pusićeve (1995).^[1] Da bi se dobila što potpunija komparativna slika, kao i da bi se predstavile tendencije unutar regiona, bilo bi poželjno sprovesti jedno ovakvo istraživanje paralelno (uz učešće stručnjaka za analizu sadržaja) u Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Sloveniji. Ovo bi značajno doprinelo razumevanju ovih konstrukcija u jednoj široj, regionalnoj, odnosno komparativnoj perspektivi. Naravno, kritičko razmatranje nacionalizma mora se baviti i drugim srodnim pojavama (kao što su rasizam i ksenofobija) – o čemu sam već pisao na drugom mestu (Bošković 2006).

Drugi značajan aspekt za razumevanje oblikovanja identiteta jeste obrađivanje relevatne literature o „mitotvorcima“, odnosno arhitektima nacionalnih/ etničkih identiteta, kao i konstrukcija ovih identiteta kroz naučne diskurse, pre svega kroz etnologiju i folklor. Etnologija je kao „nauka o kulturi“ među južnoslovenskim narodima u poslednjih sto godina imala pomalo paradoksalan položaj – s jedne strane osporavana i omalovažavana (posle 1991. čak i više nego u prethodnom, socijalističkom periodu), dok je sa druge strane (posebno u periodu posle 1950.) posmatrana kao nauka koja ne samo proučava, već i simbolički „čuva“ i neguje narodne tradicije, i kroz njih suštinu onoga što čini određenu naciju. U takvoj situaciji, posebno u periodu posle 1991, neki etnolozi su svoj zadatak doživeli i kao „odbranu“ svoje nacije/etničke grupe od „drugih“.^[2] U ovom kontekstu, posebno je zanimljiva Naumovićeva rasprava (1998) o „dvostrukim insajderima“ u Srbiji i ulozi etnologa/ antropologa u svakodnevnom životu – nasuprot konceptu rada na terenu „kod kuće“ kakav je u savremenoj antropološkoj teoriji svojevremeno artikulisala Mariza Peirano (1998).

Pojam tradicije posmatram u savremenom antropološkom smislu (kao, na primer, Holy 1996, u njegovoj studiji češkog nacionalnog identiteta) kao važan koncept koji samo prividno pokušava da uspostavi vezu sa prošlošću, dok u stvari uvek polazi od tekućih dnevnopolitičkih potreba u cilju zadovoljavanja potreba učesnika u strukturama moći u budućnosti. Kao takav, ovaj pojam je izuzetno podložan instrumentalizaciji i manipulaciji – ali i sâm može bitno uticati na manipulaciju, kao što u vezi sa „tradicionalističkim“ upotrebama religije u Srbiji u poslednjih petnaestak godina ukazuje, na primer, Gredelj (2002).

Razmatranje suprotstavljenih i često ambivalentnih identiteta je ključno za razumevanje ponašanja aktera iz ovog dela sveta. Balkan ili Jugoistočna Evropa? Ili samo „Evropa“? Ali šta ovi pojmovi u stvari znače, i šta oni predstavljaju za ljude koji treba da se opredele u kom će se smeru kretati integracije države u kojoj žive? Šta oni znače u aktuelnim procesima globalizacije i (željenih ili mogućih) evropskih integracija? Ovo su vrlo kompleksna pitanja, i da bi se na njih odgovorilo neophodno je dekonstruisati određene pojmove kojima se pridaje gotovo mitsko značenje (kao što je na primer „Evropa“– proces dekonstrukcije tu je već započeo Mastnak 1998, 2001, 2002), ali i neke za koje svi misle da znaju šta znače (v. npr. Iveković 1998, 2000, Žižek 1997/98, Roth 2006). Dok neki delovi bivše zajedničke države (Slovenija, Hrvatska) izgleda pokušavaju da se na svaki način oslobode svakog pominjanja reči „Balkan“ iz njihove istorije (v. primere koje navodi Živković 2001, takođe Rihtman-Auguštin 1998b; Marija Todorova uopšte ne ubraja Sloveniju u Balkan – što je samo jedan od bitnih metodoloških problema njene knjige), ideja Balkana^[3] doživljava pravu renesansu u delu srpske inteligencije, ali i u nekim susednim zemljama (za šta je dobar primer knjiga Balkan as Metaphor – izuzimajući tu naravno Močnika, koji je daleko skeptičniji prema ovoj vrsti uopštavanja). U ovom drugom smislu, ideja „Balkana“ se konstruiše kao simbolički korektiv „Zapadu“, kao nešto bez čega ni sam „Zapad“ ne bi mogao da postoji. (O sličnim načinima konstruisanja grčkog identiteta puno je pisao Herzfeld, na primer 1987. i 1995.) Iz ove tačke gledanja, „nama“ (pre svega Srbiji) „Zapad“ („Evropa“ u nedavnim istupima ostrašćenih predstavnika nacionalističke desnice) uopšte ne treba – „naša“ kultura je ionako bolja, lepša, starija i uzvišenija od bilo koje druge.

U ovakvom diskursu, ovako konstruisani „Zapad“ zauvek ostaje zarobljen svojim predrasudama i nije u stanju (niti ikada može biti u stanju) da shvati „Balkan” – i ovde je dominantna paradigma ideja orijentalizma koju je artikulisao Said u svojoj istoimenoj knjizi iz 1978. Ovo shvatanje je važno imati u vidu i kada se posmatra komunikacija Srbije sa predstavnicima takozvane „međunarodne zajednice“, od koje se, s jedne strane, stalno nešto očekuje ili zahteva, a s druge strane insistira na nerazumevanju (od strane „stranaca“) složenih procesa unutar Srbije. Tako se i može javno izražavati ljutnja i zgražavanje što Međunarodni sud pravde nije odgovorio na pitanje o legalnosti proglašenja kosovske nezavisnosti – iako mu to pitanje nikada nije ni postavljeno. Ili, kako je to svojevremeno napisao jedan komentator: „Kada se govori o EU, u Srbiji se obično misli na nekakvu riznicu koja bi trebala rešiti sve naše probleme“ (al Pinto-Brkić 2008: 8). Odnosno: „Ukoliko zaista želi punopravno članstvo u Uniji, Srbija će morati da igra po njenim pravilima“ (Stojanović 2009: 5).

Naravno, preuzimajući ideju orijentalizma (ili sledeći Todorovu koja je preuzima u nešto revidiranom obliku, kao balkanizam) ovi autori se izlažu istim metodološkim kritikama koje je trpeo i Said: naime, čak i da je tačno da su „drugi“ nekada „orijentalizovali“ „nas“, sada dolazi do procesa obrnute „orijentalizacije“ i nepotrebne esencijalizacije svega što nije „naše“, „domaće“, „poznato“. Sâma esencijalizacija, naravno, ne mora sama po sebi predstavljati nešto loše ili negativno, međutim, nije naročito teško pokazati kako ovakav način konstrukcije unificiranog balkanskog subjekta onemogućuje komunikaciju sa „drugima” i kao takav dodatno izoluje „Balkan“ i njegove izabrane predstavnike. Božidar Jezernik (1998) je pre više od deset godina u svojoj odličnoj knjizi o Balkanu uspeo da, korišćenjem obimne istorijske građe, izbegne zamke u koje pada Todorova (a još više njeni sledbenici i interpretatori „lika i dela“).

Jedna varijanta ovog načina gledanja na svet je predstavljena kod publiciste Glennyja (1999), koji je celokupnu istoriju Balkana posle 1804. video pre svega kao posledicu zavere velikih sila i ostvarivanja njihovih geostrateških interesa. Osim preciznog i bitnog ukazivanja na stvarne događaje i njihovu geopolitičku pozadinu (dakle, i uticaja koje su velike sile zaista imale na ovim prostorima), ova teorija pati od svođenja balkanskih naroda i njihovih političkih elita na gomilu ne naročito inteligentnih jedinki kojima se vrlo lako manipuliše, i koji nikada nemaju sopstvene strategije i sopstvene interese.^[4] Argumentovanu kritiku ovakvih stavova daje Crampton 2001. Kao zanimljiv kontrapunkt stavovima kakve zastupa Glenny, tu su i Mirčev 1993, kao i Bošković 1997a i 1997b. Kao takvo, ovo shvatanje je, po svojim praktičnim implikacijama (stanovnici područja koji su uvek sa gotovo apsolutnom pasivnošću dozvoljavali da drugi određuju njihove živote i sudbine), prilično uvredljivo za stanovnike Balkana.

Identiteti kao konstrukcije

Ideja o identitetima kao konstrukcijama nije još korišćena u proučavanju kultura južnoslovenskih naroda i njihovih uticaja na formiranje kolektivnih identiteta. Naravno, neke ranije studije, kao na primer briljantan Popovićev ogled iz 1976. (preštampan još tri puta nakon toga) o književnoj konstrukciji kosovskog mita, mogu da posluže kao važni orijentiri u tom pravcu. Dekonstrukcija pojmova kao što su „Evropa“ ili „Balkan“ takođe još nije preduzeta ni na području srpskohrvatskog jezika. (Ovo je još jedan kompleksan primer konstrukcije i rekonstrukcije identiteta: lingvistički posmatrano, srpskohrvatski ili hrvatskosrpski je, naravno, jedan jezik, ali je u post-1991. periodu politički postao dva ili više jezika — u zavisnosti od aktuelnih političkih tendencija. Bosansko-hrvatsko-srpski je izraz koji se koristi u administraciji Tribunala Ujedinjenih Nacija u Hagu, na primer. Očekujem da se i crnogorski doda ovoj složenici u vrlo kratkom periodu.) Gotovo po pravilu, ovi pojmovi se prihvataju kao nešto samo po sebi razumljivo, i onda se naknadno pokušava da se odredi mesto sebe (i drugih) u odnosu na ove pojmove kao „date“. Jedan od važnih elemenata dekonstrukcije ovih „samoočiglednih“ pojmova jeste ukazivanje na artificijelnost odrednica kao što su „Evropa“ ili „Balkan“ (što naravno ne menja činjenicu da ovi konstrukti imaju vrlo realne posledice u svakodnevnom životu).

U istraživanju konstrukcije identiteta poželjno je koristiti kritičku aparaturu koja potiče iz antropologije (polazeći od radova koji se bave identitetom, od insistiranja na uspostavljanju granica kod Bartha 1969 pa sve do njegove revizije i drugih tekstova u Cohen 2000, kao i metodoloških radova poput Segalen 1989), sociologije (Golubović 1995, Ilić 1995a, 1995b, 1995c, 1996, Mirčev 1993), političkih nauka (Iveković 1997, 2000) i filozofije (Balibar 1997, Konstantinović 1991). Naglasak ovde stavljam na radove objavljene u poslednjih dvadesetak godina, kao i na tekstove koji omogućavaju poređenje izražavanja identiteta u različitim kulturnim i etničkim kontekstima (na primer, Göle 2002 na primeru „vidljivosti“ islama). Antropološko straživanje različitih aspekata identiteta je u poslednjoj deceniji posebno zanimljivo na primeru Makedonije (Bošković 2001, Cowan 2000, Danforth 1993, Karakasidou 1997 i 2000, Mirčev 1997) — što otvara prostor za poređenja između različitih metodoloških opcija. Za Srbiju kao specifičnu „studiju slučaja“ su zanimljivi pre svega radovi Čolovića, Naumovića, Judah, Van der Porta, kao i neki tekstovi objavljeni u zborniku Balkan as Metaphor.

Moje osnovno polazište je da se promene koje su se dogodile na ovim prostorima u poslednjih 20-25 godina ne mogu razumeti bez shvatanja i detaljne interpretacije određenih kulturnih pretpostavki. Ove pretpostavke moraju polaziti od nečega daleko supstancijalnijeg i metodološki uverljivijeg nego što su to priče o nekakvom „nacionalnom karakteru“ ili „seljačkom mentalitetu“. Teorije zavere, kao i teorije po kojima je jedan jedini neosporni politički lider (kao što je to između 1987. i 2000. bio Milošević u Srbiji) jednostavno narod poveo na pogrešan put (nešto slično situaciji u briljantnoj Domanovićevoj pripoveci „Vođa“), nalazim krajnje neubedljivim. Takođe nalazim da su krajnje neuverljive teorije po kojima su mediji u potpunosti istrumentalizovali ponašanje delova ili čitavih naroda na južnoslovenskim prostorima – ovakav način posmatranja implicira pomalo elitistički stav da su „mase“ samo beslovesni objekti manipulacije, te da ničim i nikada ne utiču na medije koji ih informišu, kao i da uvek i bespogovorno tim medijima apsolutno veruju. Ovakva shvatanja potiču iz nerazumevanja prirode medija, potcenjivanja procesa koji se karakterišu kao „populistički“ (o čemu je pisao Ilić 1998), kao i iz nerazumevanja oblika komunikacije koje ljudi uspostavljaju. (Naravno, niko ne može osporiti da mediji utiču na formiranje identiteta – ali oni su samo jedan od činilaca koji utiču na formiranje nacionalnih/kulturnih identiteta, nikako jedini niti nužno odlučujući.)

Posmatranje različitih kulturnih koncepata (kao što je, na primer, pojam „tradicije“) i načina njihove aproprijacije pruža dosta materijala za razumevanje načina na koje učesnici u kulturama oblikuju, artikulišu i prilagođavaju svoje potrebe, kao i načina na koje oni vide svoje učešće (i učešće svoje etničke grupe ili državne zajednice kojoj pripadaju) u integracionim procesima. Moja osnovna prepostavka jeste da je u cilju integracije Srbije u evropskim i svetskim procesima neophodna adekvatna komunikacija – da bi ljudi znali šta treba da prihvate ili čemu da se nadaju, to im se mora na adekvatan način objasniti. U svakodnevnom životu, od druge polovine 2008. mnogo se insistira na neophodnosti donošenja zakona koji treba da doprinesu procesu integracije Srbije u evropske tokove – ali još uvek se niko od političara ne trudi da javnosti (odnosno takozvanim „običnim ljudima“) nedvosmislenim jezikom objasni zašto su te integracije dobre za njih pojedinačno, i kako će uticati na njihove realne živote. S druge strane, nedostatak komunikacije može dovesti do komičnih, ali ponekad i tragičnih dalekosežnih posledica (jer ako smo „mi“ u svemu bolji, lepši i pametniji od „njih“ sa „Zapada“, zašto bismo uopšte kretali u bilo kakve integracione procese sa „njima“?). Ovakvo nerazumevanje je prisutno i u spoljnopolitičkim pokušajima aktuelne srpske vlade, pre svega na primerima pomalo shizofrenih stavova u odnosu na neke jasne međunarodne obaveze (kao što je saradnja sa Tribunalom u Hagu, na primer), u odnos prema Kosovu (politička krilatica „i Kosovo, i Evropa“, sa srpskih parlamentarnih izbora iz maja 2008, itd.).  

Zaključak: „Balkan Express“

Na osnovu dosadašnjeg uvida u relevatnu literaturu, kao i praćenja medija i naučnih i političkih diskursa u Srbiji, činjenica je da postoji velika konfuzija oko razumevanja pojmova kao što su „Balkan“, „Evropa“ ili „globalizacija“, kao i konfuzija oko toga šta predstavlja „srpski“ (ili ranije „jugoslovenski“) identitet.

U ovom „teatru apsurda“, ključnu ulogu igraju mediji u Srbiji, kao i lokalni političari, koji od kraja 2000. nisu uspeli (a ni pokušali) da široj javnosti objasne šta bi uključivanje u šire integracione procese praktično značilo za građane Srbije. Tako se, na primer, i saradnja sa Tribunalom u Hagu predstavlja kao nekakav (često nepravedan) „međunarodni pritisak“, a ne conditio sine qua non demokratizacije društva i izgradnje pravne države. Ova konfuzija, s jedne strane, otežava komunikaciju unutar samog društva, dok, sa druge strane, takođe negativno utiče na komunikaciju sa predstavnicima međunarodnih institucija. Osnovni cilj ovog kratkog rada jeste da ukaže na ključne nesporazume i na neke konkretne mogućnosti za njihovo prevazilaženje.

Situacija u kojoj se značajan procenat stanovnika jedne države nalazi između različitih shvatanja međusobno suprotstavljenih identiteta (jesmo li „Srbi“, „Balkanci“, „Evropljani“, sve to zajedno, ili samo u određenim procentima?) je paradoksalna, i negativno utiče na razvoj svih institucija te države, kako u ekonomskom, tako i u političkom smislu. S obzirom na fundamentalnu povezanost svih država u regionu Balkana ili Jugoistočne Evrope (a ne uzimajući u obzir besmislene izjave za lokalnu upotrebu tipa „Srbija lider u regionu“), ovakva situacija potencijalno utiče i na stabilnost u nešto širem kontekstu.

Proučavanjem kulturnih aspekata koji utiču na formiranje identiteta (kao što su tradicija, religija, i tome slično) otvara se prostor za dalja istraživanja i za bolje razumevanje konkretnih situacija koje određuju načine na koje ljudi sa ovog područja tumače, određuju i konstruišu sebe, druge i svet u kome žive. Na primer, mnogi učesnici u javnim diskursima često krajnje naivno upotrebljavaju pojam „tradicije“ – naizgled, bez ikakvog razumevanja da se ovaj koncept, mada navodno okrenut prošlosti, u stvari uvek formira i koristi usadašnjosti radi konkretnih tekućih (ali i budućih) političkih ciljeva ili projekata. Zato je, između ostalog, njegovo razumevanje neodvojivo od razumevanja koncepata „etniciteta“, odnosno „nacije“ ili „nacionalnog interesa“.

Komparativna analiza shvatanja nacije i nacionalnih diskursa mogla bi da posluži stručnjacima iz više oblasti (sociologija, ekonomija, filozofija, komunikologija), kao i onima koji planiraju svakodnevnu politiku, da razumeju shvatanja i tendencije ljudi u regionu. Ovo je aspekt koji je uglavnom ignorisan u dosadašnjim istraživanjima ovoga prostora. Poseban akcenat stavljam na razumevanje procesa koji se odvijaju i delatnosti njihovih učesnika i kreatora — sâmo kritikovanje određenih pojava može poslužiti otklanjanju individualnih trauma ili izražavanju lične ljutnje, ali tek kroz razumevanje ćemo biti u stanju da sagledamo kako se određeni procesi formiraju i koje su to konkretne kulturne vrednosti koje njihovi učesnici zastupaju ili promovišu. Zbog svega toga smatram da bi dalje istraživanje kulturnih aspekata konstrukcije identiteta u nekadašnjoj Jugoslaviji (odnosno, svim državama koje su iz nje nastale) značajno doprinelo razumevanju procesa integracije u evropske i svetske procese i načina na koji konstruisani identiteti određuju mesto koje stanovnici Srbije žele u ovim procesima.

Literatura

Anderson, Benedict. 1983. Imagined Communities: Reflections on the Origin and Spread of Nationalism, London.

Bakić-Hayden, Milica. 1995. “Nesting Orientalisms: The Case of Former Yugoslavia.” Slavic Review 54, br.4: 917-931.

Bakić-Hayden, Milica, i Robert M. Hayden. 1992. “Orientalist Variations on the Theme “Balkans”: Symbolic Geography in Recent Yugoslav Cultural Politics.” Slavic Review 51, br. 1: 1-15.

Balibar, Étienne. 1996. “Is European Citizenship Possible?” Public Culture 8, br. 2: 355-376.

–. 1997. La crainte des masses. Politique et philosophie avant et après Marx, Paris.

Balibar, Étienne, i Immanuel Wallerstein. 1997 [1988]. Race, nation, classe. Les identities ambiguès. Paris.

Barth, Fredrik. 1969. Introduction. Ethnic Groups and Boundaries: The Social Organization of Culture Difference (gl. ur. Fredrik Barth), Boston, 9-38.

Billig, Michael. 1995. Banal Nationalism, London.

Bjelić, Dušan, i Obrad Savić (priredili). 2002. Balkan as Metaphor: Between Fragmentation and Globalization, Cambridge, MA.

Bošković, Aleksandar. 1997a. “Hyperreal Serbia.” Digital Delirium (gl. ur. Arthur i Marylouise Kroker). Montréal, 143-144.

–. 1997b. “Virtual Places: Imagined Boundaries and Hyperreality in Southeastern Europe.” CTheory Vol. 20, No. 3, Article 54.

–. 1997c. “Multikulturalnost i krajot na istorija.” Margina 2/97, br. 36, 142-149.

–. 2001. “Pol, jednakost i razlika u Prespi, Republika Makedonija.”The Belgrade Circle Journal, broj 3-4/1996 i 1-2/1997, Spectre of Nation, 457-464.

–. 2005. “Constructing ‘self’ and ‘other’: Anthropology and national identity in former Yugoslavia.” Anthropology Today 21, br. 2: 8-13.

–. 2006. “Balkan ghosts revisited: Racism, Serbian style.” Anthropos 101, br. 4-6: 559-564.

Cohen, Anthony P. (priredio). 2000. Signifying Identities: Anthropological Perspectives on Boundaries and Contested Values, London.  

Cowan, Jane K. (priredila). 2000. Macedonia: The Politics of Identity and Difference, London.

Crampton, Richard. 2001. “Myths of the Balkans.” The New York Review of Books 11 January 2001, 14-18.

Čolović, Ivan. 1993. Bordel ratnika, Beograd.

–. 1997. Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji, Beograd.

–. 2002. Kultura, nacija, teritorija. Republika (Beograd) broj 288/289, 1-31 jul 2002.

Danforth, Loring M. 1993. “Claims to Macedonian identity: the Macedonian Question and the breakup of Yugoslavia.” Anthropology Today 9, br. 4: 3-10.

Eco, Umberto. 1994 [1983]. “Does counter-culture exist?” Prevela Jenny Condie. Umberto Eco, Apocalypse Postponed, Bloomington i London, 115-128.

Gabrič, Tonči. 2001. “Europe as an impaired construction. By Tomaž Mastnak – interviewed in Feral Tribune.” Bosnia Report New Series, br. 21-22. January-May 2001.

Geertz, Clifford. 1973. The Interpretation of Cultures, New York.

Gellner, Ernest. 1983. Nations and Nationalism, Oxford.

–. 1987. Culture, Identity and Politics, Cambridge.

Gillet, Olivier. 2001. Les Balkans. Religions et nationalisme, Bruxelles.

Glenny, Misha. 1999. The Balkans 1804-1999: Nationalism, War and the Great Powers, London.

Golubović, Zagorka. 1995. “Social change in [the] 1990s and [the] social character. (The case of Yugoslavia.)” Sociologija XXXVII, br. 4, 441-453.

Göle, Nilüfer. 2002. “Islam in public: New visibilities and new imaginaries.” Public Culture 14, br. 1: 173-190.

Gredelj, Stjepan. 2002. “Slova i brojke oko veronauke.” Filozofija i društvo XIX-XX, 279-304.

Herzfeld, Michael. 1987. Anthropology Through the Looking-Glass: Critical Ethnography in the Margins of Europe, Cambridge.

–. 1995. “Les enjeux du sang: La production officielle des stéréotypes dans les Balkans — Le cas de la Grèce.” Anthropologie et Sociétés 19, br. 3: 37-51.

Hjerm, M. 1998. “Reconstructing ‘Positive’ Nationalism: Evidence from Norway and Sweden.” Sociological Research Online 3 br. 2

Holy, Ladislav. 1996.  The Little Czech and the Great Czech Nation: National Identity and the Post-Communist Transformation of Society, Cambridge.

Holy, Ladislav i Milan Stuchlik. 1983. Actions, Norms and Representations: Foundations of anthropological inquiry, Cambridge.

Ilić, Vladimir. 1995a. “Neki pojmovni problemi u našoj sociologiji politike.” Sociologija XXXVII, br. 1, 61-70.

–. 1995b. “Prilog raspravi o političkoj levici i desnici.”Sociologija XXXVII, br. 3, 399-405.

–. 1995c. “Desnica u današnjoj Srbiji.” Srpska politička misao II, br. 4, 89-100.

–. 1996. “Nacionalistička orijentacija u našoj najnovijoj društvenoj misli.” Sociologija XXXVIII, br. 1, 141-153.

–. 1998. Oblici kritike socijalizma, Zrenjanin.

Iveković, Ivan. 1997. “State, Development and the Political Economy of International Relations: The Assymetrical Client-State in the Balkans and Transcaucasia.” The Balkans in International Relations, (uredili Stefano Bianchini i Robert Craig Nation), Bologna i Ravenna.

–. 1998. “Usual bias, political manipulations and historical forgeries: The Yugoslav drama.” State Building in the Balkans: Dilemmas on the Eve of the 21st Century, (uredili Stefano Bianchini i George Schopflin), Bologna i Ravenna.

–. 2000. Ethnic and Regional Conflicts in Yugoslavia and Transcaucasia, Ravenna.

–. 2002. “Nationalism and the Political Use and Abuse of Religion: The Politicization of Orthodoxy, Catholicism and Islam in Yugoslav Successor States.” Social Compass 49, br. 4: 523-536.

Jezernik, Božidar. 1998. Dežela, kjer je vse narobe: Prispevki k etnologiji Balkana, Ljubljana.

Judah, Tim.1997. The Serbs: History, Myth, and the Destruction of Yugoslavia, New Haven.

Kaplan, Robert D. 1993. Balkan Ghosts: A Journey through History, New York.

Karakasidou, Anastasia.1997. Fields of Wheat, Hills of Blood: Passages to Nationhood in Greek Macedonia, 1870-1990, Chicago.   

–. 2000. “Essential Differences: National Homogeneity and Cultural Representation in Four Recent Works on Greek Macedonia. Review Essay.” Current Anthropology 4, br. 3: 415- 425.

Konstantinović, Radomir.1991[1969]. Filosofija palanke, Beograd.

Kuzio, Taras. 2002. “The myth of the civic state: A critical survey of Hans Kohn’s framework for understanding nationalism.” Ethnic and Racial Studies 25, br. 1: 20-39.

Mastnak, Tomaž. 1998. Evropa: med evforijo in evolucijo, Ljubljana.
–. 2001. v. Gabrič 2001.

–. 2002. Crusading Peace: Christendom, the Muslim World, and Western Political Order, Berkeley.

Mirčev, Dimitar. 1993. “Ethnocentrism and Strife among Political Elites: the End of Yugoslavia.” Governance: An International Journal of Policy and Administration 6, br. 3: 372-385.

–. 1997. “Edificando nuevas estructuras democráticas: El caso de Macedonia.” Las nuevas instituciones políticas de la Europa oriental (gl. ur. Carlos Flores Juberías), Madrid i Valencia, 419-447.

Močnik, Rastko. 1998a. “Balkan Orientalisms.” Mediterranean Ethnological Summer School, t. II, (uredili Bojan Baskar i Borut Brumen), Ljubljana, 129-158.

–. 1998b. Koliko fašizma? Prevod Bastard translation machine Srećko Pulig (u saradnji sa Borislavom Mikulićem), Zagreb.

Muršič, Rajko. 2000. “The Yugoslav Dark Side of Humanity: A View from a Slovene Blind Spot.” Neighbors at War: Anthropological Perspectives on Yugoslav Ethnicity, Culture, and History (uredili Joel M. Halpern i David A. Kideckel), University Park, 56-77.

Naumović, Slobodan. 1995. “Srpsko selo i seljak: između nacionalnih i partijskih simbola.” Glasnik Etnografskog instituta SANU 44, 114-128.

–. 1996. “Od ideje obnove do prakse upotrebe. Ogled o odnosu politike i tradicije na primeru savremene Srbije.” Od mita do folka, Beograd i Kragujevac, 109-145.

–. 1998. “Romanticists or double insiders? An essay on the origins of ideologised discourses in Balkan ethnology.” Ethnologia balkanica 2, 101-120.

–. 1999. “Instrumentalised Tradition: Traditionalist Rhetoric, Nationalism and Political Transition in Serbia, 1987-1990.” Between the Archives and the Field. A Dialogue on Historical Anthropology of thе Balkans (priredili Miroslav Jovanović, Karl Kaser i Slobodan Naumović), Beograd i Graz.

Peirano, Mariza G. S. 1998. “When Anthropology is At Home: The Different Contexts of a Single Discipline.” Annual Review of Anthropology 27: 105-128.

al Pinto-Brkić, Bojan. 2008. “Između profesora i palikuća.”Helsinška povelja (Beograd) br. 115-116: 8-9.

Popović, Miodrag. 1998. [1976.] Vidovdan i Časni krst. Ogled iz književne arheologije. Treće, pregledano izdanje, Beograd.

Povrzanović, Maja. 2000. “The Imposed and the Imagined as Encountered by Croatian War Ethnographers.” Current Anthropology 41, br. 2: 151-162.

Price, David. 2002. “Lessons from Second World War anthropology: Peripheral, persuasive and ignored contributions.” Anthropology Today 18, br. 3: 14-20.

Pusić, Vesna. 1995. “Uses of Nationalism and the Politics of Recognition.”Anthropological Journal of European Cultures 4, br. 1: 43-61.

Putinja, F. i Ž. Stref-Fenar [Poutignat, Philippe, i Jocelyne Streiff-Fenart]. 1997. [1995]. Teorije o etnicitetu. Preveo Aljoša Mimica, Beograd.

Rihtman-Auguštin, Dunja. 1996. “A national ethnology, its concepts and its ethnologists.” Ethnologia Europaea 26: 99-106.

–. 1998a. “An ethno-anthropologist in his native field: to observe or witness?” Anthropological Journal of European Cultures 7: 129-144.

–. 1998b. “Kroatien und der Balkan. Volkskultur – Vorstellungen – Politik.” Österreichische Zeitschrift für Volkskunde, N. s. 101, br. 2: 151-68.

–. 1999. “A Croatian controversy: Mediterranean – Danube – Balkans.” Narodna umjetnost 36, br. 1:103-119.

–. 2000. Ulice moga grada, Beograd.

Ristović, Milan. 1995. “The Birth of ‘Southeastern Europe’ and the Death of ‘The Balkans’.” Thetis. Mannheimer Beiträge zur Klassischen Archäologie und Geschichte Griechenlands und Zyperns (uredili Reinhard Stupperich i Heinz A. Richter), tom 2, 169-176.

Roth, Klaus. 2006. “Vom Nutzen der Kulturwissenschaften: Aufgaben und Perspektiven volkskundlich-ethnologischer Südosteuropa-Forschung.”Südosteuropa Mitteilungen 46, br. 1: 51-62.

Said, Edward. 1996 [1978]. Orientalism, Harmondsworth.

Sax, William S.  1998. “The Hall of Mirrors: Orientalism, Anthropology, and the Other.” American Anthropologist 100, br. 2: 292-301.

Segalen, Martine (priredila). 1989. L’Autre et le semblable, Paris.

Smith, Anthony D. 1991. National Identity, Harmondsworth.

–. 1994. “The Problem of National Identity: Ancient, Medieval and Modern.” Ethnic and Racial Studies 17: 375-400.

–. 1995. Nations and Nationalism in a Global Era, Cambridge.

–. 1999. Myths and Memories of the Nation, Oxford.

–. 2001. Nationalism: Theory, Ideology, History, Cambridge.

Stojanović, Matja. 2009. “Putovanje ‘u mestu’ kroz evropsku panoramu Srbije”. Republika (Beograd) br. 456-459, 1. jul-31. avgust 2009, str. 5.

Thornton, Robert J. 2000. “Finding Culture.” Senses of Culture: South African Culture Studies (uredile Sara Nuttall i Cheryl-Ann Michael), Cape Town, 29-48.

Todorova, Marija. 1997. Imagining the Balkans, New York.

Tylor, Edward Burnett. 1871. Primitive Culture: Researches into the Development of Mythology, Philosophy, Religion, Language, Art and Custom. 2 toma, London.

Van der Port, Mattijs. 1998. Gypsies, Wars & Other Instances of the Wild:  Civilisation and Its Discontents in a Serbian Town, Amsterdam.

–. 1999. “‘It Takes a Serb to Know a Serb’: Uncovering the roots of obstinate otherness in Serbia.” Critique of Anthropology 19, br. 1: 7-30.

Yumul, Arus i Umut Özkırımlı. 2000. “Reproducing the nation: ‘banal nationalism’ in the Turkish press.” Media, Culture & Society 22: 787-804.

Živković, Marko. 2001. “Nešto između: simbolička geografija Srbije.”Filozofija i društvo XVIII, 73-110.

Žižek, Slavoj. 1997/1998. “Multikulturalizam ili kulturna logika kasnog kapitalizma.” Preveo Dejan Kršić. Arkzin (Zagreb) N. s., br. 4-6, Decembar 1997-Mart 1998.

 
Autor je naučni savetnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu.

Peščanik.net, 25.07.2010.