Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Putin mu ništa nije rekao ali je on sve shvatio – takav otprilike zaključak proizlazi iz onoga što je, gostujući u jutarnjem programu ružičaste televizije u nedelju 26. marta, Aleksandar Vučić izjavio o jednom svom pređašnjem razgovoru sa predsednikom Rusije, a povodom Ukrajine.

Kao i obično, i ovaj političko-marketinški uradak trebalo je da pokaže kako (makar) u Srbiji Vučiću nema ravnog (opet je neke notorne stvari prikazivao kao sopstveno veliko otkriće – po čemu je dosta podsećao na Sinišu Malog) te kao takav i ne bi zavređivao neku posebnu pažnju. Jedan detalj, međutim, ipak zaslužuje osvrt.

Govoreći o navijačima (u stvari – Partizanovim) koji mu viču znate već šta, ne moramo ovde da to ispisujemo, predsednik se vajkao kako eto, mi ih „puštamo“ da ne plate porez, a oni meni tako, nezahvalnici jedni. Pri tom je još rekao kako fudbalski i košarkaški klubovi Partizana i Crvene zvezde za porez duguju ukupno 26 miliona evra pri čemu je dug ovog drugog (svega) tri miliona.

Naravno, odmah bi se moglo postaviti pitanje kakve veze ima predsednik države sa porezima i kako on može bilo koga da „pušta“ da ne plati porez – što niti je Vučić rekao (da možda i ne bi smeo da ima veze nije ni pomislio) niti ga je voditeljka to pitala. Već smo navikli da je on uvek najveća žrtva, pa to više i ne primećujemo.

Ima nešto drugo. Igrom (nesrećnog) slučaja, samo nekoliko dana ranije, u četvrtak, 23. marta, jedna grupa navijača (konkretno Zvezde, ali to i nije najvažnije) u jednom novobeogradskom bloku napala je navijače suparničkog tima. Jednom mladiću od 22 godine bejzbol palicama je, kako pišu novine, „smrskana“ glava, lekari se bore za njegov život.

Ni reč o tom užasnom događaju predsednik nije rekao. Nije ukazao na ozbiljnost problema, nije pozvao na angažovanje svih društvenih snaga, socijalnih i prosvetnih ustanova – i, naravno, odgovarajućih državnih organa – da se tako nešto više ne ponovi. (Uzgred, ovi napadnuti već prete krvavom osvetom.) Nije pozvao da problem s „navijačima“ počne da se rešava. A na to, kao predsednik, ima pravo i to mu jeste obaveza.

Umesto da smiruje strasti on ih podjaruje, umesto da deluje pomiriteljski on ljude zavađa, umesto da društvo stabilizuje on ga polarizuje. Sve suprotno onome što mu funkcija nalaže.

Peščanik.net, 28.03.2023.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.