Zaštita učesnika Parade ponosa kao građanski i državni interes

Pišući o Paradi ponosa, Slobodan Antonić na sajtu „Nove srpske političke misli“ koristi svoje pravo da komentariše izjave službenih lica o poslednjem talasu nasilja koji su izazvale desno-ekstremističke grupe.

Antonić kritikuje državnog sekretara Homena zbog neprimerenog prideva „jeziv“, zamera portparolu tužilaštva Tomi Zoriću na najavi da će tužilaštvo tražiti maksimalne zakonom predviđene kazne, pominje da su „iz Ustavnog suda nas, nekako baš ovih dana, podsetili da kod njih stoje tužbe koje traže zabranu „militantnih“ navijačkih grupa i „klerofašističkih“ NVO“.

Antonić, takođe, upozorava da se sadašnja vlast služi preuzimanjem medija, da je ispraznila od moći i nacionalnog sve institucije (od Narodne biblioteke do Skupštine), kao i da je izvršila reviziju i poslednjih crta nacionalne spoljne politike.

Održavanje Parade ponosa Slobodan Antonić vidi kao nešto čega se „srpsko društvo“ užasava (ne pominje dva i po miliona građana Srbije koji nisu Srbi, pa se ne zna šta on misli o njihovom stavu prema Paradi) i da „samo neko ko ovom narodu ne želi dobro (dakle, Brisel i Vašington) može da mu sistematski nameće takvu stvar.“

Antonić izvodi dva zaključka.

Prvi je da je „ova vlast, do Tadićeve kapitulacije pred Eštonkom, verovala da ipak upravlja državom. Tom kapitulacijom, međutim, Srbija je od države postala vazalna teritorija.“ Drugi njegov zaključak je da su Tadić i društvo postali nasilnici, koji nasuprot volji naroda upravljaju ovom zemljom.“

Antonić u insistiranju EU na rešavanju pitanja LGBT populacije vidi insistiranje da se Srbija „simbolički potčini“, da „posle laganog svikavanja na otrgnuće Kosova, Srbija mora da uradi ono što joj je najodvratnije. I uopšte nije važno da li je ta odvratnost racionalna ili ne. Važno je da „dominator“ od svog „roba“ traži potpunu poslušnost, potpuno pokoravanje. Rob mora, kao znak apsolutne poniznosti, svom dominatoru da uradi upravo ono najodvratnije.“

U ovom kontekstu, Antonić upozorava da Homenova nesrećna rečenica o jezivoj reakciji „ima i drugu stranu. Onu u kojoj Srbija, jednoga dana, ponovo postaje država, a njena vlast ponovo zastupnik demokratije i nacionalnih interesa“.

Ovaj tekst zaslužuje nekoliko komentara.

Prvo, istina je da su stranke koje su na vlasti uzurpirale državu od njenih građana. U tome se sa Antonićem slažu Izveštaji o napretku Srbije koje sačinjava EU. U pitanju je pojava srednjeg trajanja. Stranke su (jedna ili više njih) ovom državom manje – više samovlasno vladale uvek kad njom nisu vladali oficiri (kao 1903-1914 ili 1929-1931).

Drugo, Srbija jeste, a s obzirom na svoje resurse i ne može da ne bude, satelit. Postavlja se pitanje da li je isplativiji, odnosno da li je manje štetan, takav odnos prema Istoku, ili prema Zapadu. Satelitski odnos prema istočnim silama doneo je bombardovanje (jer je ondašnja politički nepismena dilomatija SRJ ruske signale protumačila kao garancije); bombardovanje je Srbiji oduzelo preostali deo vlasti nad Kosovom (najveći do je izgubljen još u jesen 1988, kad je izgubljena državna vlast nad najvećim delom našeg stanovništva u AP KiM). Bombardovanje je teško oštetilo i inače oskudne resurse Srbije, a Rusija se za svoje signale naplatila neosporavanom „drugom“ intervencijom u Čečeniji decembra 1999; Kina je, takođe, primljena u Svetsku trgovinsku organizaciju ubrzo pošto je bombardovana njena ambasada u Beogradu.

Treće, Zapad je bombardovao Srbiju; četiri godine pre bombardovanja on je Srbima sačuvao Banja Luku. Rusi nisu nikome na Balkanu u ovim godinama sačuvali ništa, osim prištinskog aerodroma u toku nekoliko dana juna 1999.

Četvrto, Anonić ne samo što netačno tvrdi da je u Srbiji ranije bilo demokratije, nego i naglašava da je neka ranija vlast bila zastupnik nacionalnih interesa. Ovde ne treba podsećati na pad Krajine; treba, umesto toga, podsetiti da se nacionalni i državni interesi nužno ne podudaraju i da, čak, mogu biti u koliziji. Ovo su jasno uviđali ne samo Bizmark, nego i kralj Milan („nikada neću žrtvovati Srbiju zbog srpstva“).

Peto, nacionalni interesi uključuju, ukoliko se nacija shvati kao zajednica građana, a ne u etnički isključivom smislu, i interese dva miliona etničkih Albanaca iz KiM. Posve je neverovatno da bi oni prihvatili sadržaj Antonićevog zastupanja svojih interesa.

Šesto, povezano sa četvrtim i petim: ako se politika shvati kao državna, a ne kao etnička (tribalistička) delatnost, mora se imati u vidu da su u politici bezbroj puta jučerašnji neprijatelji postajali današnji saveznici. Mogu se navesti primeri Francuske i Nemačke, anti-hitlerovske koalicije, SAD i Nemačke i ogroman broj drugih. Mali resursi Srbije predstavljaju ovu činjenicu još značajnijom nego što je to u slučaju veliih sila.

Sedmo, Parada ponosa jeste simbolična i jeste izvedena i zbog snažnog pritiska evropskih međunarodnih organizacija. Kad se o njoj rasuđuje, treba imati u vidu pre svega sledeću činjenicu: pripadnike inače heterogene LGBT populacije biju po Srbiji gde god prepoznaju jedno njihovo lično svojstvo. Srbija je država, satelitska ili ne, u onoj meri u kojoj aparat uprave zadržava monopol na fizičku prinudu. Dokle god je ljude zbog njihovih ličnih svojstava moguće premlaćivati (bili oni Jevreji, Afro-Amerikanci ili homoseksualci) policijska i sudska zaštita njihovih prava i njihove jednakosti pred zakonom su više nego potrebni.

Koji zaključci proizilaze iz prethodnog:

da je Srbija mala i siromašna resursima, što njenoj vlasti sužava prostor na planu mogućeg spoljno-političkog manevra; da u Srbiji Srbi i ne – Srbi moraju da imaju, u skladu sa Ustavom, ista prava; da Srbija nema tradiciju demokratske vlasti i da se ova tradicija tek gradi, delom i preko zakonite represije nad onima koji ugrožavaju legalni poredak; da su pripadnici LGBT populacije i dalje fizički ugroženi, gotovo kao i osobe sa invaliditetom, koje su najugroženiji deo stanovništva Srbije; da je dominacija političkih partija koje su na vlasti neprihvatljiva, ali da je vlast u slučaju Parade ponosa reagovala na način primeren modernoj kulturnoj državi.

Tekst je nastao u okviru projekta Centra za razvoj civilnog društva pod imenom Political Parties and Engaged Public, podržanog od Visegradfund.

Peščanik.net, 14.10.2010.

TEMA – PARADA PONOSA +

Leave a Reply