„Zapoj mi, Muzo…“ Zvuči neverovatno, ali nije neistinito: deo nerešivosti problema Srbije poetičkog je porekla, dakle u književnoj teoriji. I ranije je pesničko-književna ambicija bivšeg predsednika republike bila izražena, recimo u ponovljenim pretnjama da će napisati KNJIGU koja će izvesno postati globalni hit. Sama bih više verovala jednoj lucidnoj primedbi pokojne Borke Pavićević – da bi pomenuta osoba najviše na svetu volela da je tu, među nama (tada – grupa disidenata u kafani), i da ga mi cenimo, a da je istovremeno i apsolutni vladar, pa malo popušta a malo zateže, kako bismo ga se pribojavali i time još više cenili. U poeziji i u ludosti ništa nije nemoguće. Bolest je istovremeno i lek.
U poslednje vreme iskristalisao se i glavni žanr: to je samospev, autopanegirik. Bivši predsednik republike ne daje priliku pesnicima, već o sebi poje sam. Skoro svakodnevno, mediji bliski prestolu prenose njegove autopoetske izlive, uokvirene u savremene tehnološke medijske forme, među kojima je i televizija, čak ne kao glavni medij. Poetski spotovi, snimci sa vetrom u kosi, sa zvučnom pozadinom najbanalnije muzike za državne praznike i glasom bivšeg predsednika u off-u stilski odgovaraju jedino davno zaboravljenim filmskim novostima, u kojima smo pre filma u bioskopu gledali uspehe državnog aparata i fragmente izjava rukovodilaca… ali govorili su spikeri, ne oni sami o sebi. Jezik današnjeg samospeva patetičan je i predtelevizijski, i kao takav potpuno tuđ svakome mlađem od sedamdeset godina. Sadrži formule koje su možda palile u periodu posleratne izgradnje, kad su mlađahni komesari vežbali govor na omladinskim radnim akcijama. Kako je ideologija izgubljena, ostao je samo etnopopulizam, koji je još dosadniji. Takvi anahronizmi ne mogu proći nekažnjeno, bar u poeziji. Tako bivši predsednik proizvodi stalno nove neologizme (ili pseudo-arhaizme), dok svaki mogući efekat inovativnosti odmah unište njegovi mediji neograničenom vulgarizacijom – sve do narednog neologizma. Mogao bi se sastaviti mali rečnik tih izraza: neki su, doduše, nastali i greškom, recimo onaj navod naslova Prohujalo sa vihorom (roman ili film?), u kojem je engl. gone izgovoreno kao gan. Puška sa vihorom? Vazdušna puška? Ćorak? No, poezija je uvek višeznačna.
Zanimljiv je primer zgubidana, ocioznog termina koji se već neko vreme bez mere primenjuje za neprijatelje: počeo je karijeru kao izgubidan u nastupima bivšeg predsednika, ali su čak i zgubinovinari osetili prosodijski problem, pa su izbacili početno i. Semantički razvoj je fascinantan: posle samo nekoliko ponavljanja u servisnim/servilnim medijima, termin je izgubio smisao i ostala je samo zvučna ljuštura, znak raspoznavanja društvene grupacije. Semantička devijacija delovala je, recimo, i na tranzitivni glagol želeti širokog značenja, jer je vezan za izraz „žele da uče“, tako da je glagol postao skoro intranzitivan i znači „javno lagati, lažno se predstavljati“. Slično se dešava sa priča, pričati, što je postala metonimija za laž, pravo frojdovsko skliznuće: kada lik na Pinku kaže „ja pričam istinu“, to znači „pričam ti priču“.
U analizi poetike bivšeg predsednika republike treba razlikovati poeziju i prozu: u ovom drugom području, opažamo žanrove kao što su ispovest sa elementima hagiografije (žitije) i dramski dijalog – to je kada bivši predsednik prestane da govori o svojim zaslugama u prvom licu množine i prelazi na direktno obraćanje neprijateljima, premda govori svojim medijima. Prelaz se obično događa brzo posle početka dijaloga (intervjua). Konfuzija je već nekoliko puta navela manje iskusne zgubinovinare da zauzmu odbrambeni položaj, što im je posledično uništilo karijeru. Sve to moramo postaviti u kontekst neprekidne laži kao sadržinske osnove.
Poseban problem predstavlja ona jača konfuzija oko upotrebe termina fašizam i nacizam, u čemu prednjači zgubibrnabić: nejasni pojmovi, nepoznavanje istorije, primitivna autoritarnost drugoga u hijerarhiji (podupirač, otirač) dodaju urođenoj afatičnosti još više antipatičnosti. Treba podsetiti da su nekada prikriveni simpatizeri fašizma i nacizma uvek isticali kako su Musolini i Hitler gradili puteve – ekspresno i loše, što se pokazalo odmah posle rata. Savetujem od dobre volje zgubibrnabiću upotrebu termina nacifašizam za savremeni društveni fenomen, koji sama upotrebljavam – izražava mešavinu bilo čega, konfuznost i odsustvo značenjske determinacije, baš kao i sama pomenuta ličnost u svom okruženju. Projekcija sopstvenih grehova na druge je em providna, em infantilna.
Bivši predsednik republike obnovio je žanr ispovesti kao samožitije, ranosocijalističko novinarstvo, partijski svečarski govor i čak i novi primitivizam osamdesetih godina prošlog veka, ali bez ironije, automatski govor i harangu. Deo toga mora se tumačiti kao poezija, pa i kao poezija apsurda. Ne može se izbeći dijagnostično čitanje (simptomski govor), ali i pored toga, ima smisla i pokušaj rekonstrukcije imanentne poetike.
Čitaoci će primetiti da nisam odolela privlačnosti pravljenja složenica od izgubiti – neodoljivo je!
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
