Zašto Orban neće dobiti evropske izbore

grančica drveta sa cvetom behara

Foto: Predrag Trokicić

Politici u demokratiji je potrebna drama. Izbori su neka vrsta terapeutske seanse tokom koje se birači suočavaju sa svojim strahovima – od rata, demografskog kolapsa, ekonomske krize, ekološke pustoši – da bi se uverili u svoju moć da spreče propast. „Kako se bliže izbori“, primetio je Aleksis de Tokvil tokom svojih putovanja po SAD početkom 19. veka, „bujaju intrige, na sve strane se živo agituje. Čitava nacija zapada u grozničavo stanje… Čim se ishod obznani… sve se smiruje i reka, maločas divlja, mirno se vraća u svoje korito.“

Ako je Tokvil u pravu, EU upravo postaje prava demokratija. Tradicionalno nevažni i dosadni izbori za Evropski parlament po prvi put izazivaju dramu inače rezervisanu za nacionalne pozornice. Na dva meseca od izbora većina Evropljana oseća da će se dogoditi nešto važno, a da posebno mesto u paklu čeka one koji neće glasati. Ali ko će pobediti?

Rano je reći. Zasad, političari su uspeli da ubede većinu građana da je Evropa na ivici propasti, ali tek treba da ih uvere da oni imaju moć da to spreče. Gnev francuskih žutih prsluka oseća se u mnogim zemljama EU, pa ipak ovi evropski izbori neće biti repriza referenduma o brexitu, jer danas nijedna veća populistička partija (ni desna ni leva) ne zagovara izlazak iz unije ili evrozone. Ovi izbori neće biti ni repriza drugog kruga francuskih predsedničkih izbora 2017. koje je dobio Emanuel Makron.

Organizacije Evropski savet za inostrane odnose i „YouGov“ uskoro će objaviti istraživanje javnog mnjenja koje pokazuje da Evropljani nisu oštro podeljeni na unioniste i nacionaliste. Ankete otkrivaju 4 različite kategorije građana. U prvoj su „desperadosi“: kombinacija „onih koji se plaše kraja sveta“ i onih „koje plaši kraj meseca“. Po njima, i EU i nacionalne države su propali. Statistika pokazuje da je u mnogim državama članicama ovo najbrojnija grupa, ali da to nisu nužno ljudi koji će izaći na glasanje.

Slede oni koji misle da su „stvari bolje nego što izgledaju“: glasači skloni uverenju da su, uprkos svim neuspesima, i EU i nacionalne države dobre. Tu su i vatrene pristalice Brisela: oni koji veruju da je EU dobra, dok su njihove nacionalne vlade propale (većinom se mogu naći u zemljama centralne i južne Evrope). Najmanja je grupa tvrdokornih nacionalista: onih koji veruju da je EU problem, a nacionalna država rešenje. Ove 4 grupe su neravnomerno raspoređene po zemljama EU.

Mnogi proevropski nastrojeni građani strahuju od toga da trenutna polarizacija evropske politike ide na ruku populističkoj desnici i da će mađarski premijer Viktor Orban uspeti da izbore svede na referendum o nesposobnosti Brisela da savlada problem migracije. Ovaj strah je bez osnova.

Orbanova namera da od izbora napravi referendum o problemu migracije neće uspeti iz 3 razloga. Prvo, dok migracije i dalje ozbiljno brinu mnoge birače, u većini zemalja ova tema ipak nije dominantna. Orbanova antimigrantska poruka iz 2015. postigla je svoj cilj zato što su ljudi, koji u životu nisu videli izbeglicu, gledali svakodnevne televizijske izveštaje o hiljadama ljudi koji ulaze u EU. To više nije slučaj.

Broj ilegalnih migranata koji su tokom prošle godine ušli u EU jednak je prosečnom broju turista koji za jedan dan u avgustu posete Atinu. Čak ni u zemljama centralne Evrope pitanje migracija više nema najvažnije mesto. Ankete pokazuju da su građani Poljske, Mađarske i Rumunije mnogo više zabrinuti zbog korupcije svojih vlada, nego zbog hipotetičkog priliva stranaca. A u Poljskoj, Češkoj i Slovačkoj glasači koje pre svega brine korupcija pre će izaći na izbore nego oni koje muče migracije.

Nasuprot raširenom mišljenju, na ovim izborima bi zemlje poput Slovačke, Poljske i Rumunije mogle obradovati proevropljane. Rezultati ispitivanja javnog mnjenja sugerišu da Orban ne shvata koja su to pitanja danas zaista važna građanima centralne Evrope. Mnogo bolju procenu o tome ima na primer predsednik Evropskog saveta Donald Task – uporni kritičar poljske nacionalističke vlade.

Drugi razlog iz koga se na ovim izborima neće ponoviti 2015, jeste činjenica da u današnjoj Evropi nijedna veća politička partija ne zagovara politiku otvorenih granica. „Granica, to je sloboda u sigurnosti“, napisao je Makron u svom nedavnom pismu Evropljanima, u kome poziva na stvaranje evropskog saveta za unutrašnju bezbednost, koji bi bio zadužen za „strogu kontrolu granica“. Dakle, novi konsenzus proevropskih progresivaca glasi da je dobro čuvana granica „vakcina protiv epidemije zidova“, kako to kaže francuski mislilac Reži Debri.

Treće, Orbanova kampanja fokusirana na migracije propašće zahvaljujući najbolje čuvanoj evropskoj tajni: u centralnoj i delovima južne Evrope, antimigrantska zebnja zapravo se više tiče iseljenika nego useljenika. U istočnoj Nemačkoj je svojevremeno kružio vic o vlastima koje strahuju da će poslednji građanin koji ode na zapad zaboraviti da ugasi svetlo. Ljudi opet pričaju ovaj vic. Centralnoevropski problem danas se ne razlikuje mnogo od onog koji je imala istočna Nemačka 1961. kada su vlasti podigle zid u Berlinu. Procenjuje se da je od ulaska Rumunije u EU 2007. zemlju napustilo 3,4 miliona građana. Broj mađarskih građana koji su emigrirali iz Mađarske otkad je Orban došao na vlast premašio je broj onih koji su otišli pošto su sovjetske snage ugušile pobunu 1956.

Činjenica da desni populisti vladaju delovima centralne Evrope samo je učvrstila želju ljudi da odu. Ostarela društva centralne Evrope strahuju da bi već ova generacija mogla doživeti dan kada će poslednja mlada doktorka i medicinski tehničar spakovati kofere i otići. Prava tragedija centralne Evrope je depopulacija.

Najveći izazov u odnosima istoka i zapada unutar EU jeste kako sprečiti jednosmernu mobilnost u Evropi i kako obeštetiti centralnoevropska društva za ulaganje u obrazovanje građana koji se potom sele u Nemačku ili Francusku. To, međutim, nije tema desnih populista.

The Guardian, 20.03.2019.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 22.03.2019.