Florida, US, godišnjica masovnog ubistva u gej noćnom klubu u Orlandu, foto: Joe Raedle/Getty Images

Florida, US, godišnjica masovnog ubistva u gej noćnom klubu u Orlandu, foto: Joe Raedle/Getty Images

Krajem jula prošle godine napisala sam tekst u kome molim da odustanemo od teorija zavere o Trampu i Rusiji (da, time smo se bavili i pre godinu dana) i posvetimo se mnogo važnijoj stvari, a to su posledice izbora Trampa za predsednika Amerike. Tada sam napisala da bi Tramp sigurno poveo rat na domaćem terenu i mada je bilo teško predvideti protiv koga, „kladim se na LGBT+ zajednicu, jer je njeno prihvatanje najdrastičnija društvena promena u Americi tokom poslednje decenije, pa bi anti-gej kampanja jasno pokazala želju Trampovih birača da se vrate u doba u kome su se bolje osećali“. To je bio misaoni eksperiment i tada nisam verovala da će se obistiniti. Ali godinu dana posle mog predviđanja, predsednik Tramp je tvitom najavio da transrodnim osobama više neće biti dozvoljeno da služe u vojsci SAD – i načinio politički zaokret koji će promeniti živote hiljada ljudi.

Mnogi komentatori su ovaj potez označili kao distrakciju, pokušaj da se skrene pažnja sa priče o ruskoj zaveri, borbe za zdravstveno osiguranje, odnosno bilo čega što se njima činilo važnijim od predsednikovog saopštenja o tome da neki Amerikanci postaju građani drugog reda. To nije samo ozbiljna uvreda transrodnih osoba, već pokazuje i suštinsko nerazumevanje emocionalne logike trampizma. Ovu logiku Tramp deli sa većinom današnjih vođa čvrste ruke, i zbog nje je nasrtaj na LGBT+ prava bio tako predvidiv, uprkos tome što se Tramp prošle godine bukvalno ogrtao zastavom duginih boja.

Tramp je izabran zato što je obećao povratak u imaginarnu prošlost – u vreme kojeg se ne sećamo, jer zapravo nikada nije ni postojalo, neko vreme u kome je Amerika bila veličanstvena na način koji je Tramp obećao da će obnoviti. Tramp deli ovu vrstu nostalgije sa Vladimirom Putinom, koji je poslednjih pet godina proveo govoreći o ruskim „tradicionalnim vrednostima“, sa mađarskim predsednikom Viktorom Orbanom, koji je upozorio LGBT+ osobe da ne „provociraju“, kao i sa brojnim evropskim populistima koji obećavaju povratak u mitsku „tradicionalnu“ prošlost.

Uz nekoliko izuzetaka, zemlje koje su tokom poslednjih par godina postale manje demokratske, zauzele su neprijateljski stav prema pitanjima LGBT+ prava. Moskva je zabranila parade ponosa i „propagiranje netradicionalnih seksualnih odnosa“, dok je Čečenija – koja je tehnički rusko područje – pokrenula kampanju da se otarasi kvir osoba. U Budimpešti je parada ponosa postala godišnja opoziciona parada: mnogi učesnici, ako ne i većina, su strejt osobe koje taj dan koriste da bi se javno suprotstavile Orbanovoj vlasti. U Turskoj Redžepa Erdogana za razbijanje jedne istambulske parade ponosa korišćeni su vodeni topovi. Indija Narendre Modija je rekriminalizovala homoseksualnost (mada su transrodna prava ostala očuvana). U Egiptu su gej osobe osetile novu slobodu u kratkom intermecu demokratije posle revolucije 2011. da bi danas, pod diktatorskim režimom Abdela Fataha el Sisija, bile podvrgnute neprestanom progonu i nadzoru, dok ih je na stotine uhapšeno.

Izrael Benjamina Netanjahua je upečatljiv izuzetak od pravila: vlada se hvali rezultatima u unapređenju LGBT+ prava, upravo da bi osnažila svoj inače slabašni demokratski kredibilitet – taktika koju je spisateljica Sara Šulman nazvala „ispiranje ružičastim“ (pinkwashing). Drugim rečima, kvir prava mogu biti sve, samo nisu distrakcija: ona su granična linija, ponekad prema globalnom zaokretu ka autokratiji.

Privlačnost autokratije leži u njenom obećanju radikalne jednostavnosti i odsustva izbora. U Trampovoj imaginarnoj prošlosti svako ima svoje mesto u sigurno zaokruženoj budućnosti, sve je tačno onako kako izgleda, a vlast je u rukama jednog čoveka koji izdaje naređenja koja se ne dovode u pitanje, niti za tim ima potrebe. Samo postojanje kvir osoba – posebno transrodnih osoba – podriva ovu viziju. Trans osobe komplikuju stvari, dovode u pitanje budućnost kreirajući sopstvenu, dodaju slojeve interpretacije na pojavno i predstavljaju izazov za logiku svakog čoveka koji samovoljno odlučuje o sudbini naroda i zemlje.

Mogli bismo se nasmejati premisi ruske zabrane „homoseksualne propagande“ – kao da sam prizor otvoreno ispoljenog kvir opredeljenja, ili čak nešto što liči na dugu (i ovo su tvrdili) može od strejt osobe napraviti kvir osobu. Ali kvir osobe su u Rusiji idealna meta za propagandu vlasti, zato što sama ideja da one postoje podseća na period liberalizacije koji se sada odbacuje. Pre sloma Sovjetskog saveza 1991. godine kvir opredeljenje je bilo nezamislivo. Nakon toga je postalo moguće, kao i mnoge druge stvari: svet je postao složen, sa obiljem mogućnosti i neizvesnosti. Istovremeno je počeo da izaziva strah – upravo zbog toga što više ništa nije bilo izvesno.

Taj strah ne poznaje geografske granice; isti je u zemljama koje nikada nisu bile komunističke i u društvima koja naizgled nikada nisu bila zatvorena. Strmoglavi gubitak ekonomske sigurnosti, karijera građenih celog života, rastući osećaj da se svet menja kretanjem ljudi preko granica – koincidirali su sa povećanjem vidljivosti LGBT+ osoba. I u Americi prizor kvir osobe priziva strah od promena.

Tramp je vodio kampanju pomoću reči „ponovo“ i obećanja da će „povratiti“ osećanje sigurnosti i „vratiti“ nas u neka jednostavnija vremena. Kada se zaklinjao da će sagraditi zid ili da će voditi borbu protiv raznih nepostojećih talasa kriminala (urbanog, imigrantskog), on je zapravo obećavao da će zaštiti Amerikance od stranog, od nepoznatog, od nepredvidivog. I ovde kvir osobe mogu zgodno da posluže da se to dočara ukratko i prosto. Tvitujući da je odlučio da protera transrodne osobe iz vojske, Tramp pokazuje da je autokrata, upravo onakav kakav je i izabran da bude: on može upravljati ljudima tako što će izdati naređenje. Svojom naredbom on je vojsku – simbol sigurnosti za Amerikance – suprotstavio transrodnim osobama, koje kod mnogih Amerikanaca izazivaju teskobu.

Pogled na osobu koja je otelotvorenje izbora – mogućnosti da se bude ili postane drugačiji – može se doživeti kao pogled u ambis neizvesnosti. Tako se strejt osoba, kada vidi paradu ponosa ili trans osobu, može osetiti vrlo „kvir“: ti prizori joj predočavaju mogućnost izbora i svet postaje zastrašujuće mesto. Ti prizori svedoče o iskušenju modernog doba o kome je socijalni psiholog Erih From pisao u svojoj knjizi o usponu fašizma, Bekstvo od slobode: o mogućnosti da iznova pronađemo sebe. Više se niko ne rađa kao trgovac ili seljak, ili doživotni stanar određenog kvarta, ili kao muškarac ili kao žena. Ova sloboda može izazvati osećaj nepodnošljivog tereta. Nije čudo da se najozloglašeniji akt američkog anti-transrodnog zakonodavstva – zakon Severne Karoline o toaletima – fokusirao na krštenicu kao najvažniji dokument. Obavezujući ljude da koriste javne toalete u skladu sa polom koji im je dodeljen na rođenju, zakon je stvorio situaciju u kojoj su osobe koje su izgledale, ponašale se, mirisale – identifikovale se i živele – kao žene morale da koriste muške toalete, i obratno.

U poslednjih pola veka američki LGBT+ pokret se menjao u smislu uvažavanja stava da je identitet svake osobe određen već prilikom rođenja. „Rođen kao takav“ je bila mantra koja je omogućila mnoge političke pomake i prihvatanje LGBT+ osoba kao dela kulture, mada je istovremeno zanemarila iskustvo izbora, koje je u stvarnom životu kvir osoba takođe veoma važno. Ali koliko god se trudili da ubedimo ljude da LGBT+ osobe „tu ne mogu ništa“, to ne smanjuje teskobu koju većina ljudi oseća pred prizorom osoba koje prkose svojim rodnim ulogama. Toj teskobi se Tramp obratio kao kandidat, a zatim ponovo kao predsednik, svojim jasnim obećanjem da će proterati transrodne osobe iz vojne službe. To nije skretanje pažnje sa važnijih problema: to je sama srž trampizma.

The New York Review of Books, 27.07.2017.

Preveo Ivan Obradović

Peščanik.net, 03.08.2017.

TEMA – PARADA PONOSA +