Po mišljenju jedne grupe ljudi naša tužilaštva su zaista preterala i tome treba stati na put. Naročito su prekardašili oni iz Ustaničke, pogotovo Tužilaštvo za ratne zločine, mada i oni za organizovani kriminal ne zaostaju. Mišljenja tog tipa nisu novost i redovno se javljaju u određenim, ovaj, sredinama, je li, u grupama ljudi direktno ili posredno ugroženih aktivnostima tužilaštava. U normalna vremena i u normalnim zemljama, međutim, takva se mišljenja iznose među istomišljenicima, in camera takoreći; nezamislivo je da se izriču javno, u medijima. Čak i najstarija nevladina organizacija na svetu, ona sa sedištem u Palermu, uvek je više volela da dosadnog tužioca raznese dobro postavljenom bombom, nego da ga napada u novinama.
Kod nas je i to, kao i sve drugo, specifično i drugačije, valjda zbog naročitog i posebnog sistema vrednosti u kome se smatra da tužilaštva očigledno progone pogrešne ljude. Eto, na primer, Legija i Zvezdan ubiju Đinđića da bi “Srbija preživela”, a oni ih uhapse i osude. Ili neki naši potamane koju stotinu ili hiljadu nenaoružanih civila krive (ili ispravne?) nacionalnosti, a neki tužioci počnu da ih progone. Sasvim je jasno da se mi Srbi razlikujemo od ostatka te Evrope i da nema šta tamo da tražimo, jer oni nas ne razumeju. A ti tužioci očigledno pokušavaju da nas na silu boga promene i uteraju u Evropu i ostalo, ne poštujući nimalo naše tradicionalne vrednosti. Takvo ponašanje ne samo što nije “nacionalno odgovorno”, već vodi u priznavanje lažne NATO države iščupane iz naših srca.
Evo i nekih primera: pre osam dana, u “Utisku nedelje” g. Dragan Palma Marković iskoristio je trenutak opšteg ritualnog zgražavanja nad prvostepenom presudom Ramušu Haradinaju da ubaci i svoj mali doprinos. Po njegovom mišljenju, taj skandal je dobar povod da se obustavi ili spreči dalji rad našeg tužilaštva za ratne zločine. Taj zanimljivi predlog prošao je neprimećeno u opštoj galami, mada sam uveren da ga je Olja Bećković čula, jer ona sve čuje; pre će biti da je pragmatično procenila da je bolje preći preko toga. Šteta, jer je javnost ostala uskraćena za nadasve zanimljivo objašnjenje: naime, u kakvoj vezi stoje presuda Haradinaju u Hagu i Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu? Siguran sam da bi g. Palma bio u stanju to da objasni, jer on ume sve da objasni, pa makar i asfaltiranjem ulica po selima. Neka logika je tu, naravno, vidljiva: kao, svako bavljenje istraživanjem i progonom ratnih zločina lišeno je svakog smisla ionako ako jedan Ramuš Haradinaj bude oslobođen i šta mi ima da se bavimo time. Drugim rečima, jedna oslobađajuća presuda, pa i prvostepena, ukinula je svaki smisao i svrhu progona ratnih zločina, naročito naših. Na svu sreću te nas je Palmin Predsednik i Komandant Arkan prerano napustio januara 2000: zamislite šta bismo tek čuli da se neprežaljeni našao u Hagu.
A onda se, dan-dva kasnije, valjda ohrabren i on, javio g. Sima Spasić iz Udruženja rodbine pobijenih i nestalih Srba s Kosova. On je izjavio da će njegovo Udruženje “blokirati rad Specijalnog suda” zato što je Karla del Ponte u svojoj knjizi napisala da je načula kako su Albanci zarobljenim Srbima negde u severnoj Albaniji vadili organe, a taj sud za to vreme sudi ubicama braće Bitići. G. Spasić propustio je da primeti da je Tužilaštvo za ratne zločine iz Ustaničke, čim je došlo do tog saznanja, smesta službeno reagovalo i zatražilo informacije o navodima iz knjige gđe Del Ponte. Ali, po svemu sudeći, g. Spasiću više smeta suđenje ubicama braće Bitići i uopšte sva ta nepotrebna suđenja za naše ratne zločine. Naravno da smo u ovom slučaju ostali uskraćeni za objašnjenje u kakvoj relaciji stoje te dve stvari: suđenje ubicama trojice zatvorenika-civila u Petrovom Selu i sumnja da su nekome vađeni organi u Severnoj Albaniji. Braća Bitići nisu bila osumnjičena za vađenje organa, nego za prelazak granice bez vize i odležale su prekršajnu kaznu. Ubijeni su eto tako, iz običnog pasjaluka, jer su bili američki državljani i jer su im pali šaka.
Dok g. Palma i g. Spasić zaustavljaju tužilaštvo i blokiraju sud, nezadovoljni time što se ratni zločini uopšte progone, neki ozbiljniji ljudi bili su počeli iz istih pobuda da planiraju ozbiljnije mere. Tužilaštvu za ratne zločine javio se svedok i ispričao da neki bivši pripadnici Državne bezbednosti Republike Srpske ozbiljno planiraju da ubiju Vladimira Vukčevića, tužioca za ratne zločine. Čoveka su kontaktirali sa tom idejom i pozvali ga da se pridruži, ali je on razmislio i ispričao sve Tužilaštvu. Da je o čoveku ozbiljnom reč vidi se iz toga što nije išao u policiju, nego odmah u Tužilaštvo za ratne zločine. Čovek je, dakle, tu i pod zaštitom, spreman da potvrdi sve što je rekao. MUP Republike Srpske, zanimljivo, tvrdi da nije dobio zahtev za provere određenih lica iz te priče od MUP-a Srbije, što bi isto tako moglo da znači da se i MUP Srbije uozbiljio.
To sad više nije dosadašnja priča o pretećim pismima iz dalekih prekomorskih zemalja u kojima se tužiocima i sudijama iz Ustaničke ulice preti smrću. Ta pisma godinama pišu dokoni Srbi iz rasejanja u nastupima rodoljubivih strasti, a poznato je da fanatični srpski patriotizam raste sa kvadratom rastojanja od Srbije. Ovo je stvar ozbiljna, gotova zavera iz neposredne blizine koja računa da će planirani zločin naići na aplauze u određenim glasnim i moćnim krugovima, kao što je i ubistvo Zorana Đinđića naišlo na odobravanje.
Politička poruka u sva tri navedena primera ista je i potiče iz istog sistema vrednosti: naši ratni zločinci su heroji i vitezovi, a ne zločinci. Sa tim stavom apsolutno se slažu i Hrvati i Albanci i šta ćete više od toga?
Danas, 14.04.2008.
Peščanik.net, 14.04.2008.
PALMA
