zgrada UN-a

UN, foto: Peščanik

Zorana, kako to plavičasto zvuči! Kao prilog praskozorju u ovim belim vremenima, nepogodnim za danonoćni, udarnički rad na koridorima. Pa ako se raspadne put, to mu je što mu je, uvek se može krenuti iz početka. Tu smo pogodnost već imali pod njenom rukom.

Nadam se da je Zorana Mihajlović napustila neudobni kontejner u ovim bajkovitim no ledenim danima, te se vrnula u metropolu, ne bi li svom balavcu napravila sneška. Traže deca, vide od druge srećne dečurlije, te zimske radosti su veliki domet ove vlasti. Materijala ima na pretek, kao dobra domaćica bela gospođa svakako u špajzu ima mrkve, a u kujni neki olupani lonac. I naravno, malo sitnijeg koksa ili lignita, a ako toga nema, ima dugmića sa starih kaputa. Sve što treba za nosinu, usta, oči i kapu snežnog čoveka najnovije generacije.

Teško je danas napisati nešto o ženama koje su izabrane da rade važne poslove. Osetljive su, nizak je prag njihovog trpljenja, tanka linija između seksizma i mizoginije, te će za potrebe ovog teksta Zorana biti samo osetljivo političko biće, od čijeg napadnog javnog prisustva spasa nema.

Nije joj lako, ona je odavno na Đukinom spisku „krtica“ koje ruše Vučića, da bi nekako došli na njegovo sveto mesto. Uvek posle takve istrage pritajenih glodara, emotivno političko biće (zoon politikon) Zorana nađe priliku da izdeklamuje takav panegirik Vučiću da to posrami i najservilniji deo posluge. Te se ta kolonija mučenih pijavica mora dovijati kako bi se primakla tamo gde im je najudobnije, a i vođa oseća da su tu.

Moja ideja da bi ministarka mogla da se grudva i sanka sa svojim adolescentom izgleda da je zakasnela, jer je mališa prerastao tu fazu mnogo brže nego njegovi vršnjaci. Eno ga, već je u Ujedinjenim nacijama, sedi na mestu predviđenom za nekog nadležnog činovnika iz Srbije! Ima slike, dečko se lično okačio na mreže.

Divan prizor, zaista. Mlad momak pa se toliko uzdigao, naglo, skoro ni iz čega. Izgleda pristojno, ozbiljnije no što po uzrastu treba, dika Srbije. Dok nisam znao da je D.M. Zoranin a ne guzonjin sin, bejah ushićen takvim prizorom, dokazom genijalnosti naše mladeži. Video sam zavist na licima predstavnika drugih država, tamo majke ne rađaju ništa slično.

Čak i kad sam čuo da je to potomak ministarke Z.M. nisam bio ljut na vlast, niti mi je palo na pamet da ih uzimam pod plajvaz. Ako je neko ministarkin sin ne znači da nije pristao za najveću scenu. Počinje se tako ili nikako. I sin Isidore Bjelice je daleko dogurao u javnom televizijskom poslu, ali mu ni tatko ni majka nisu bili od pomoći: nego lični, neodoljivi šarm, duhovitost, lucidnost. Lice koje ubire simpatije gde god se pojavi. Ume da postavi vrcavo pitanje: „Znate li da braća Karamazovi uskoro gostuju u Beogradu?“ „Voleo bih da dođu, davno nisu bili“, kaže jedan od upitanih, a onda nastaje seirenje: „Joj ba, glupave opozicije, matere mi!“ Efektno i urnebesno!

Deca poznatih ne smeju biti pod sumnjom ili predmet poruge samo zbog slavnih roditelja. Pa ni Zoranin mali. Nije ga majka, stalno pod niskograđevinskim stresom i strahom od Đuke i Šešelja, ispratila sa čuvarima tek tako u Njujork. Razloga ima. Zna ona za primere gde važni delegati vlasti vodaju po svetu svitu gorila, svu rodbinu, čak i kuče, mačke, papigu i hrčka.

Na tom nivou bi bajka mogla da se završi, bez ozleda po mladu dušu malodobnika D.M, mada je bilo mnogo javnih pitanja koja nisu po ukusu gospođe ministarke: ko ga je doveo tamo, ko je platio put, kakva je to bahatost, šta će uopšte taj klipan u UN?

E, takvo svetogrđe i „udar na sina“, samohrana Zorana nije mogla da podnese. Naravno, to je besprizorni napad opozicije na nezaštićeno dete, a nijedna majka takvu bezdušnost ne može da prećuti. A ona je vaspitana da uzvraća udarce. Tako kaže. To joj čine ljudi koji su neuspešni u svemu što rade. Sve su upropastili dok su bili na vlasti i sada bi silom da ruše demokratiju. Propali su im protesti, ugasiće se.

Vlast neće razgovarati sa Đilasom, Jeremićem i Obradovićem, jer su to ljudi bez ijedne ideje. Inače su ranije već sve opljačkali, a ponovo hoće ključ od kase.

Ali ona i Vučić će razgovarati sa građanima, jer građani su nešto sasvim drugo od propale opozicije. Ona zna da čak i u vladi ima grešaka i spremna je da o tome razgovara, evo i Vučić je rekao nešto slično. Ana nije, ali dobro, niko ne razume o čemu ona govori. I te će greške biti ispravljene; građani u stvari hodaju protiv opozicije koja se prikačila uz proteste, ali ih hodači ignorišu, mada je i njih sve manje.

Mi samo popravljamo ono što su oni pokvarili, kaže ona; evo Jeremić tvrdi da Putin prezire Vučića, naprotiv, jako ga voli, ko njega ne bi voleo? Najavljuje da će meni, kad za to dođe vreme, biti suđeno i da će mi biti oduzeto pravo glasa. Da li da očekujemo uvođenje vešala, lomača i javnih giljotina? Tako kaže, braneći svoj podmladak.

Izgleda da se ministarka opasno naljutila. Valjalo je zaštititi mladunca od javnog linča, ovde narod nema meru. Uspela je da se drži ključnih teza gazde, čak ih je pooštrila, pa ako mu zaista radi iza leđa kao što kaže Đuka, onda je stvarno savršeni dvostruki tajni agent. Idealni radnik za sveca Batu Gašića.

Ali, u svom ljutitom političkom govoru, uz napamet naučenu matricu o zlu na čelu kolone, Zorana ipak nije odgovorila na jedino pitanje koje nije mogla da izbegne, a ipak je to učinila: šta je njen mladunac radio u Njujorku?

Kao lavica je branila svoje čedo i njegov pravo na stolicu u UN napadajući omražene opozicione vođe. Znači li to da je promašila temu?

Ne, uopšte nije. Na svako pitanje ljudi iz Vučićevog legla pričaju nešto sasvim treće, ono što im se prohte. To više nije manir nego način vladanja. Zaboravi pitanje, pričaj svoju priču, odvaljuj gluposti, laži, ignoriši ono što svi vide, vređaj one koji vide.

Ubedi ih da nisu videli dobro. Pokušaj da lažeš kako to vodeći iluzionista čini. On jeste nedostižan, ali bar probaj, jedino tako putuješ gde želiš.

Peščanik.net, 12.01.2019.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)