Nekoliko puta u prethodna 3 meseca RERI je, prilično neuspešno, pokušavao da skrene pažnju na izazove koji nam svima predstoje u borbi za odbranu nacionalnog parka u nastajanju, bisera istočne Srbije, planinskog područja Kučaj-Beljanica. To je najveće nenaseljeno područje na tlu Republike Srbije i najveći krečnjački masiv i rezervoar pitke vode u našoj zemlji, u kome se kao na traci smenjuju pećine, šume, takozvani strogi prirodni rezervati i drugi spomenici prirode. S jedne strane omeđen Žagubičkom kotlinom i borsko-zaječarskom depresijom, a sa druge planinom Rtanj, prevojem Čestobrodica i Velikom Moravom, područje koje se prostire na površini od čak 87.644 hektara predstavlja jedan od retkih preostalih dragulja netaknute prirode.
U skladu s tim, početkom tekuće godine na sajtu Ministarstva zaštite životne sredine osvanulo je obaveštenje o pokretanju postupka zaštite Nacionalnog parka Kučaj-Beljanica, čime je ovo područje i zvanično prepoznato kao predeo koji s pravom zavređuje najviši stepen zaštite. Pokretanjem postupka zaštite, a do donošenja akta o osnivanju nacionalnog parka, na ovoj teritoriji primenjuju se mere propisane Studijom zaštite nacionalnog parka iz 2021, kojom su površine pod režimima zaštite prirode I i II stepena značajno proširene, a uveden je i veliki broj lokaliteta koji su do tada bili u nižim režimima zaštite.
Ova vest, međutim, kao da nije stigla do Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, koje je već u aprilu na svom sajtu objavilo jedan u najmanju ruku sporan dokument – Prostorni plan turističke destinacije Kučajske planine. Ovaj plan obuhvata okvirno 70% prostora rezervisanog za budući nacionalni park, pri čemu u potpunosti zanemaruje postupak proglašenja nacionalnog parka koji je u toku, kao i postojanje pomenute studije zaštite. Naime, tim planom se predviđa izgradnja skijališnog kompleksa Beljanica, prilagođenog kapacitetu od oko 2.000 turista, dve žičare sa po dve prateće ski staze, 5 tematskih poligona sa ugostiteljskim objektima, restorani, pansioni…
Strogi prirodni rezervat Klisura reke Resave i predeo naročite prirodne lepote Resava, koji su postojećom studijom zaštite objedinjeni u lokalitet Klisura Resave, potpadaju pod režim zaštite I stepena, što u prevodu znači – tamo ne sme biti nikakve gradnje. Međutim, prostornim planom je značajni deo ovog lokaliteta rezervisan za izgradnju hidroakumulacije Beljanica, koja podrazumeva potapanje velike površine klisure Resave i stvaranje veštačkog jezera zapremine 40 miliona kubnih metara, što je izričito zabranjeno studijom zaštite. Ako ovome dodamo i činjenicu da realizacija ovih projekata podrazumeva i značajnu infrastrukturnu opremljenost u pogledu izgradnje pristupnih puteva, komunalne infrastrukture, dalekovoda, parkinga, heliodroma i restorana-pansiona koji će kumulativno opteretiti uspostavljene režime zaštite prirode i biti propraćeni neminovnom sečom šuma, dolazimo do mučnog saznanja da nam predstoji još jedna „razvojna“ i bombastična faza sveopštog progresa, po cenu uništavanja prirodnih resursa.
I dokle tako?
Imam nešto da poručim (kao da će me čuti ili poslušati) onima koji o ovome odlučuju. Ne možete od svega da napravite Zlatibor i Budvu. Ne mora estetika spomenika Stefanu Nemanji i fontane na Slaviji biti model za svaki novi plan i projekat, paradigma neupitne lepote i simbola dominacije nad nevidljivim neprijateljima. Neke stvari treba ostaviti onakve kakve su ih priroda ili bog (ko god želi u šta da veruje) stvorili. Ljudski faktor je tu da ih zaštiti, održava i potrudi se da oni koji dolaze posle nas u tim prirodnim dobrima mogu da uživaju jednako kao mi ili oni pre nas. Ako sve „zabetonirate“ i „modernizujete“, šta će ostati za njih?
Pošto je to sada popularno, da i ja na kraju citiram Teodora Ruzvelta, 26. američkog predsednika, koji nije omiljen među zelenima zbog svojih lovačkih avantura po Africi, koji je rekao: Rasipanje i uništavanje naših prirodnih dobara, ogoljavanje i iscrpljivanje zemlje umesto povećanja njene iskoristljivosti – to će već našoj deci znatno umanjiti mogućnost napretka u kojem uživamo, a koji smo im dužni predati – veći i razvijeniji. Ako smo već takav ekonomski tigar i živimo u državi blagostanja, dajte da poslušamo Ruzvelta i ostavimo tog tigra većeg i razvijenijeg za one koji dolaze posle nas.
Autor je advokat, predsednik UO Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI).
Peščanik.net, 24.08.202.2
EKOLOGIJA