Znakovi posred puta

seoski put

Foto: Predrag Trokicić

Kako me je vladin kreativni tim za semiotiku skrenuo sa autoputa kojim sam lakoverno hteo da se odvezem u Leskovac

Petog oktobra popodne pošao sam kolima u Leskovac, beše dosta radova na putu usled čega bilo mi je toplo oko srca, jesam prelazio, kao i ostali, u jedinu propisanu preostalu traku, ali je autoput da tako kažem i dolazio k sebi: opet bi se preda mnom ukazale dve trake i još jedna za ne daj bože, da bi se u jednom trenutku ukazao znak račvanja, zovimo ga tako, pravo više nećeš moći, put se račva levo i desno, dobro, auto ispred mene ode levo, ja ostadoh u svojoj traci rešen da nastavim desnim obećanim krakom, avaj, nakon možda dvesta metara shvatim da desni krak vodi u Paraćin, a samo levi će ostati na autoputu!

Izostao je bilbord koji je trebalo da šljašti kao novogodišnja rasveta u Beogradu i na kojem je trebalo da piše, a možda i da blinka tj. da trepće: <<<L E V O: Niš, Skopje, Sofija, Solun, Carigrad, i šta ti ja znam<<<, a >>>D E S N O>>>Paraćin>>>!

Za vozače koji nisu native speakers zar ne bi trebalo da bude i ogromna na tabla na dušmanskoj latinici, i ne jedna, nego dve ili tri: <<<ALL TRAFIC<<<LEFT, a pored strelice koja bi navodila udesno da piše ogromnim pismenima: >EXIT ONLY, pa sitnijim slovima, može i u zagradi: Paraćin>>>.

Ne! Tamo gde jedna traka postaje nedostupna, i gde je improvizovana, naprasna raskrsnica svetova, stoji ubogi, ravnodušan belo-plavi znakčić: volj ti levo, volj ti desno, isti ti je đavo!

&

Shvatim da ću morati na naplatnu rampu, izlaznu, tja, biće da sam prevideo neko ranije upozorenje, mea culpa: neko (svako) iskusniji i vispreniji od mene skrenuo bi ulevo, da se drži srca autopa, ja koji se celog veka držim margine odabrao sam skromno desnu traku, ali kako sam mogao znati da je to staza bez povratka!? Dobro, kako je tako je, izdangubiću malo, pa ću se vratiti na autoput, ali neće to biti uskoro, ispred mene je ozbiljna kolona što naših građana što ovih iz međunarodne zajednice, pa šta je večeras u Paraćinu, Žikina šarenica?! Nije, Šarenica je prepodne, dođem napokon na red, platim namešteniku “Puteva Srbije” dotadašnji boravak na A7 i skrešem mu u brk šta mislim o osobi zaduženoj da označi radove; nisam izgleda prvi koji je osetio tu potrebu, čovek mi daje kusur i račun, nagraisao je, kaže, više on nego svi mi zajedno, dobro, dobro, vidim, ali kako da se vratim na autoput?! – “Prati onog ispred tebe, požuri da ti ne ode!” Hvala, doviđenja, dam gas i sustignem mog vodiča sa stranim tablicama tek na pumpi u gradu, vidim pantomimu kojom mu radnik (benzioner, što reče jedan učesnik “Kefalice”) pokazuje ka semaforu gde treba da skrene, ispruženu desnicu sa otvorenim dlanom silueta nekoliko puta podiže i spušta: namernika ovim slikovnim pismom meštanin upućuje da posle skretanja nastavi sempre dritto, a to dritto će potrajati, ja se i ne zaustavljam nego vozim za nepoznatim u nadi da ćemo se uskoro obresti na autobanu, napustismo varoš, okolo mrak mrkli, prođosmo kroz selo u kojem nema pomena o autoputu, pa kroz drugo, moj vodič preteče kamion pun brvana na kojima se susreću jarci, i umače mi, te bejah prepušten sebi sve do pumpe, tamo dva civila, ne znam rade li na pumpi, ili ih je neka dobrotvorna organizacija tu postavila da pomažu izbeglicama sa autoputa, kažem da idem u Leskovac (gde me čeka i staro i mlado da otvorim festival pisane reči), samo pravo, još devet kilometara i u Pojatama sam. “Hvala lepo, nisam prvi koji vas pitam za autoput?!” – “Ma kakvi, ovo traje treći dan!”

&

Šta je gore, da su me napustile i sposobnost opažanja i rasudna, kakva je bila da je bila, moć, ili da se ja kojekako još i držim, a da moja država, pravna naslednica autoputa, nije dorasla da pravilno i pravovremeno označi mesto na kojem sa autoputa dugoročnije silaziš?

I onda danima nema nikog živog ko bi popravio ono što je propustio da učini semiotički neosvešćeni pojedinac, ili kreativni tim Ane Brnabić, a egzodus sa E7 traje toliko dugo da se radniku na naplatnoj rampi smrklo pred očima? Pa je li on zvao svoga nadređenog i pitao ga otkud ovolika najezda?!

Ako novac od putarine odlazi u paraćinsku kasu, umesto u neku južniju, ili u centralnu, onda klopku u koju sam upao i mogu da razumem, ali držim da su “Putevi Srbije” jedna kuća, sa kasom u Beogradu.

&

Ne bi li trebalo sad, kad sam se kod Pojata vratio na autoput, da budem radostan, da mome nemaštovitom bratu u Hristu oprostim što me je ovako udesio? Znak je očito postavio čovek koji je suviše znao: znao je i gde se jedino može nastaviti vožnja autoputem, i gde se sa autoputa skreće u Paraćin, samo je zaboravio da neznalicama to kaže! Nije kadar da zamisli kako to iznenadno račvalište izgleda nekome iz porodice evropskih naroda i ko je navikao da ga niz znakova, ikona, reči, sijalica i strelica održava na glavnoj džadi. Je li ovo kod Paraćina kiks, simpatični ispad, ili je, naoborot, baš ovo ovaploćenje moje države kojom haraju udruženi neznanje i nehaj?

Na novoj naplatnoj rampi pitam trudbenicu koliko imam do Leskovca, oko pedeset kilometara, otvaram četvore oči da ne promašim željeni izlaz, pošto sam potrefio jedan koji nisam želeo, skrenem blagopoluchno gde treba, zbogom autoputu, prigrliše me pomračina i rupe kao svog najrođenijeg, nešto mi se odužilo ovo parče do Leskovca, kad, kružni tok, odlično, na njemu putokaz samo za Vranje: raskrsnica koja vodi u jedno jedino mesto!

Nema žive duše na puškomet oko mene, ništa, idem u Vranje, pitaću tamo, neko će sigurno znati gde je put za Leskovac, nastavim ka Vranju i ubrzo stignem gde – u Leskovac: u Vranje se, ako kogod ne zna, ide preko Leskovca, što je meni baš išlo na ruku; kasnim, zveram i levo i desno da ne piše na kakvoj tabli CENTAR, ne najdof putokaz, ali me dobri ljudi uputiše na dobru stranu, ništa se ne može uporediti sa živom rečju.

Peščanik.net, 09.10.2018.