europa

 
Pre koju deceniju bila je velika tema neravnotežna razmena i strukturna zavisnost. Mnogo je bila citirana knjiga Alberta Hiršmana o geopolitičkoj upotrebi trgovine koja je bila ishodište teorije zavisnosti.

Hiršmanov predmet je bila spoljna trgovina nemačke pre Drugog svetskog rata. Ideja je bila da se na različite načine, recimo, poveća zavisnost neke zemlje od izvoza na određeno tržište, pa da se onda utiče na politiku te zemlje prećutnom ili izričitom pretnjom da će izgubiti to tržište. Ili, ukoliko je reč o nekom uvozu koji nema laku zamenu, da će on biti zaustavljen ako se ne vodi određena politika. Ispostavilo se u tim istraživanjima i raspravama da nije sasvim lako definisati razlike u zavisnosti u nekom odnosu uzajamno korisnih odnosa kao što je trgovina.

Ova se ideja zavisnosti sada pojavljuje u raspravama o tome koliko je politika Evropske unije pod uticajem činjenice da bi mogla da izgubi pristup isporukama ruskog gasa ili nafte. Nasuprot tome, ističe se da ne baš beznačajan deo finansijskih i, posebno, fiskalnih prihoda Rusije zavisi od izvoza energenata i drugih prirodnih dobara. Koliko se može ustanoviti čitanjem novina, čini se da preovladava mišljenje da je evropska privreda duboko zavisna od, posebno, Gaspromovih isporuka, pa su evropske države spremne da pristanu na sve samo da se građani Evropske unije ne smrzavaju i da industrija ne stane.

Ovo je, međutim, u neskladu sa činjenicama. Kada je reč o udelu ruskog izvoza u Evropsku uniju ili u bilo koju pojedinu zemlju članicu, taj je udeo veoma mali i svakako je neuporedivo manji od ruskog uvoza iz Unije ili pojedinih njenih zemalja. Takođe, zavisnost evropske industrije od, pre svega, ruskog gasa nije naročito velika. Što se domaćinstava tiče, to je nešto veći problem, ali bi trebalo da bude moguće, u relativno kratkom roku, zameniti grejanje na gas nekim drugim izvorom energije. Zapravo, dugoročni troškovi zamene za zavisnost od uvoza gasa iz Rusije, a pogotovo nafte, relativno su mali, a zapravo bi verovatno bila korisna diverzifikacija do koje bi došlo.

Drukčije stoji stvar sa ruskim uvozom. Ostavljam po strani korišćenje usluga, pre svega finansijskih, u evropskim i svetskim centrima. Tačno je da Rusija ima značajne devizne rezerve, ali su one, kao što im samo ime kaže, u stranom novcu, a to je ili dolar ili evro (eventualno neke manje količine u drugom rezervnom novcu). Važniji je uvoz potrošnih dobara, a posebno investicionih, dakle uvoza tehnologije. Svojevremeno je rusko ministarstvo spoljnih poslova, na zahtev tadašnjeg predsednika Medvedeva, izradilo strategiju modernizacije, koja je za pretpostavku imala da se ona u Rusiji ne može izvršiti ako se ne oslanja na transfer tehnologije i institucija iz Evrope ili, što bi se reklo, sa Zapada. To se, naravno, može i sopstvenim snagama, ali nije nepoznato da su talasi modernizacije u Rusiji bili vezani upravo za njenu evropeizaciju, a tako se smatralo da bi trebalo da bude i sada.

No, zavisnost se ne zaustavlja na tome. Kao što sam već pomenuo, prihodi države, pa tako i njeni izdaci, kojima bi trebalo da se ostvare državni ciljevi, u velikoj meri dolaze iz poreza na izvoz energenata u Evropsku uniju. I planovi ulaganja u ovaj sektor su značajnim delom usmereni na evropsko tržište. Tačno je da postoji i evroazijsko i kinesko, kao i druga tržišta, ali nekima od njih izvoz energenata nije potreban, a zavisnost od drugih ne mora da bude manja ili stabilnija nego ona od evropskih tržišta. Evropska unija ima svakojake nedostatke, ali kada se radi o plaćanju uvoznih računa, tu je pouzdana. Kako je poslovati sa drugim zemljama i regijama, to je svakako zanimljivo poređenje.

Problem je u tome što bi ruski budžet bio u dubokom minusu ukoliko bi ponestali prihodi od izvoza gasa i nafte u evropske zemlje. Tačno je da bi ih mogle nadoknaditi devizne rezerve, ali one nisu neiscrpne, a i inače bi najbolje bilo da ih se iskoristi za ulaganja, jer su potrebe te ogromne zemlje, sa dosta složenom klimom i geografijom, enormne. Ukoliko bi se trošile na tekuću potrošnju, koja značajnim delom takođe ide na uvoz potrošnih dobara, opet iz Evropske unije, to bi bio recept za trajno nazadovanje.

To ne znači da bi eventualna smanjena zavisnost od izvoza energenata bila rđava za rusku privredu. Zapravo bi to moglo da bude podsticaj da se komparativne prednosti traže drugde, recimo u industrijskoj proizvodnji. Takođe, ukoliko bi se ne samo diverzifikovala proizvodnja i izvoz, smanjila bi se zavisnost, koja je trenutno velika i dosta asimetrična. Uz to, možda bi se došlo na ideju da ti monopoli nisu dobri ni privredno, ni socijalno, a ni politički. Konkurencija i u proizvodnji i u distribuciji bi bile dobre i za inovativnost i efikasnost privrede, ali i za razvoj demokratije.

Ono što je teorija zavisnosti, koliko god da je bila pogrešna kao teorija trgovine, istakla jeste da je diverzifikovanija privreda stabilnija i održivija od one koja se oslanja na razvoj geopolitički značajnih sektora. Prvoj je lakše da nađe zamenu, dok tu sposobnost druga može trajnije da izgubi. Ovo nezavisno od toga da je i inače bolje nemati geopolitičke ciljeve, dakle ne težiti osvajanju teritorija.

 
Novi magazin, 28.04.2014.

Peščanik.net, 28.04.2014.