U jednom od streljačkih brojeva „Pressa“ i presova objavljeno je kako neki radnici u Narodnoj biblioteci odavno znaju ko je zapravo Sreten Ugričić, taj što je već ranije pokazivao sumnjive znake, znali su oni, a niko im nije verovao, znali su da je pred njima osoba mračnih namera, kako je samo poznata ta gnusna pratnja otvorenog lova, u kome su svi oni koji vole da kuvaju kafe po sobama u malim bokalčićima sa gajtanima i priključkom pravo u struju, sekretarijatima i „svojim“ sobama. Sada, kada je „neprijatelj“ otkriven, e, sada će mu meru uzeti. Kakav je moral ljudi koji mogu da podstiču da čoveka povlače i po njemu skaču. Jer je hteo promene, i ne samo hteo, već i proveo.

Konsenzusa za reforme nije bilo, to mi se čini ključnim za ubistvo Zorana Đinđića. Ima ljudi koji vole patrljke od biljaka u plastičnim saksijama, vole da im je toplo, što znači da se nikako ne otvaraju prozori, nemoj vetar da ih produva, nemoj da se prehlade.

Plus PUPS, pa ministri sa „transparentnim“ sajtovima čija bi cena mogla da omogući ozbiljan doprinos rekonstrukciji nekog od ugašenih muzeja, pa roleksi, dupleksi, i sve to što čini jedan Bodrum, ničim prevaziđen.

Međutim, svemu tome potreban je dobar organizator, SPS i ministar Dačić, baštinici stranke vlasti u vreme rutinskih ubistava, od Bulatovića, ministra vojnog tada zajedničke države Srbije i Crne Gore, Ivana Stambolića, predsednika Srbije, novinara Pantića i Ćuruvije, Ibarske magistrale…

Izgleda da se svi ovih dana prisećamo filmova iz kojih je jasno ono sa čim sami nismo izašli na kraj, sa artikulacijom čudovišnosti iz koje je moguće da „padne“ upoređenje između Sretena Ugričića, i bilo koga od nas, i Zvezdana Jovanovića.

Zvezdan Jovanović je bio policijski kadar stranke rutinskog ubice. Poređenje bilo koga sa Zvezdanom Jovanovićem čini ono što se u Ženevskoj konvenciji o ratovanju naziva perfidijom, preciznije bi bilo morbidarijom, a to je presvlačenje jedne vojske u uniforme vojske koju napada.

Ja se, pak, sećam Bertolučijevog „Dvadesetog veka“, u kome Atila (Donald Saterlend) polako i temeljno priprema prevrat, koga klasa (partija) sa čašom šampanjca (ili viskija) u ruci ne primećuje, do zadnjeg, svog i svih. Jer teror ne počiva samo na snazi terorista, već na slabosti liberala („Zli dusi“ Dostojevskog u interpretaciji Kamija).

Je li u Boriku oružje ostavio atentator? Ne. Ostavio ga je DB – policijski švercer oružja. Da li ga je ostavio za atentat? Ne. Magacionirao ga je radi preprodaje.

Imaju li ljudi pravo da čitaju tekstove u celini. Da. Imaju li pravo da se založe za čitanje tekstova u celini? Da. Imaju li pravo da se protive hajkanju na autora teksta bez obzira šta misle o tekstu? Imaju pravo da se protive hajkanju. Imaju li pravo da iznesu svoje mišljenje, iako su državni poslenici – pogotovo ako su poslenici knjige? Da. Tada im je to i obaveza. Od čega zavisi šta će biti posledica zalaganja za čitanje u celini, celinama, i protivljenja hajkama – i kada se sa sadržinom teksta ne slaže, to je pitanje političkog ambijenta i političke civilizovanosti. Kao što je i pitanje ratničkog morala hoće li se dozvoliti perfidija – tačnije morbidarija, i u nastavku rata drugim sredstvima. Neće, i ne samo zbog Ženevskih konvencija, nego zbog civila.

Međutim, u ovom času sažela se čitava „rđava beskonačnost“ jednoga društva, našeg, koje je samo kontejniralo, a nikako ne razrešava sopstvenu sadašnjost (prošlost) i koje ne može da se samodefiniše u interesima opšteg dobra. Još uvek se traži „treći metak“. Luta u politički i kulturno ispražnjenom prostoru. Slobodan, cilja.

Zato je moguće da Sreten Ugričić sam stane ispred kamera i objasni šta je biblioteka i šta je sloboda informisanja i sloboda mišljenja. Sve što je uradio Sreten Ugričić, saznaćemo nakon njegove smene, nakon što Narodna biblioteka ostane bez njega. I u tome je problem, što retko ko zna šta je Ugričić kao njen direktor uradio za Narodnu biblioteku i Srbiju. „Ko ne zna šta ostavlja, svejedno je što ostavlja“ (Hamlet), ili, ko ne zna bez čega ostaje, svejedno je što ostaje. Srbije je bilo bez države, ali nije bilo bez knjige.

Samo oni koji neće imati svoje mišljenje, koji će biti pravi partijski činovnici po zakonu o političkoj podobnosti i u senci upravo ponovo uvedenog verbalnog delikta, l33, moći će da budu direktori i da iskazuju svoje mišljenje samo privatno i da im to bude vrlina. Plašiš se danas, plašiš se sutra i plašiš se i od sebe.

U Narodnoj biblioteci proteklih dana, upravo simultano sa invazijom na njenog direktora održavan je skup „Suočavanje sa prošlošću u Srbiji, šta dalje“ (Fond Biljana Kovačević Vučo, Fondacija Hajnrih Bel i CZKD). Dok su na ulazu u biblioteku novinari čekali „na rezultat“, i Ugričić davao izjave, mladi ljudi, studenti grajali su na garderobi, sedeli na iznutrašnjim stepenicama biblioteke, sa knjigama, pokazivali stranice knjiga jedni drugima, neki su se i grlili. Oni imaju Ugričićev glas, dragi moj Horacije.

 
Danas, 24.01.2012.

Peščanik.net, 25.01.2012.