Zašto se raspao jugoslovenski novčani savez, a evropski opstaje uprkos mnogobrojnim sličnostima? I šta bi se iz toga moglo zaključiti o novčanoj politici u malim, otvorenim privredama kao što su one na Balkanu?

Najpre o sličnostima. Osnovna je u tome što su u Jugoslaviji, kao i sada u zoni evra, postojale zemlje poverioci i zemlje dužnici. Onda su to u velikoj meri bile Slovenija i Hrvatska, a sada je to u evrozoni pre svih Nemačka. Uz to, ni u Jugoslaviji, kao ni sada u evrozoni, nije postojao takozvani bankarski savez, pre svega usled značajne fiskalne decentralizacije. Zapravo, ni u Jugoslaviji, kao ni sada u Evropskoj uniji, nisu postojali neposredni poreski prihodi, osim onih od carina. To praktično znači da su ne samo sve značajne socijalne funkcije decentralizovane na zemlje članice, već i da zaštitu od eventualnih finansijskih kriza treba da pruži lokalni, a ne savezni budžet. Iz čega se može predvideti da će novčani i politički savez biti stavljen na veliku probu ako dođe do krize dugova, stranih ili domaćih. Postaviće se pitanje o tome ko bi trebalo da plaća čije troškove i zašto, a odgovor bi mogao da bude da nema spremnosti da se oni snose zajednički i onda zapravo i nema zajednice.

U jugoslovenskom slučaju do raspada nije došlo pretežno iz ekonomskih ili monetarnih razloga, pa bi se čak moglo reći da je postojala spremnost da se s njima zemlja suoči jer je 1988. došlo do solidarnog preuzimanja odgovornosti za sve strane dugove, a korišćena je i inflacija kako bi se smanjili ili eliminisali unutrašnji dugovi. Do raspada je došlo iz političkih razloga, ali to je druga tema.

U Evropskoj uniji nema spremnosti da se uspostavi zajednica poverilaca i dužnika ili se ona veoma sporo formira. Takođe, ne razmišlja se o tome da se pribegne finansijskoj represiji, dakle da se inflacijom oporezuju poverioci i pomogne dužnicima. Razlika je i u tome što se politički sporovi rešavaju demokratskim i sredstvima dogovaranja unutar institucija Evropske unije. Zaista, popularnost nacionalista raste, ali za sada više kao glas protesta, a manje kao realna alternativa. Ima onih koji smatraju da bi upravo u tim okolnostima bilo lakše odustati od novčanog saveza i povratiti monetarnu suverenost, ali to još uvek nije popularno praktično nigde. Zašto?

Osnovni razlog je taj što se procenjuje da bi međudržavna preraspodela bila manja od one unutar samih država. Drukčije rečeno, izgubili bi domaći poverioci, štediše pre svih, i to više nego što bi se dobilo nestajanjem ili smanjenjem obaveza prema stranim poveriocima. Uz to, dodatno bi se smanjila vrednost ne samo rada, već i imovine svake vrste. U izvesnom smislu odustajanje od vraćanja stranih dugova bilo bi nadoknađeno prodajom imovine strancima po znatno nižoj ceni. To je u velikoj meri ono što dogodilo u Jugoslaviji i u zemljama koje su iz nje nastale. Nije da se to nije predviđalo, ali se računalo da će se sve to nadoknaditi političkim dobicima. Te zablude za sada u Evropskoj uniji nema, pa tako i nema zahteva za novčanom devolucijom.

Šta to znači za male balkanske zemlje koje imaju sopstveni novac? Ono što se vidi jeste da one nisu postigle nikakvu monetarnu suverenost. Zapravo, jugoslovenski dinar, koji nikada nije bio u potpunosti konvertibilan, osim možda manje od godinu dana 1990, bio je razmenljiv za drugi novac praktično svuda gde je to bilo značajno, dok se to ne može reći za novac gotovo svih balkanskih zemalja. Evro i ponegde dolar je stvarni ili rezervni novac, domaći je novac zapravo samo sredstvo inflatornog poreza ili zarade na takozvanoj senjoraži (proviziji centralne banke na štampanju novca).

Teorijski, sopstveni bi novac mogao da bude od koristi kao sredstvo održavanja konkurentnosti privrede. Recimo, u sadašnjim okolnostima kuna bi mogla da devalvira, kao što je devalvirao dinar, na primer. To bi trebalo da podrži izvoz i ubrza privredni oporavak. Ovo bi trebalo da se dogodi preko smanjenja plata u evrima, ukoliko naravno plate nisu indeksirane u evrima. To svakako nije slučaj sa zemljama koje su već neko vreme u novčanom savezu, što je dodatni razlog da vraćanje novčane suverenosti ne izgleda naročito privlačno ni privrednim i monetarnim vlastima.

U većini balkanskih zemalja koje imaju svoj novac monetarne vlasti nisu sposobne da koriste režim plivajućeg kursa, dok devalvacije uglavnom teže da imaju kratkoročno dejstvo usled ubrzanja inflacije i tereta dugova u stranom novcu. Tako da kada zemlje članice evrozone uporede stanje u kojem se nalaze sa onim u uporedivim zemljama koje imaju sopstveni novac (o efektima raspada jugoslovenske novčane unije da i ne govorimo), ostanak u Evropskoj monetarnoj uniji izgleda sasvim privlačno.

Novi magazin, 23.12.2013.

Peščanik.net, 23.12.2013.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija

Author: Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija